Glavni fokus na energetskom sektoru se pomerio sa održivosti ka bezbednosti. Na energetsku bezbednost se danas sve više gleda kao na nezaobilazan element nacionalne bezbednosti. Ratovi, globalne krize i rastuća zavisnost od energenata promenili su prioritete Evrope, a Jugoistočna Evropa sada se nalazi pred ključnim izborom – ubrzana tranzicija i snažna zajednička saradnja na razvoju infrastrukture i integracije, ili nastavak skupe zavisnosti od fosilnih goriva, poručio je na Beogradskom energetskom forumu Mislav Slade-Šilović, direktor konsaltinga za energetiku u kompaniji PwC SEE.
Pre samo nekoliko godina, glavna evropska tema bila je klima, a danas je to bezbednost. Mislav Slade-Šilović, direktor konsaltinga za energetiku u kompaniji PwC SEE, upozorava da se bezbednost više ne definiše samo kroz vojnu perspektivu, već i kroz i pouzdanost energetskog snabdevanja.
On je na otvaranju Beogradskog energetskog foruma – BEF 2026, u organizaciji portala Balkan Green Energy News, naglasio da su rat u Ukrajini, sukobi na Bliskom istoku i rast troškova života pokazali koliko su energetski sistemi ranjivi i koliko brzo energetska kriza može da preraste u političku i ekonomsku nestabilnost.
„To je signal da su neophodni regionalna saradnja, strateško planiranje i zajednički pristup,“ naveo je Slade-Šilović.
Ormuski moreuz pokazao koliko je svet povezan
Jedan od najupadljivijih primera globalne energetske zavisnosti danas je Ormuski moreuz – pomorski koridor kroz kojeg prolazi oko 30 odsto svetskog izvoza nafte i derivata.
Analiza pokazuje da bi ozbiljniji i dugotrajan poremećaj u tom regionu izazvao šok na svetskom tržištu energije. Uprkos intervencijama, alternativnim pravcima snabdevanja i oslobađanju rezervi, svetu i dalje nedostaje oko 50 odsto izvoza sirove nafte i derivata koji prolazi kroz Ormuski moreuz.
Iako Evropa iz tog pravca uvozi svega pet do šest procenata svojih energetskih potreba, nema prostora za opuštanje, jer su globalna tržišta energije međusobno povezana i Evropa bi posledice svakako osetila kroz rast cena i poremećaje na globalnom tržištu.
Kriza bi pogodila mnogo više od energetike, budući da Bliski istok ima ogromnu ulogu i u proizvodnji helijuma, amonijaka i uree (azotnog đubriva) – sirovina važnih za poljoprivredu, hemijsku industriju i zdravstvo.
Nafta i gas ostaju – uprkos zelenoj tranziciji
Iako se svet ubrzano okreće obnovljivim izvorima energije, fosilna goriva neće nestati tako brzo, objasnio je Slade-Šilović.
Procene pokazuju da će nafta i gas ostati važan deo energetskog sistema i narednih decenija. Posebno je zanimljivo što trenutne dokazane i verovatne rezerve pokrivaju potražnju samo u najnižoj očekivanoj putanji, što je indicija da će sektoru nafte i gasa za istraživačke aktivnosti godišnje biti potrebni kapitalni izdaci i do 350 milijardi dolara, dodao je.
Istovremeno, tečni prirodni gas (LNG) je postao novo sredstvo uticaja. „LNG danas postaje geopolitička sila,“ upozorio je Slade-Šilović, navodeći da bi globalno tržište gasa u tom formatu do sredine veka moglo da poraste više od 90 procenata, uz direktno uključivanje preko 35 novih zemalja na tržište LNG-a. Taj trend je evidentan i u JIE, gde zemlje na tržištu LNG-a učestvuju ili direktno ili kroz rezervisanje kapaciteta. „Također vidimo napore u Albaniji, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini da se povežu na tržišta LNG-a“, dodao je.
Evropa između Rusije i Amerike
Energetska kriza otvorila je i novo pitanje evropske zavisnosti. Evropska unija pokušava da se oslobodi ruskog gasa, ali se istovremeno sve više oslanja na američki LNG, što otvara dilemu da li Evropa zapravo samo menja jednog energetskog partnera drugim, kazao je Slade-Šilović.
Dok Sjedinjene Države insistiraju na maksimalnoj proizvodnji nafte i gasa i energetsku nezavisnost vide kao pitanje nacionalne bezbednosti, Evropska unija forsira više klimatski orijentisanu politiku pogonjenu postepenim smanjivanjem upotrebe fosilnih goriva i snažnim uvećanjem udela obnovljivih izvora energije, koji bi bio podržan nuklearnim elektranama gde je izvodljivo. Obnovljivi izvori su trenutno jedini izvor energije kojeg Evropa ima u izobilju i može nezavisno da omasovi njihovo korišćenje, što ih čini najpresudnijom polugom u uvećanju energetske nezavisnosti, smatra Slade-Šilović.
Istakao je da je svetska proizvodnja električne energije bez emisije štetnih gasova zvanično 2025. godine premašila proizvodnju iz uglja, uz očekivanja daljeg rasta u narednom periodu, što je, navodi, jasan signal ne da li, već kada treba preći na čiste izvore energije.
PwC procenjuje da se oko dve trećine energetskih emisija može dekarbonizovati uz pozitivan poslovni model i komercijalno dostupne tehnologije.
„Rizik za Jugoistočnu Europu nije cijena tranzicije, već cijena pasivnosti,“ poručio je Slade-Šilović. On ističe da će evropski sistem za oporezivanje emitera CO2 i Mehanizam za prekogranično prilagođavanje ugljenika (CBAM), koji uvode dodatne troškove za emisije ugljen-dioksida, praktično učiniti proizvodnju struje iz uglja nekonkurentnom. Ipak, CBAM treba u nekim delovima unaprediti i podesiti da bi potpuno odgovarao svojoj svrsi.
To znači da će elektroprivrede širom regiona morati da menjaju poslovne modele mnogo brže nego što su planirale, dodao je.
Regionu potrebno do 80 milijardi evra
Energetska tranzicija Jugoistočne Evrope, međutim, neće biti jeftina. Procene govore da će državama regiona tokom ove decenije biti potrebno između 50 i 80 milijardi evra ulaganja kako bi modernizovale energetske sisteme. Po relevantnim merilima, srž postupka dekarbonizacije energetskog sistema košta barem dva odsto BDP-a godišnje. Jasno je da taj novac države i elektroprivrede neće moći da obezbede same, pa će presudnu ulogu imati i evropski fondovi, međunarodne finansijske institucije i privatni kapital.
Izazov je i aktuelna i buduća potrošnja električne energije, koja ubrzano raste zbog razvoja veštačke inteligencije (AI), digitalizacije, data centara i elektrifikacije uopšte. Analitičari procenjuju da će globalna potrošnja struje u narednih pet godina porasti za oko 20 procenata, a značajan deo tog rasta, čak 15 odsto, došlo bi upravo iz AI sektora i data centara.
Povratak nuklearne energije i gasnih elektrana
Zbog potrebe za stabilnim snabdevanjem, mnoge države ponovo ulažu u gasne elektrane i nuklearnu energiju. Do 2040. očekuje se značajan rast svetskih gasnih kapaciteta, dok bi kapacitet za nuklearnu energiju u periodu zaključno sa 2050. mogao da se udvostruči.
„Trenutno opažamo snažnu aktivnost u JIE koja se tiče ranog razvoja projekata gasnih elektrana. I nuklearne i gasne tehnologije mogu imati pozitivne uloge u nacionalnim energetskim sistemima. Međutim, one i nose određene rizike kojima treba adekvatno upravljati. Na primjer, analiza pokazuje da nuklearni projekti imaju jaku tendenciju probijanja vremenskih okvira i capexa koje značajno pogoršava troškove električne energije i ekonomiku projekata“, po rečima Slade-Šilovića.
Pored toga, kod tehnologija kod kojih dominiraju fiksni troškovi je neophodno da se troškovi finansiranja spuste što je više moguće, budući da i to ima značajan uticaj, objasnio je.
Obnovljivi izvori nisu dovoljni bez novih mreža
Iako su troškovi ključnih tehnologija energetske tranzicije drastično pali, Slade-Šilović upozorava da postoje i drugi izazovi – potreba za ozbiljnim razvojem infrastrukture, finansiranje, dozvole i pristup mreži. Zbog negativnih cena struje i ograničenja u mreži, proizvođači iz obnovljivih izvora tokom 2025. izgubili su milijarde dolara. Zato se sve više insistira na baterijskim skladištima, fleksibilnim sistemima i modernizaciji elektroenergetske mreže.
On je naveo da operatori prenosnih i distributivnih sistema planiraju da udvostruče dužinu svetske elektroenergetske mreže najkasnije do 2050. godine – na čak 166 miliona kilometara. Evropski operatori prenosa planiraju gotovo četiri puta veće investicije u periodu 2025–2029. nego u prethodnom petogodišnjem ciklusu. Međutim, problem regiona Jugoistočne Evrope dodatno komplikuju zastarela infrastruktura i niski povraćaji, zbog čega su novi modeli finansiranja krajnja nužnost, kazao je Slade-Šilović.
Srbija i region ubrzano grade interkonekcije, vreme curi
Slade-Šilović podseća da region Jugoistočne Evrope već pokušava da ubrza energetsku transformaciju. Širi se LNG terminal u Hrvatskoj, grade se nove gasne veze između Srbije, Bugarske, Severne Makedonije i Rumunije, kao i između Hrvatske i BiH, dok Grčka i Albanija ulažu u novu energetsku infrastrukturu i obnovljive izvore energije. Cilj je smanjenje zavisnosti od pojedinačnih dobavljača i jače povezivanje energetskih sistema regiona.
„Regija je na križanju. Možemo biti zadnja regija u Evropi koja se drži za stari energetski sistem, plaća porez na CO2 i ovisi od drugih. Ili možemo snažno naprijed, iskoristiti konurentnost zelenih tehnologija, fondove EU, vlastite OIE potencijale. Možemo izgraditi moderan, siguran i konkurentan energetski sistem. Izbor je zbilja samo naš i na nama, ali vrijeme curi. Međutim, vjerujem da ćemo uspjeti”, zaključio je Mislav Slade-Šilović.
