x
Newsletter Image
NE PROPUSTITE NAŠ NJUZLETER
PRIJAVA

Vaša imejl adresa je sigurna kod nas

x
Newsletter Image
NE PROPUSTITE NAŠ NJUZLETER
PRIJAVA

Your email is safe with us

Reč stručnjaka (drugi deo): Šta su najveći izazovi u upravljanju komunalnim otpadom u Srbiji?

04.03.2019. | Komentari: 0Autor:

Foto: BGEN
Reč stručnjaka (drugi deo): Šta su najveći izazovi u upravljanju komunalnim otpadom u Srbiji?

U drugom u seriji intervjua o upravljanju otpadom sa predstavnicima državnih institucija, poslovne zajednice, akademske zajednice i civilnog društva u Srbiji, pitali smo šta su najveći izazovi u upravljanju komunalnim otpadom i koji modeli su se pokazali kao uspešni.

Odgovore su nam dali svi sagovornici: Ivan Karić, državni sekretar u Ministarstvu zaštite životne sredine, Igor Jezdimirović, predsednik Udruženja inženjera zaštite životne sredine, Aleksandar Jovović, profesor na Mašinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, Dejana Milinković, direktor poslovnog udruženja Cementna industrija Srbije (CIS), Slobodan Minić, specijalni savetnik Fiskalnog saveta, i Suzana Obradović, generalna sekretarka Udruženja reciklera Srbije.

Seriji intervjua je prethodio uvodni tekst o problemima, izazovima i mogućim rešenjima za upravljanje otpadom u Srbiji. U prvom intervjuu, sagovornike smo pitali šta je potrebno uraditi na polju upravljanja otpadom do pristupanja Srbije Evropskoj uniji ili do 2025. godine, da li bi bio dovoljan predloženi prelazni period od 11 godina nakon pristupanja da se dostignu ciljevi, kao i od kakvog značaja je uspostavljanje primarne selekcije otpada.

BGEN: Šta su najveći izazovi u upravljanju komunalnim otpadom? Šta su moguća rešenja za otklanjanje uskih grla na lokalnom nivou i koji modeli su se pokazali kao uspešni?

Ivan Karić, državni sekretar, Ministarstvo zaštite životne sredine

Sakupljanje komunalnog otpada u Srbiji obavljaju uglavnom javna komunalna preduzeća (JKP) čiji su osnivači lokalne samouprave. Problemi upravljanja otpadom nisu jednako i ravnomerno izraženi u svim lokalnim samoupravama i aktivnosti na uvođenju integralnog sistema se ne odvijaju istim intenzitetom. One prvenstveno zavise od mogućnosti pojedinih lokalnih samouprava. U Srbiji ne postoji sistemski organizovano odvojeno sakupljanje, sortiranje i reciklaža otpada. Postojeći stepen reciklaže, odnosno iskorišćenja otpada je nedovoljan.

Mada je primarna separacija u Srbiji propisana zakonom i predviđa odvajanje papira, stakla i metala u posebno označene kontejnere, separacija ne funkcioniše u praksi, na zadovoljavajućem nivou. Problemi koje treba istaći su: neodgovarajući broj i struktura posuda za sakupljanje otpada; neodgovarajući raspored posuda; nedostatak odgovarajućih vozila za transport otpada; neodgovarajuća učestalost transporta otpada; neodgovarajuće rute kretanja vozila; nerešeno pitanje transporta otpada iz zdravstvenih ustanova i nekih privrednih subjekata.

U Republici Srbiji radi 10 sanitarnih deponija od kojih su 4 organizovane na modelu JPP, a ostale su izgrađene uz pomoć države i njima upravljaju JKP. Oba ova modela su se pokazala kao održiva rešenja, sa određenim nedostacima koji se rešavaju kroz stalno unapređenje sistema.

Slobodan Minić, specijalni savetnik Fiskalnog saveta

Upravljanje komunalnim otpadom obiluje problemima praktično u svakoj fazi, a njihovo rešavanje ujedno je i najskuplje kad se posmatra čitav sektor otpada. Prvi problem je to što se čak oko 20% stvorenog komunalnog otpada u zemlji uopšte ne prikuplja organizovano, već završava na nekoj od divljih deponija čiji se broj procenjuje na preko 3500. Drugo, praktično sav prikupljeni komunalni otpad (98%) samo se odlaže na deponije koje najčešće ne zadovoljavaju ni minimum sanitarnih uslova, bez ikakve dalje prerade. Ilustracije radi, u EU se u proseku na deponijama odlaže samo 25% komunalnog otpada, a situacija se znatno popravila i u uporedivim zemljama Centralne i Istočne Evrope koje u proseku deponuju oko 50% komunalnog otpada – s tendencijom daljeg smanjivanja.

Praktično sav prikupljeni komunalni otpad (98%) samo se odlaže na deponije koje najčešće ne zadovoljavaju ni minimum sanitarnih uslova

Poseban problem tiče se izveštavanja o količini stvorenog komunalnog otpada. Naime, podaci koje lokalna komunalna javna preduzeća dostavljaju Agenciji za zaštitu životne sredine su nekonzistentni i pokazuju nelogične trendove i malo verovatne promene iz godine u godinu. Na kraju, strateški okvir za rešavanje ovih problema koji postoji već 15 godina nije se sprovodio, pa je zbog pooštravanja zahteva EU u pogledu prerade komunalnog otpada u međuvremenu zastareo.

Jedan od razloga zašto ovaj proces toliko kasni jeste nedostatak koordinacije između lokalnih samouprava i nemogućnost dogovora oko izgradnje i funkcionisanja regionalnih centara za upravljanje otpadom. Vlada je sredinom 2018. donela uredbu koja bi trebalo da otkloni ovo usko grlo, ali ostaje da se vidi kako će to funkcionisati u praksi. Manjak finansijskih sredstava lokalnog nivoa vlasti je drugi problem, koji je dodatno naglašen slabim kapacitetima lokalnih samouprava za pripremu projekata koji bi mogli dobiti finansiranje iz EU fondova. Pružanje stručne pomoći i jačanje kapaciteta lokalnih samouprava za pripremu projekata stoga je jedan od važnijih zadataka u narednom periodu. U kratkom roku moguće je rešiti još nekoliko važnih problema, uključujući u donošenje novog strateškog okvira za upravljanje komunalnim otpadom čija se izrada najavljuje još od 2016. Potrebno je unaprediti opremljenost lokalnih komunalnih javnih preduzeća u cilju poboljšanja obuhvata komunalnog otpada, a istovremeno započeti aktivnosti na uklanjanju postojećih divljih deponija i prevenciji stvaranja novih. Takođe, postoji nekoliko deponija čija je izgradnja započeta ali se završetak stalno odlaže zbog manjka finansijskih sredstava. Vlada bi mogla direktno da se uključi i obezbedi sredstva da se radovi privedu kraju, jer u ovom trenutku za to postoji prostor u budžetu.

Aleksandar Jovović, profesor, Mašinski fakultet Univerziteta u Beogradu

Kvalitetan sistem upravljanja komunalnim otpadom ima svoju cenu, i on iznosi, na primer prema Planu upravljanja otpadom za Grad Beograd iz 2010. godine, priblizno 10 evra mesečno po porodici prema procenama i cenama od pre par godina. To je i sada oko 3 puta više nego sto su neki uobičajeni računi za odnošenje otpada. To je jedan, prilično ozbiljan izazov.

Drugi je uspostavljanje sistema za upravljanje, građenje postrojenja za tretman, koje građani nikako neće u blizini svojih domova. Jasna odluka da ćemo se držati donetih propisa dovešće do nemogućnosti odlaganja neprerađenog otpada na deponije, tj. porasta tretmana i efikasnijeg sistema upravljanja.

Dejana Milinković, direktor, Cementna industrija Srbije (CIS)

  • Nedostatak orgаnizоvаne primаrnе sеlеkciје otpada оd strаnе јеdinicа lоkаlnе sаmоuprаvе
  • Nedostatak usvojenih rеgiоnаlnih i lоkаlnih plаnоvа uprаvlјаnjа оtpаdоm
  • Nizak nivo pouzdanosti prikupljenih i objavljenih javno dostupnih podataka u оblаsti gеnеrisаnjа оtpаdа i njеgоvоg sаstаvа
  • Nedostatak dovoljnih količina prethodno pripremljenog komunalnog otpada za potrebe cementne industrije
  • Neujednačeni sastav i nizak nivo kvaliteta komunalnog otpada na tržištu Srbije

Postoji veliki broj dobrih primera za uspostavljanje održivih sistema za upravljanje otpadom širom EU. Na primer, u Nemačkoj je juna 2005. godine usvojena zabrana odlaganja otpada koji nije prethodno tretiran. Direktna posledica zabrane deponovanja otpada osetila se na povećanju upotrebe otpada u fabrikama cementa, pri čemu se, za samo godinu dana trajanja zabrane, stepen supstitucije alternativnih goriva povećao za 6,5 %.

Suzana Obradović, generalna sekretarka, Udruženje reciklera Srbije

Najveći izazov jeste da država odluči da prioritet bude životna sredina i zdravlje ljudi, pa da se uspostavi sistem upravljanja otpadom. Važno je da to ne bude deklarativno, već da se u okviru tog sistema pravila znaju i poštuju, kao i kazne za nepoštovanje propisa. Neophodna je saradnja države, lokalnih samouprava i komunalnih preduzeća kako bi se sadašnji problem rešili i kako bi se realizovale investicije u infrastrukturu.

Poznato je šta treba uraditi, a to je najpre organizovano sakupljanje ukupnog otpada, potom tretman tog otpada u smislu recikliranja, kontrolisanog spaljivanja radi dobijanja energije i kompostiranja bioragradivog otpada, i na kraju bezbedno odlaganje preostalog otpada. U zemljama EU se prerađuje oko 75% otpada, a u nekim zemljama, kao što su Belgija, Danska, Finska, Švedska, skoro sav otpad se preradi. Kod nas se najveći deo otpada odlaže bez ikakvog tretmana i to na deponije koje nemaju osnovne ekološke standarde.

Poznato je šta treba uraditi, a to je najpre organizovano sakupljanje ukupnog otpada, potom tretman tog otpada u smislu recikliranja, kontrolisanog spaljivanja radi dobijanja energije i kompostiranja bioragradivog otpada, i na kraju bezbedno odlaganje preostalog otpada

S obzirom na mali broj sanitarnih deponija i hiljade divljih deponija kod nas se uglavnom govori o investicijama u sanitarne deponije. Međutim, ima dobrih primera koji su prevazišli taj sistem i koje bi manje lokalne samouprave kod nas mogle da razmotre kao primenjiv model. Na primer, Maribor u Sloveniji ide ka zatvaranju deponija. Njihovi građani razvrstavaju otpad u 3 kante koji se potom dovozi u sortirnicu i potpuno se automatski sortira mešoviti komunalni otpad što omogućuje da se više od 70% tretiranog otpada ponovo koristi kroz proces reciklaže.

Igor Jezdimirović, predsednik, Udruženje inženjera zaštite životne sredine

Poslovanje Javnih komunalnih preduzeća (JKP) na efikasan i svrsishodan način u interesu svih građana, a ne lokalno dnevne politike i interes pojedinaca su osnovni izazov koji je potrebno da se prevaziđe kako bi se uspostavio odgovoran i dobar sistem upravljanja otpadom. Količina nelogičnosti, „slučajnih“ stranputica i pogrešnih ulaganja u pojedinim JKP zajedno sa „kreativnim“ načinima rešavanja problema pokazuju da novca ima, ali nema političke volje da se reše problemi. To je i pokazatelj da značaj uticaja koji neadekvatno odložen otpad i njegovo nekontrolisano paljenje imaju na zdravlje ljudi i životnu sredinu nije prepoznato kao ozbiljan problem niti od strane donosioca odluka niti od strane građana.

Upravljanje otpadom predstavlja nepresušni izvor prihoda, ako se sistem uspostavi na adekvatan i efikasan način. Za ovako nešto je često potrebno mnogo više od jednog mandata pa se retko koja lokalna vlast opredeljuje da rešava ovaj problem u svom mandatu, već tek pod pritiskom javnosti ili eventualno zahteva za poštovanje zakona počne nešto da radi po tom pitanju.

Najuspešniji modeli koje sam imao prilike da vidim su skandinavski modeli

Najuspešniji modeli koje sam imao prilike da vidim su skandinavski modeli udruživanja lokalnih samouprava u regione za rešavanje upravljanja otpadom uz obavezan monopol lokalnih samouprava na ovom polju, ali uz razvijenu svest i kontrolne mehanizme koji postoje, kako bi JKP stvarno radila u cilju rešavanja ovog problema u interesu svih građana i stručne rukovodioce koji vode sistem. Interes građana je da imaju bezbedan način sakupljanja, odnošenja i tretmana otpada po što nižoj ceni. Da bi se ovo uspostavilo mora da se uspostavi transparentan sistem rada JKP i postavljanje političkog zadatka koji je usmeren ka dobrobiti zajednice, a ne pojedinca na položaju.

Komentari (0)

Budite prvi da unesete komentar za ovaj clanak.

Unesi Komentar

Molimo sačekajte... Unesite obavezna polja. Desila se greška, molimo osvežite stranicu i pokušajte ponovo. Vaš komentar je uspešno poslat.