Termoelektrana Kolubara B (slika: EPS)
Odluka da se zaustavi gradnja termoelektrane Kolubare B jeste prvi ozbiljniji korak Srbije u procesu energetske tranzicije, ali ne znači zatvaranje termoelektrana i rudnika preko noći, već početak procesa koji će trajati nekoliko decenija. Ako se tranzicija pametno pripremi i sprovede za rezultat ćemo imati čistiju životnu sredinu i jeftiniju energiju. Međutim, ako se to ne uradi na vreme boleće, pre svega zaposlene u sektoru uglja, ali i građane i privredu.
Prestanak gradnje Kolubare B, koji je od Elektroprivrede Srbije (EPS) zatražilo Ministarstvo rudarstva i energetike, izazvao je oštru polemiku u javnosti, koja, na žalost, nije bila zasnovana na činjenicama, što osim kratkoročnih posledica u vidu zamagljivanja onoga što se sada desilo, može doneti i dugoročne u vidu nedostatka razumevanja, ali i podrške društva za promene koje nas očekuju.
Iako se tvrdi suprotno, energetska tranzicija Srbiju ne može zaobići, ali ona ne znači trenutno gašenje termoelektrana, koje proizvode oko dve trećine električne energije, i otpuštanje nekoliko desetina hiljada radnika, kako su to tendenciozno predstavili oni koji joj se protive, već njihovo zatvaranje kroz nekoliko decenija, što bi se i onako desilo jer im ističe vek trajanja, i prelazak na čistije i jeftinije izvore energije kako bi se smanjio uticaj emisija ugljen-dioksida i drugih štetnih gasova na klimatske promene i zdravlje ljudi.
I bez energetske tranzicije termoelektrane moraju biti ugašene jer im ističe vek trajanja
Za trenutak možemo ostaviti po strani klimatske promene i zadržati se samo na pojašnjenju zašto čistijih i jeftinijih izvora energije. Čistiji znači da termoelektrane i toplane na ugalj, gas i mazut, koje emituju sumpor-dioksid, azotne okside i PM čestice i odgovorne su za čak 7.000 smrtnih slučajeva godišnje u Srbiji, zamenimo hidroelektranama, vetroparkovima, solarnim elektranama koje proizvode zelenu i čistiju energiju. A, jeftinija energija znači da je proizvodnja iz obnovljivih izvora postala jeftinija, jer je energija iz uglja, kada se u njenu cenu uračuna trošak ljudskih života i zdravlja, kao i zagađenje životne sredine, već sada skuplja, a paprena je kada se doda i trošak plaćanja CO2.
Solarne elektrane i vetroparkovi proizvode jeftiniju i čistiju električnu energiju od elektrana na ugalj
Na kraju, ovu čistiju energiju Srbija ne mora da uvozi nego može da je proizvede jer ima dovoljno potencijala za to u rekama, vetru, Sunčevoj energiji, geotermalnim izvorima, biomasi.
Da bi Srbija, kao i svaka druga zemlja, napravila dobru strategiju energetske tranzicije, mora da shvati šta ova promena znači, šta planiraju najrazvijenije zemlje, region, i da, posle sagledavanja svojih potencijala, definiše ciljeve. Tačnije mora da se pripremi, pre svega za prestanak korišćenja uglja, jer je to najbolnija tačka kod zemalja koje dosta zavise od ovog fosilnih goriva. To pre svega znači da izgradi nove kapacitete i nađe radna mesta za radnike koji ostaju bez posla.
Računica je prosta: nastavak gradnje Kolubare B se ne isplati
Nikola Rajaković, profesor beogradskog Elektrotehničkog fakulteta i predsednik Saveza energetičara, kaže za Balkan Green Energy News da bi vlasnik Kolubare B po sadašnjim cenama od godišnje proizvodnje električne energije prihodovao oko 100 miliona evra, a isto toliko bi morao da plati na ime taksi na CO2. Odakle bi onda pokrio trošak uglja, radnika, amortizacije, poreza, postavlja se opravdano pitanje.
Prihod od prodaje celokupne proizvodnje Kolubare B bio bi ravan taksi na CO2
„Pošto je pitanje uvođenja taksi na CO2 i kod nas u Srbiji samo pitanje vremena, jer smo se na to obavezali međunarodnim ugovorima, onda logično sledi da ova gradnja nema ekonomsko opravdanje“, objašnjava Rajaković.
Ako se i zaboravi taksa na CO2, cena proizvedenog kilovat-sata sa uvaženim eksternim troškovima – troškovi koje uzrokuje termoelektrana, a plaća ih društvo, kao što su troškovi zdravlja, skraćenja životnog veka, smanjenja radne sposobnosti, kao i zagađenje vazduha, vode i zemljišta – je osetno viša od prosečnih velikoprodajnih cena na berzama.
Rajaković: Srbija mora kao zamenske kapacitete da gradi solarne i vetroelektrane, a ne termoelektrane
„Nije potrebno obnovljive izvore idealizovati, ali kad se u današnjim okolnostima nasušne potrebe za bržom dekarbonizacijom energetike u cilju ublažavanja akutnih klimatskih promena, zeleni kilovat-sati uporede sa onima iz Kolubare B zaključak je samo jedan: država Srbija i EPS mora kao zamenske kapacitete da gradi solarne i vetroelektrane, a ne termoelektrane“, jasan je Rajaković.
Procena je, kako kaže, da će prosečni nivelisani (sravnjeni ili svedeni) troškovi proizvodnje električne energije (eng. levelized cost of electricity – LCOE) u solarnim elektranama u Srbiji biti ispod 40 evra po MWh, i manje, a za nove elektrana na ugalj 80 MW, ako ne i više. LCOE se izračunava tako što se podele fiksni i varijabilni troškovi sa ukupnom proizvodnjom elektrane i odličan je pokazatelj isplativosti ulaganja.
Opet, možemo na stranu ostaviti klimatske promene, ali problem sa svim srpskim termoelektranama je da su veoma stare, većina je u pogonu od sedamdesetih, a najmlađi je drugi blok u TE Kostolac B, koji je na mreži od 1991. Obično im je životni vek 30 godina, pa se uz revitalizacije to produžava, ali teško da mogu da rade više od 50 godina. To znači da većina termoelektrana mora da bude zatvorena do 2030. jer im je istekao vek trajanja, bez obzira na klimatske promene, CO2, međunarodne obaveze, a računica kaže da se više isplati graditi vetroparkove i solarne elektrane nego termoelektrane.
Miroslav Vujnović, finansijski konsultant sa ekspertizom u sektoru energetike, kaže za Balkan Green Energy News da je prilikom analize nastavka gradnje Kolubare B važno uzeti u obzir cenu emisija, zatim tzv. sunk cost i diskontnu stopu.
Tako je cena emisija koju propisuje EBRD za projekte u kojima učestvuje u 2022. za CO2 56,29 evra po toni, za SO2 8.313 evra, za NOX 8.010 evra, za PM2.5 28.732 evra i za PM10 18.008 evra.
Sadašnja vrednost dosadašnjih ulaganja u Kolubaru B je 100 miliona evra
„Prema istraživanju koja smo nedavno uradili, kotlovsko postrojenje na ugalj snage 100 MW godišnje izbaci GHG emisije u vrednosti od 12,4 miliona evra, što bi za snagu od 350 MW, koja je planirana u Kolubari B, iznosilo godišnje 43,4 miliona evra. Troškovi emisija GHG su bili pet puta veći od troškova zaposlenih, pri tome se u projekcijama uzima da će se uvećavati po realnoj godišnjoj stopi od 2,257 odsto. I, navedene cene nisu konačne jer u njima se odražava uglavnom uticaj kroz zagađenje vazduha, ali ne i na uticaj na ostale eksterne troškove (zagađenje vode, buka, pogoršanje pejzaža, gubitak biodiverziteta itd.)“, navodi Vujnović.
Sunk cost je iznos plaćen u prošlosti koji više nije relevantan za odluke o budućnosti. Odustajanje od izgradnje Kolubare B nije prvi trošak Srbije te vrste, ali jeste najveći dosadašnji (prim. aut. sadašnja vrednost dosadašnjih ulaganja je 100 miliona evra). Ukoliko sagledavanje, kako kaže, proširimo na sve termoelektrane na ugalj u zemljli, govorimo o više milijardi evra, uz troškove rehabilitacije okoline i socijalne troškove vezano za gubitak zaposlenja.
U slučaju jasnog kraja rada elektrane, a to je ovde 2050. godina, diskontna stopa se drastično povećava, tako da je malo zamislivo da bi neki projekat mogao da ima pozitivnu neto sadašnju vrednost sa takvom diskontnom stopom, ističe on.
Krajnji rok za napuštanje uglja u većem delu sveta je 2050.
Evropa je u svom Evropskom zelenom dogovoru postavila cilj da 2050. bude klimatski neutralna, Japan do 2050, a Kina do 2060. Šta znači klimatski neutralna? Emisije gasova sa efektom staklene bašte, koje najvećim delom potiču iz sagorevanja fosilnih goriva u energetici, transportu, industriji, do te godine moraju biti neto nula: koliko emisija se proizvede toliko mora i da se eliminiše. Najbolje je smanjiti ih jer je njihovo eliminisanje skupo, na primer, uz pomoć tehnologija zahvatanja i skladištenja.
Zemlje koje žele da ekonomski sarađuju sa EU teško da će posle 2050. moći da imaju elektrane na ugalj
Sudbina elektrana na ugalj, delom i na gas, nije svetla, tačnije, iako nisu zvanično zabranjene, do 2050. će ih biti veoma malo u najrazvijenijim zemljama sveta. Možda će ih biti u nekim zemljama, ali u onima koje svoju ekonomsku saradnju zasnivaju sa EU ili SAD, kao što je to slučaj sa Srbijom – ne, ili će one to morati debelo da plate.
Od 27 članica EU čak 20 je odredilo godinu kada će prestati da koristi ugalj
Evo i zašto. EU je nedavno usaglasila zakon koji će klimatsku neutralnost do 2050. učiniti zakonskom obavezom za sve članice. I pre ove odluke mnoge od njih su odredile datum napuštanja uglja: Danska, Finska, Francuska, Grčka, Italija, Irska, Holandija, Mađarska, Nemačka, Portugalija, Slovačka (Austrija, Belgija i Švedska su već napustile ugalj, a Kipar, Estonija, Letonija, Litvanija, Malta i Luksemburg ga nisu ni koristili u energetici). Od svih njih samo jedna zemlja će ugalj napustiti posle 2030 – Nemačka 2038. Od ostalih, Rumunija, Slovenija, Češka i Španija razmatraju godinu napuštanja uglja, dok se u Bugarskoj, Hrvatskoj i Poljskoj o godini zvanično ne razgovara, ali pripreme su u toku.
Naravno, ne samo EU, već i druge zemlje koje aktivno rade na dekarbonizaciji, poput, na primer, Velike Britanije, neće dozvoliti da njihova industrija, pred koju postavljaju stroge i obavezujuće zahteve u pogledu prelaska na zelenu energiju, gubi tržišnu utakmicu. Ne može se očekivati da te države dozvole da čeličana iz Srbije ili Kine prodaje svoju robu u EU jeftinije od evropske konkurencije jer ne plaća poreze ili takse na emisije CO2. Kako bi to osigurala EU priprema prekograničnu taksu na CO2 (eng. Carbon border adjustment mechanism – CBAM) koja će se obračunavati na uvoz robe iz zemlje koja ne oporezuje CO2. Predlog propisa najavljen je za nekoliko nedelja.
Uvođenjem ove takse srpske firme koje izvoze robu u zemlje EU bi došle u nezavidnu situaciju, jer bi dodatni namet uticao na njihovu konkurentnost. Ostaje da se vidi da li će EU biti redom restriktivna pa će taksu uvesti svim firmama izvoznicama iz Srbije i drugih zemalja koje još uvek nisu počele da obračunavaju taksu na CO2, ili će ipak taksa biti selektivna, pa će onim firmama koje troše zelenu energiju dati specijalni povlašćeni status. O tome se iz Brisela do sada nije moglo ništa čuti.
Troškovi proizvodnje energije iz solarnih elektrana od 2010. smanjivali su se u proseku 18 odsto godišnje
Paralelno sa ovim procesom usvajanja klimatsko-energetske regulative ide i tehnološka revolucija, koja se ogleda u smanjenju cene proizvodnje energije u vetroparkovima i solarnim elektranama. Troškovi solara od 2010. godišnje su se smanjivali u proseku 18 odsto. Gradnja solarnih elektrana i vetroparkova se i dalje subvencioniše, ali sve je više projekata kojima to nije potrebno i koji se danas finansiraju kroz korporativne ugovore o otkupu električne energije (eng. corporate power purchase agreement – PPA), ili kojima je državna pomoć potrebna samo u malom iznosu, više kao garant za kreditore.
Region čini prve, ali hrabre korake ka dekarbonizaciji
Šta se dešava u regionu? Zanimljivo je da se dve od tri članice EU koje se zasad ne izjašnjavaju o godini prestanka korišćenja uglja nalaze u regionu: Bugarska i Hrvatska. Od ostalih, situacija je nešto jednostavnija u Severnoj Makedoniji koja troši svoje poslednje rezerve uglja i razmatra prestanak njegovog korišćenja do 2030, a Crna Gora je najavila da će godinu odrediti u svom NEKP-u. Bosna i Hercegovina, tačnije Federacija BiH, gradi jednu termoelektranu – blok 7 u TE Tuzla, Republika Srpska nema takvih planova, Crna Gora namerava da obavi ekološku rekonstrukciju TE Pljevlja, dok su investitori odustali od gradnje elektrane na ugalj na Kosovu*, ali nadležni nisu doneli finalnu odluku o odustanju. Naravno, Srbija gradi Kostolac B3, snage 350 MW.
U regionu se grade samo dve termoelektrane, a Severna Makedonija i Crna Gora su na putu da odrede godinu prestanka korišćenja uglja
I elektroprivrede u zemljama regiona koje nisu u EU, svesne su da nije daleko trenutak kada će morati da plaćaju neku vrstu takse na CO2, pa su tako EPBiH i ESM najavile interno obračunavanje CO2.
Cena emitovanja ugljen-dioksida u EU je u poslednjih godinu dana porasla neverovatnih 140 odsto i dostigla rekordnih 55 evra po toni. Tako bi slovenačka Termoelektrarna Šoštanj ove godine mogla da zabeleži manjak od 150 miliona evra, a EPBiH je saopštila da bi godišnje morala da plati 200 miliona evra što bi poslovanje njenih termoelektrana učinilo neisplativim. Takođe, i ovde se kriju troškovi koji se mogu preliti na sve građane jer su elektroprivrede državne firme, pa će država, tačnije građani, morati da izdvajaju stotine miliona evra da bi one mogle da nastave da rade – cena CO2 u suštini znači da emiter plaća da bi mogao da emituje ovaj gas.
Kako je sve počelo: pismo ministarke direktoru
Sukob Ministarstva rudarstva i energetike, na jednoj, i Elektroprivrede Srbije (EPS) i Sindikata rudarskog basena Kolubare, na drugoj, počeo je nakon što je ministarka Zorana Mihajlović poslala pismo direktoru EPS-a Miloradu Grčiću. Povod je priprema nacionalnog energetskog i klimatskog plana (NEKP), na kojem radi Ministarstvo.
Ovaj plan, koji definiše mere koje će svaka država preduzeti da bi se ostvarili klimatsko energetski ciljevi za 2030. godinu, su nakon članica EU morale da urade i članice Energetske zajednice, a Srbija je poslednje od svih zemalja započela izradu dokumenta koji će, kako se pokazalo, otvoriti Pandorinu kutiju u srpskoj energetici.
Srbija priprema NEKP u kojem će definisati ciljeve za smanjenje emisija, povećanje udela zelene energije i poboljšanje energetske efikasnosti
U planovima koje je EPS poslao Ministarstvu bila je i TE Kolubara B, snage 350 megavata (MW), pa je zbog toga Ministarstvo u pismu poručilo da nastavak gradnje nije moguć, i kao razlog navelo to što se Srbija obavezala da će svoju energetsku politiku uskladiti sa EU, kao i da je potpisala Sofijsku deklaraciju kojom se obavezala da do 2050. bude klimatski neutralna, što znači, kako kaže Ministarstvo, da lignit treba da zameni gasom i obnovljivim izvorima.
Zanimljivo je da u pismu piše i da je EPS učestvovao u pripremi plana zamenskih kapaciteta – elektrana koje će zameniti kapacitete koji će zbog starosti biti zaustavljeni, kada je potvrđeno da Kolubara B neće biti građena i da će se postupak do potpune dekarbonizacije intenzivnije sprovesti od 2040. do 2050.
Sindikat i EPS smatraju da Srbiji preti zatvaranje termoelektrana i veliki uvoz električne energije
Odgovor Sindikata bio je žestok: optužili su ministarku da želi da zatvori rudnike i termoelektrane preko noći i da kroz ovakvu odluku podržava lobi uvoznika struje. Miodrag Ranković, predsednik Sindikata Kolubare, u pismu medijima je nacionalni energetsko klimatski plan nazvao strategijom zatvaranja termoelektrana u Srbiji u periodu od 2021. do 2o30.
Kritični su bili i predsednik Nadzornog odbora EPS-a Jovan Despotović, i direktor EPS-a Grčić. Despotović je istakao da je Ministarstvo zaobišlo Nadzorni odbor prilikom odluke o prestanku gradnje Kolubare B, dok je Grčić poručio da je na strani rudara. Grčič se pozvao na odluke prethodnog Ministarstva, koje je predvodio Aleksandar Antić, i koje je podržavalo ovu gradnju.
EPS uskoro ostaje bez oko 600 MW proizvodnje, ali već je izgrađeno skoro 500 MW vetroparkova, a izvesno je da će za pet godina na mreži biti još 1.000 MW
Grčić je, takođe, naveo da će EPS ostati bez proizvodnje iz kapaciteta snage oko 600 MW jer će do kraja 2023. biti ugašene TE Kolubara A i TE Morava, ukupne snage 324 MW, postrojenja za odsumporavanje na svim termo blokovima umanjiće im snagu 120 MW, a toplovod ka Novom Beogradu za još 160 MW. Zbog toga je, kako je dodao, važno da se izgradi Kolubara B snage 350 MW.
Ipak, valja reći da EPS gradi termoelektranu Kostolac B3, snage 350 MW, zatim da TE Kolubara A i TE Morava godinama proizvode manje od svog kapaciteta, kao i da EPS gradi jednu vetroelektranu snage 66 MW, istina skoro deset godina, kao i da je najavio gradnju solarnih elektrana snage 130 MW.
Na svu sreću elektrane u Srbiji od pre nekoliko godina ne gradi samo EPS, strane kompanije su uz državne subvencije izgradile vetroparkove snage skoro 500 MW, pa njihov doprinos nije zanemarljiv. Prošle godine najavljeno je da bi Srbija u narednih pet godina mogla da dobije još 1.000 MW u vetroelektranama, a već ove godine potvrđeno je da se razvijaju projekti vetropakova snage 2.000 MW, a kada se na to dodaju i solarne elektrane i projekti u ranim fazama, cifra dostiže skoro 4.000 MW.
Naravno, da bi se zamenilo 100 MW iz uglja neophodno je od 250 do 400 MW iz vetra i solara u zavisnosti od primene tehnologija, pa je uz korišćenje baterija to moguće smanjiti na 250 MW.
Rajaković: energetska tranzicija je prilika za Srbiju
Profesor Nikola Rajaković kaže da nema dilemu da je zaustavljanje Kolubare B prvi ozbiljan korak u energetskoj tranziciji Srbije, ali nema govora da to znači zatvaranje termoelektrana odmah.
„Novi blok koji sada gradimo u Kostolcu će verovatno biti poslednji zatvoren, i to je neka 2045, ali, ove ostale bi trebalo pre zatvarati, tačnije moraće da budu zatvoreni jer im ističe rok trajanja. Tranzicija će trajati sigurno više od 20 godina“, ističe on.
Rajaković vidi mnogo više radnih mesta u ovom što donosi energetska tranzicija, nego u ovome što sada imamo u energetici
Pogrešno je, takođe, dodaje Rajaković, govoriti da zbog zaustavljanja gradnje Kolubare B i zatvaranje termoelektrana Srbiji preti veliki uvoz električne energije jer će termoelektrane biti zatvorene kada se izgradi dovoljno elektrana na vetar i solar. Na pitanje da li će energetska tranzicija odneti ili doneti radna mesta, Rajaković kaže da vidi mnogo više radnih mesta u ovom što dolazi, nego u ovome što sada imamo, i to manje kroz radove i opremu, a više kroz digitalizaciju i softver, što su prava radna mesta za Srbiju.
„Meni se čini da je to dobitna kombinacija za Srbiju, ali treba to prihvatiti i sprovesti u delo. Najvažnije je da krenemo da planiramo, da sagledavamo opcije. Već sada bi trebalo napraviti plan kada će koja termoelektrana morati da bude ugašena, pre svega jer im ističe vek trajanja, a koja solarna elektrana ili vetropark će ih zamaniti“, poručuje on.
Budite prvi i ostavite komentar na ovaj članak.