Vetroturbine na moru nose rizik od ispuštanja opasnih hemijskih supstanci

Razvoj vetroparkova na moru je u zamahu. Vetar iznad mora je uglavnom jači i konstantniji nego na kopnu, što omogućava veću efikasnost proizvodnje energije. Ipak, postoje negativne strane ove tehnologije. Najnovije istraživanje je pokazalo da vetroturbine na moru sadrže 228 različitih hemijskih jedinjenja, od kojih su 62 opasne po životnu sredinu.

Kapacitet i broj vetroelektrana na moru rastu iz godine u godinu. Prošle godine je globalni kapacitet dostigao 83 gigavata. Ne samo da se broj vetroturbina povećava, već rastu i same mašine: prosečna snaga je sa oko 3,6 megavata, iz 2013, do 2022. podignuta na 12 megavata.

Glavna svrha ovih džinova jeste proizvodnja obnovljive energije, kako bi se smanjila upotreba fosilnih goriva i ublažile posledice klimatskih promena. Ipak, ovakvi projekti imaju i štetne posledice. Buka i ometanje živog sveta u vodi verovatno su prva asocijacija, ali postoji i jedna manje poznata negativna strana – emisije štetnih hemikalija.

Hemijsko zagađenje je bilo centralna tema istraživanja koje je vodila nemačka Federalna pomorska i hidrografska agencija (BSH), u saradnji sa institucijama iz Francuske i Belgije.

Vetroelektrane na moru emituju potencijalno toksične supstance

Međunarodni istraživači su pregledom literature, naučnih radova i izveštaja identifikovali 228 hemijskih supstanci koje mogu da dospeju u u morski ekosistem iz vetroparkova na moru. Od toga, 62 supstance nose rizik od značajne štete po životnu sredinu. Ove hemikalije se nalaze na listama regulatornih tela poput Evropske agencije za hemikalije (ECHA) i Okvirne direktive Evropske unije o vodama, jer predstavljaju rizik po životnu sredinu i ljudsko zdravlje.

Radi se o supstancama koje su potencijalno toksične, postojane (sporo se razgrađuju), remete endokrini sistem, kancerogene su ili se akumuliraju u lancu ishrane. Ipak, potrebno je dodatno istraživanje kako bi se precizno utvrdila količina supstanci koje se oslobađaju i njihov stvarni uticaj na morsku sredinu.

Većina ovih supstanci potiče iz premaznih slojeva za zaštitu od korozije i boja (70 odsto), zatim iz ulja i maziva neophodnih za rad turbina (10 odsto), dok oko 12 odsto potiče iz anoda. U izveštaj su uključene i druge potencijalne emisije, poput onih iz rashladnih i protivpožarnih sredstava.

Potrebno je uvesti međunardone smernice za hemijske emisije ofšor vetroturbina

Studija naglašava da, sa sve intenzivnijim širenjem energije vetra na moru, praćenje hemijskih emisija i istraživanje njihovog uticaja na morsku sredinu postaje ključno. Neke emisije se tehnički mogu smanjiti ili izbeći, na primer korišćenjem alternativnih sistema zaštite od korozije, zatvorenih rashladnih sistema ili biorazgradivih radnih materijala.

Istraživači napominju da ne postoje specifični standardi za ovu industriju, poput onih koji se primenjuju u pomorstvu. U studiji je napravljeno poređenje regulative iz Sjedinjenih Država, Velike Britanije i Nemačke. Pristupi se razlikuju, pa ne postoji sveobuhvatan međunarodni okvir. U SAD i Britaniji, ekološki aspekti procenjuju se tokom procesa odobravanja, uzimajući u obzir potencijalno oslobođene hemikalije.

Nemačka je pionir u ovoj oblasti. Investitori moraju BSH-u da dostave koncept emisija već u fazi planiranja. Nakon odobrenja, sledi detaljna studija emisija, kao i planovi za upravljanje otpadom i radnim materijalima.

BSH postavlja obavezujuće tehničke i ekološke zahteve za projekte na moru, uključujući odlaganje otpada, zaštitu od korozije, upravljanje otpadnim vodama i korišćenje rashladnih ili protivpožarnih sistema. Na primer, u nemačkim morskim vodama su zabranjene anode na bazi cinka i premazi koji sadrže biocide za kontrolu.

Autori studije preporučuju da se takve smernice slede ne samo na nacionalnom, već i na međunarodnom nivou, jer hemikalije iz vetroturbina i prateće opreme prelaze granice i šire se u morsku sredinu.