Reč stručnjaka (treći deo): Budućnost reciklažne industrije u Srbiji i upotreba otpada kao alternativnog goriva

U trećem u seriji intervjua o upravljanju otpadom sa predstavnicima državnih institucija, poslovne zajednice, akademske zajednice i civilnog društva u Srbiji, sagovornike smo pitali šta misle o budućnosti reciklažne industrije u Srbiji, kao i da iznesu svoje stavove o upotrebi otpada kao alternativnog goriva i implikacijama za životnu sredinu i zdravlje ljudi.

Odgovore su nam dali Ivan Karić, državni sekretar u Ministarstvu zaštite životne sredine, Igor Jezdimirović, predsednik Udruženja inženjera zaštite životne sredine, Aleksandar Jovović, profesor na Mašinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, Dejana Milinković, direktor poslovnog udruženja Cementna industrija Srbije (CIS), i Suzana Obradović, generalna sekretarka Udruženja reciklera Srbije.

Seriji intervjua je prethodio uvodni tekst o problemima, izazovima i mogućim rešenjima za upravljanje otpadom u Srbiji. U prvom intervjuu, sagovornike smo pitali šta je potrebno uraditi na polju upravljanja otpadom do pristupanja Srbije Evropskoj uniji ili do 2025. godine, da li bi bio dovoljan predloženi prelazni period od 11 godina nakon pristupanja da se dostignu ciljevi, kao i od kakvog značaja je uspostavljanje primarne selekcije otpada. U drugom intervjuu, pozabavili smo se izazovima u upravljanju komunalnim otpadom u Srbiji.

BGEN: Reciklažna industrija se trenutno finansira subvencijama iz državnog budžeta. Kakve su projekcije za reciklažnu industriju u narednih 10 godina i vidite li uspostavljanje tržišta reciklažnog materijala kao moguće rešenje?

Ivan Karić, državni sekretar, Ministarstvo zaštite životne sredine

Kroz planiranje budžeta RS za naredni period, Ministarstvo zaštite životne sredine je planiralo odgovarajuća sredstva za podršku reciklažnoj industriji koja se razvija uz pomoć subvencija još od 2010. godine. Do sada je za reciklažnu industriju izdvojeno preko 15 milijardi dinara, za subvencije i podsticaje, što su priznaćete, velika sredstva. Iako nismo zadovoljni stepenom prerade otpada, mi očekujemo da će se u narednom periodu otvarati novi reciklažni pogoni, posebno u tretmanu otpada za koje nisu podignuti kapaciteti u RS.

U sistemu upravljanja otpadom nije samo reciklažna industrija, već i sakupljačka mreža (JKP, privatne kompanije, individualni sakupljači i dr.) koja prema postojećoj regulativi, ne dobijaju podsticajna sredstva. Takođe, deo odgovornosti za upravljanje otpadom moraju preuzeti i proizvođači tj. obveznici plaćanja naknade (produžena odgovornost proizvođača, čemu teži EU). Trenutno, njihova obaveza se završavala plaćanjem naknade.

Redizajn modela finansiranja i upravljanja sistemom upravljanja posebnim tokovima otpada je moguć u narednom periodu. Mi, kao država smo se obavezali da ćemo u procesu pridruživanja EU ispuniti sve standarde evropskog zakonodavstva. Zbog neophodnosti transpozicije EU propisa i Direktiva koje propisuju uvođenje i implementaciju modela „produžene odgovornosti proizvođača proizvoda“, kao i postojanje/registraciju tzv. „kolektivnih operatera“, čiji je osnovni zadatak organizacija i finansiranje sistema upravljanja posebnih tokova otpada radi dostizanja ciljeva reciklaže, koji su propisani EU Direktivama. To znači da je proizvođač odgovoran za svoje proizvode od početka do kraja životnog veka i njegovog ponovnog vraćanja u proces proizvodnje. Čini mi se da je veliki broj kompanija spreman da preuzme odgovornost i u okviru produžene odgovornosti brine o svojim proizvodima koji nakon upotrebe postaju otpad.

Ovakvim pristupom uspostavlja se bolja kontrola plaćanja naknada (proizvođači se međusobno kontrolišu udruženi u kolektivnog operatera), niže naknade direktno će povećati broj obveznika koji plaćaju naknadu, neznatan uticaj na rast cena na malo i inflaciju, niže cene proizvoda–veći obim proizvodnje–veći ostali prihodi u budžetu, smanjuje se siva ekonomija,  obezbeđuju se sredstva za finansiranje ostalih projekata u životnoj sredini, nova radna mesta direktno i indirektno upošljavanje (od 1.000 u prvoj godini do 3 – 5 hiljada u narednim godinama), upošljavanje ostalih grana privrede (transport, javna preduzeća, ….), unapređenje poslovnog okruženja i stvaranje boljih uslova za investicije, investicije u JKP, inkluzija manjinskih i ranjivih grupa, zdravija i bezbednija životna sredina.

Mišljenja sam da su recikleri guma, EE otpada i amabalažnog otpada blizu početka komercijalnog poslovanja

Gledajući iz nekog drugog ugla ovo znači, hajde da uredimo „našu kuću“, a samim tim ćemo biti sposobni da ispunimo i visoke zahteve koji se pred nas postavljaju u procesu pridruživanja EU. Novim Zakonom o naknadama postojeći sistem će biti dodatno unapređen. Da bi se izvršile moguće promene sistema, u skladu sa EU zakonodavstvom i našim potrebama, potrebna je detaljna analiza efekata postojećeg, ali i budućeg modela.

U ovom trenutku, čini mi se da još uvek mora da postoji briga države za neke tokove otpada, zato što ovde ne govorimo samo o komercijalizaciji, nego pre svega o zaštiti životne sredine. Dok ne bude bila dovoljno jaka sakupljačka mreža i reciklažna industrija, mi ne možemo sa sigurnošću da govorimo o tržišnom poslovanju ove industrije. Ipak, mišljenja sam da su recikleri guma, EE otpada i amabalažnog otpada, na primer, blizu početka komercijalnog poslovanja.

Suzana Obradović, generalna sekretarka, Udruženje reciklera Srbije

Zavisi o kojem otpadu je reč. Za neke materijale tržište već funkcioniše. Podsticajna sredstva firme dobijaju za tretman posebnih tokova otpada, koji obuhvataju proizvode koji nakon upotrebe zahtevaju specifičan tretman s obzirom na to da imaju karakteristike opasnog otpada, kao što su otpadna ulja, otpadne gume, elektronski i električni uređaj, baterije, akumulatori, otpadna vozila. Kada je reč o ovom otpadu, na primeru reciklaže televizora možemo reći da komponente kao što su lim i obojeni metali imaju tržišnu vrednost, staklo koriste cementare koje ga mešaju sa kamenom u proizvodnji cementa, a drvo koriste kao energent. Opasne materije iz televizora su fluorescentrni prah, olovno staklo, kondenzatori, elektronski topovi, i one zahtevaju tretman u specijalnim fabrikama i većinom se izvoze u zemlje EU, a naše firme plaćaju za zbrinjavanje takvog otpada.

Firme koje se bave tretmanom posebnih tokova otpada imaju savremena postrojenja i godinama su razvijale sakupljačku mrežu. Ova vrsta reciklažne industrije bi mogla biti uređena u narednom periodu u smislu da će država odlučiti da reši pitanje opasnog otpada, da finansiranje bude predvidivo jer ova vrsta reciklaže nije moguća bez podsticajnih sredstava. To sve će doneti nove investicije i nova zapošljavanja. Na svakih 10.000 prerađenih tona, reciklažna industrija je u mogućnosti da zaposli 1.000 novih radnika, najviše nekvalifikovanih radnika koji teško ili nikako ne mogu da nađu posao u drugim industrijama, ali i stručnjaka koji bi dalje unapređivali ovu industriju. Samo nekoliko procenta od eko takse je potrebno da se preradi ta količina i stvore radna mesta.

Igor Jezdimirović, predsednik, Udruženje inženjera zaštite životne sredine

Reciklažna industrija se finansira iz taksi koje se naplaćuju po raznim „ekološkim“ osnovama, a koje se nažalost od ukidanja Zelenog fonda slivaju u bunar bez dna tj. budžet Republike Srbije, a onda se u skladu sa političkim interesima i voljom pojedinaca deo tih sredstava vraća reciklažnoj industriji za poslove koje obavljaju u cilju smanjenja štetnog delovanja otpada i ponovnog iskorišćenja materije i energije iz otpada. Posmatrajući odnos sredstava prikupljenih od „ekoloških“ taksi i naknada u odnosu na sredstva koja se izdvajaju za zaštitu životne sredine, slobodno možemo reći da je Republika Srbija subvencionisana od strane građana i privrede kroz „ekološke“ takse i naknade i da prikupljena sredstva troši u većoj meri za druge potrebe nego za ono za šta su namenjene „ekološke“ takse i naknade kada su naplaćivane. Ovakvo stanje izvlačenja namenskog novca iz sistema zaštite životne sredine ima pogubne posledice po zdravlje ljudi i životnu sredinu, jer adekvatno upravljanje otpadom košta, ali najveća cena koju plaćamo je život u zagađenoj životnoj sredini i gubitak našeg zdravlja. Za sve koje interesuje dubinski ova problematika preporučujem analizu koju je uradio Fiskalni savet.

Reciklažna industrija ima potencijal koji treba dalje razvijati i potruditi se da što veći deo otpada uđe u kružnu ekonomiju, za šta je osnovni preduslov primarna selekcija i dobijanje što čistije frakcije u što većim količinama u dužem vremenskom periodu. Ovo se može postići uspostavljanjem jasnog, celovitog i ekonomski opravdanog modela. Uvođenje striktne kontrole rada, jednakih uslova za sve i jasnih pravila neophodno je da se uspostavi, kako bi se ciljevi koji se postavljaju pred Srbiju i reciklažnu industriju mogli ispoštovati.

BGEN: Upotreba otpada kao alternativnog goriva u proizvodnim procesima danas je rasprostranjena u svim razvijenim zemljama. Zašto je energija iz otpada još uvek tabu tema u Srbiji?

Ivan Karić, državni sekretar, Ministarstvo zaštite životne sredine

Kada govorimo o ovoj temi mislim da su neznanje i neinformisanost veliki. Izrazi „ne u mom dvorištu“, „ne u vreme mog mandata“ često se mogu čuti. Dok je Srbija stagnirala, zemlje zapadne Evrope su napredovale sve brže i brže i zato danas putovanje po zemljama EU izgleda čudno. Isti ljudi kao i ovde, a nema divljih deponija, kesa po ulicama i drveću, kostiju koje razvlače psi i mačke po ulicama, gaza i zavoja po parkovima oko kliničkih centara. Pitanje koje se svakome onda nametne je „zašto to i ovde ne može?“. Mora se raditi na edikaciji, podizanju kapaciteta, većem učešću javnosti u odlučivanju i stvaranju međusobnog poverenja. Za sada u Srbiji ne postoji ozbiljan sistem koji vrši pripremu otpada, kako opasnog, tako i neopasnog, za upotrebu kao alternativnog goriva. Mi kao država moramo stvoriti zakonodavni okvir koji će omogućiti investicije i subvencije u ovoj oblasti. To znači da se propišu strogi uslovi (u skladu sa EU) koji se moraju ispuniti da bi sistem funkcionisao i bio bezbedan.

U današnjim okolnostima, sklon sam da poverujem da Srbija mora da iskoristi svoj otpad kao resurs u obnovljivim izvorima energije. To se odnosi prvenstveno na neopasan otpad, ali zašto i ne postrojenje za tretman opasnog otpada. Bolje je imati pod kontrolom opasan otpad koji će biti tretiran na adekvatan i za živonu sredinu prihvatljiv način, nego da se odlaže i baca na sve strane, za šta imamo negativna iskustva iz prošlosti. Verujem da bi to za rezultat imalo mnogo bolju kontrolu opasnog otpada, jer bi smo znali precizno količine koje su generisane i količine koje su zbrinute na adekvatan način. Ako takvo postrojenje može da radi u centru Beča, ne može niko da me ubedi da ne može da radi u Srbiji. Jedan od modela je i privatna investicija, a država da vrši strogi nadzor i kontrolu nad čitavim procesom. Takav insinerator bi mogao da proizvodi i energiju iz opasnog otpada, trajno bi zbrinuo svu generisanu količinu otpada iz Srbije, koji trenutno izvozimo u zemlje EU i stvaramo velike troškove za privredu, i sav novac za te namene bi ostajao u Srbiji, uz mogućnost otvaranja velikog broja novih radnih mesta.

Deo problema je nezvanična činjenica da imamo čitave gradove koji se greju na otpadna ulja i druge opasne materije koje su toksične i kancerogene

Uostalom, zabrana izvoza opasnog otpada koja će uskoro stupiti na snagu u EU, nateraće nas da sami rešavamo problem. I zbog toga treba krenuti u kreiranje osmišljenog rešenja uz učešće javnosti, lokalnih zajednica i organizacija civilnog društva. Deo problema je nezvanična činjenica da imamo čitave gradove koji se greju na otpadna ulja i druge opasne materije koje su toksične i kancerogene. Oni se sada ne spaljuju na adekvatan način, već u individualnim ložištima i pećima. Insinerator bi radio po svim standardima EU, gde emisije ne smeju da budu iznad dozvoljenih, a svaki generator ulja ima obavezu da isporučuje otpadno ulje za insinerator, a ne na crnom tržištu da ga prodaje za grejanje.

Dejana Milinković, direktor, Cementna industrija Srbije (CIS)

Zabrinutost za zdravlje je jedna od najsnažnijih odrednica ljudskog ponašanja. Površnost je, pak, jedna od najčešćih ljudskih osobina. Udružene, zabrinutost i površnost, moćan su provodnik efikasnog zastrašivanja naroda.

Uverenja o tome da li je nešto zdravo ili ne često nastaju usled greške koja je posledica neznanja. Tako je i sa upotrebom otpada kao goriva u procesu proizvodnje cementa.

Cеmеntnа pеć pо svојој prirоdi prеdstаvlја bеzbеdаn i sigurаn nаčin zа pоnоvnо iskоrišćеnjе еnеrgiје i mаtеriјаlа iz оtpаdа iz višе rаzlоgа i tо:

• visоkа tеmpеrаturа u pеći (tеmpеrаturа gаsоvа iznоsi 2000°C, a mаtеriјаlа >1400°C);
• vrеmе zаdržаvаnjа mаtеriјаlа је dоvоlјnо dugо, tе dоlаzi dо rаzgrаdnjе svih оrgаnskih jedinjenja;
• оbеzbеđеnа је еfikаsnа filtracija gаsоvа krоz sistеm predgrejača;
• čvrsti prоdukti sаgоrеvаnjа (pеpео) hеmiјskim rеаkciјаmа pоstајu sаstаvni dео klinkеrа i nе dоspеvајu u оkоlinu, а kаkо uglаvnоm sаdržе istа hеmiјskа jedinjenja kао i cеmеnt, nе dоvоdе dо prоmеnе sаstаvа i svојstаvа cеmеntа.

Štеtnе еmisiје iz prоizvоdnje cеmеntа uz upоtrеbu оtpаdа u cеmеntnim pеćimа su mаnjе nеgо bеz njе, trоškоvi prоizvоdnjе su niži, dоk kvаlitеt prоizvоdа оstаје nеizmеnjеn. Dоdаtnо, pоstrојеnjа cеmеntnе industriје su, s јеdnе strаnе, оbuhvаćеnа sistеmоm intеgrisаnih dоzvоlа, dоk је, s drugе strаnе, kvаlitеt cеmеntа оdrеđеn mеđunаrоdnim stаndаrdimа i nаciоnаlnim prоpisimа. Pоsеdоvаnjе intеgrisаnе dоzvоlе, izmеđu оstаlоg, pоdrаzumеvа i оbаvеzu ispitivаnjе uticаја nа živоtnu upоtrеbе bilо kоg mаtеriјаlа u prоizvоdnоm prоcеsu i prоvеru ispunjеnоsti uslоvа kоје mоrајu zаdоvоlјаvаti pоstrојеnjа.

Aleksandar Jovović, profesor, Mašinski fakultet Univerziteta u Beogradu

Nekoliko elemenata se prepliće, jedan od njih je cena termičkog tretmana, kao i investiciona i cena održavanja i upravljanja procesom. Drugi je odlaganje otpada, čiji jedan deo predstavlja opasan otpad, a mesta za takvo odlaganje nema u Reublici Srbiji, već se takav otpad mora odvoziti, što dodatno značajno poskupljuje sam proces i obično dovodi do neisplativosti projekta.

Naravno, jedan od ključnih elemenata je i nepoverenje građana u kvalitet rada takvog postrojenja, odnosno sumnja da će se u takvom postrojenju sagorevati i otpadi koji nisu predviđeni, da neće biti kontrole dimnih gasova i slično.

BGEN: Koliko je upotreba otpada u energetske svrhe ili kao sirovine u procesu proizvodnje bezbedno za životnu sredinu i zdravlje ljudi?

Ivan Karić, državni sekretar, Ministarstvo zaštite životne sredine

Otpad predstavlja prvenstveno komunalno-zdravstveni problem, pa tek onda resurs, pri čemu bi problem trebalo rešiti, a resurs iskoristiti. S druge strane, mnoge analize ukazuju da će ovaj vek biti vek gradova, a to znači i vek otpada.

Međutim, u Republici Srbiji odvojeno sakupljanje otpada separacijom na izvoru nije dovoljno dobro organizovano. S druge strane, tematska strategija EU o prevenciji i reciklaži otpada ima za cilj korišćenje otpada kao resursa, pre svega za dobijanje sekundarnih sirovina i energije, što je i jedan od ključeva cirkularne ekonomije u skladu sa hijerarhijom upravljanja otpadom. Pri tome, ni za jedan tok otpada nema unapred definisanog najboljeg načina tretmana. Najbolje dostupne tehnike (BAT) definisane su mnogim propisima i obavezujućim preporukama. Za neke opasne otpade dozvoljen je samo termički tretman, jer samo visoke temperature i drugi odgovarajući tehnički uslovi koji vladaju u tim postrojenjima, obezbeđuju uslove razgradnje opasnih komponenti.

Cementna industrija u celom svetu teži sve većoj upotrebi alternativnih goriva za potrebe proizvodnje, kako u cilju smanjivanja energetske zavisnosti od konvencionalnih fosilnih goriva, tako i u cilju smanjenja negativnih uticaja na životnu sredinu. Primena otpadnih materija kao alternativnih goriva u cementnoj industriji počela je 70-tih godina, i od tada broj fabrika cementa u svetu, koje koriste alternativna goriva i sirovine, raste. Razvoj procesa za tretman otpada posebno se ubrzao u Nemačkoj, kao i mnogim drugim zemljama EU donošenjem Direktive o odlaganju otpada 1999. godine i restriktivnih kriterijuma posle 2005. godine u pogledu odlaganja biodegradabilnog otpada. Da bi se ispunili ciljevi prerade biodegradabilnog otpada, bio je neophodan ubrzan razvoj predtretmana i tretmana u cilju smanjenja udela organske komponente, u čemu je korišćenje otpada u cementnoj industriji postalo izuzetno efikasno. Danas skoro sve velike kompanije u proizvodnji cementa i građevinskih materijala koriste otpad kao gorivo, zamenjujući i više od 70% svojih potreba za toplotnom energijom.

Cementna industrija u Srbiji ima mnogo veće kapacitete za upotrebu otpada u energetske svrhe nego što mogu da prikupe, jer se u Srbiji ne proizvodi dovoljno adekvatne frakcije otpada, SRF-a i RDF-a. Rešenje ipak nije u uvozu, jer moramo da uradimo sve da u procesu separacije dođemo do reciklabilnih sirovina i do ostataka koji se mogu koristiti u energetske svrhe. U Srbiji treutno JKP nisu dovoljno zainteresovana da to rade. Jedna od linija iz namenskog Zelenog fonda koji bi trebalo uspostaviti bi trebalo da ide i u te svrhe.

Aleksandar Jovović, profesor, Mašinski fakultet Univerziteta u Beogradu

Sagorevanje otpada je danas na tehničkom nivou kao i sagorevanje drugih organskih materijala, biomase i fosilnih goriva.

Postupci za prečišćavanje gasova su nešto zahtevniji, a granične vrednosti, prema radnoj verziji referentnog dokumenta o najboljim dostupnim tehnikama iz decembra 2018. godine, izuzetno pooštrene, tako da su uticaji na zdravlje ljudi i životnu sredinu izuzetno niski.

Igor Jezdimirović, predsednik, Udruženje inženjera zaštite životne sredine

U hijerarhiji upravljanja otpadom korišćenje otpada u energetske svrhe spada u pretposlednji stadijum, posle kojeg ide samo deponovanje, a pre kojeg treba da budu svi ostali načini upravljanja otpadom. On može biti bezbedan ukoliko je unapred dobro pripremljen, osmišljen i strogo kontrolisan.

Danas u Srbiji sa ovim stepenom kontrole i selektivnom primenom propisa nisam siguran da je upotreba otpada u energetske svrhe dobro i objektivno kontrolisana, pa samim tim i bezbedna.