Stanje reka u Srbiji: zagađenje i prekomerna eksploatacija ugrožavaju vodne resurse

U martu se obeležavaju dva važna datuma posvećena vodama – Međunarodni dan akcije za reke, 14. marta, i Međunarodni dan voda, 22. marta.

Samo 2,5 odsto ukupne količine vode na Zemlji čini sveža voda, pri čemu je većinom zaleđena ili se nalazi duboko ispod površine. Tek mali deo dostupan je u rekama i jezerima, a upravo tu vodu koristimo za proizvodnju hrane, industriju i svakodnevne životne potrebe.

Od najstarijih civilizacija do danas, reke su odigrale ključnu ulogu u ljudskom opstanku i razvoju. Iako su slatkovodni ekosistemi od izuzetnog značaja, ugrožavaju ih zagađenje, prekomerna eksploatacija, posledice klimatskih promena i brojni drugi rizici.

Prema Macićevim rečima, reke u Srbiji su značajno ugrožene. Najlošija situacija je u Vojvodini, jer su tamo sporotekuće vode, u koje se bez bez prethodnog prečišćavanja ispuštaju industrijske i komunalne otpadne vode.

Pored toga je skrenuo pažnju na veliko zagađenje iz poljoprivrede. „Pesticidi i veštačka đubriva dospevaju u reke spiranjem sa njiva ili putem eolske erozije, kada vetar nanese čestice zemljišta u vodotok“, dodaje Macić.

Problem bi bio manji da postoje zaštitni zeleni pojasi duž reka. „Poljoprivredne parcele se prostiru sve do same obale, što se jasno vidi na ortofoto snimcima. U zavisnosti od vrste poljoprivredne proizvodnje, preporučena širina zaštitnog pojasa trebalo bi da bude između 20 i 70 metara. Ovi pojasevi bi trebalo da se sastoje od autohtonog hidrofilnog rastinja – topola, vrba, žbunasto rastinje i travnati pokrivač – koji značajno smanjuju spiranje zagađujućih materija u vodu“, ističe naš sagovornik.

Poseban pritisak poljoprivredna proizvodnja vrši na Palićko i Ludoško jezero. „Postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda funkcioniše u okviru projektovanih parametara, ali su upravo poljoprivredne aktivnosti glavni izvor zagađenja ovih jezera“, zaključuje Macić.

U Vojvodini jedino Dunav ima dobar ekološki status

U Vojvodini je jedino Dunav u dobrom ekološkom statusu, zahvaljujući svojoj veličini i sposobnosti samopročišćavanja, i deo Tise, dok su ostale reke većinom u trećoj ili četvrtoj klasi kvaliteta vode, pa čak i van klase, što znači da nisu pogodne ni za kupanje ni za navodnjavanje, ni za bilo koju drugu namenu, objasnio je.

Da pojasnimo, na osnovu Uredbe o klasifikaciji voda ima četiri klase zagađenosti i namene. U prvu klasu spada voda koja može da se zahvati iz samog vodotoka i da se, bez tretmana, koristi za piće i u prehrambenoj industriji, kao i za pastrmske ribnjake, jer je fizičko-hemijski i mikrobiološki potpuno ispravna.

U drugu klasu spadaju vode koje su podesne za kupanje, rekreaciju i sportove na vodi, za gajenje manje plemenitih vrsta riba kao i one koje se uz određene metode obrade mogu upotrebljavati za snabdevanje naselja vodom za piće i u prehrambenoj industriji. Sledeće su vode za navodnjavanje i industriju, dok se voda iz četvrte klase može koristiti samo posle posebne obrade.

Najčistiji vodotoci u Srbiji su ugroženi

Macić je naglasio da se vodotoci u Srbiji sa najkvalitetnijom vodom, odnosno vodom prve klase, nalaze u brdsko-planinskim predelima, u oblastima sa retkom naseljenošću i očuvanom prirodom. Međutim, i oni su ugroženi, prvenstveno masovnom izgradnjom malih hidroelektrana, a zatim i ispuštanjem neprečišćenih rudarskih voda.

Ističe da se pomenuti vodotoci uglavnom nalaze u područjima koja su medijski i politički zapostavljena, bez velikog broja stanovnika, te da vesti o oštećenju životne sredine i drugim protivpravnim radnjama retko stignu do šire javnosti i institucija koje bi trebalo da vrše inspekcijski nadzor ili krivično gone zagađivače.

Reke poput Borske, Kriveljske i Peka praktično su mrtvi vodotoci

„Reke poput Borske, Kriveljske i Peka praktično su mrtvi vodotoci, jer se u njih direktno ispuštaju neprečišćene rudarske otpadne vode“, kaže Macić. Dodao je da je situacija slična i sa rekom Kolubarom, u koju se ispuštaju otpadne vode iz rudarskog basena Kolubara nakon ispiranja uglja.

„Nivo arsena u Kolubari je 2023, prema analizama Hemijskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, bio 174 puta viši od maksimalno dozvoljene koncentracije za vodotoke druge klase. To je zaprepašćujuće visoka koncentracija u odnosu na maksimalno dozvoljenu od 0,01 miligrama po litru. On je izuzetno toksičan i kumulativni zagađivač. Prema istim nalazima, u ispitanoj vodi ima oko 12.000 puta više organske materije nego što je dozvoljeno i pokazuje da je voda izuzetno zagađena i da očigledno nema prečišćavanja vode“, pojasnio je.

Čak ni planinski vodotok Uvac, koji se smatra jednim od najčistijih u Srbiji, nije pošteđen. Zagađenje do Uvca dospeva rekom Vapom, u koju se ispušta neprečišćena rudarska voda iz rudnika Štavalj.

„Jednostavno, korporacijama je to eksternalija, za koju nisu motivisane da je reše. I, generalno, problem je u tome što se ne primenjuju osnovni principi zaštite voda, a to je da korisnik plaća i zagađivač plaća, nego se propisi i planovi kroje po željama privrede, ne primenjuju ili selektivno primenjuju. Tako da se ispostavilo da se korišćenje i zagađivanje isplati“, navodi Macić.

Finansiranje zaštite reka je daleko ispod optimalnog

Ukazao je i na problematičan odnos institucija i države, pokrajina i lokalnih samouprava prema rekama, a kao primer istakao reku Rašku. „Umesto međusektorske saradnje u situaciji vrlo izdeljenih nadležnosti, imamo konkurenciju. Od 2015, zbog izmena Zakona o budžetskom sistemu, naknade za zaštitu voda i zaštitu životne sredine više nisu namenskog karaktera, već opšti budžetski prihod, pa je i finansiranje ovih sektora daleko ispod optimalnog. Ovo je greška koja bi morala biti ispravljena kako bismo imali iole efektivnu zaštitu voda“, poručuje Macić.

Po njegovim rečima, zaštita voda i životne sredine nisu prioritetni ciljevi donosiocima odluka na svim nivoima. „Reka Raška započinje na Pešterskoj visoravni svoj kratki put ka Ibru kao prekrasna bistra planinska reka, da bi na svom putu pokupila komunalne neprečišćene vode iz Novog Pazara, neprečišćene otpadne industrijske vode iz industrije, naročito klanične i tekstilne, zatim ocedne vode sa dve nesanitarne deponije i čvrsti otpad sa divljih deponija, da bi se u jako lošem ekološkom statusu ulila u Ibar. Nizvodno od Novog Pazara, ovo je mrtva reka“, podvukao je.

Klimatske promene: vode je ili previše ili premalo

Klimatske promene u Srbiji izazivaju sve ekstremnije oscilacije u količini vode – ili je ima previše ili premalo, s tim da sušni periodi postaju sve duži, što praktično vodi u stanje skoro permanentne suše, objašnjava Macić.

„Kod nas je čak zimski period sušniji od letnjeg, a onda u kratkom intervalu dolazi do obilnih padavina, što povećava rizik od bujičnih poplava i šteta. Takve situacije ponavljaju se u užem ili širem obimu, a po razmerama najveći i najdramatičniji je bio slučaj s poplavama 2014. godine“, kazao je.

Po njegovim rečima, izostaje pravovremeno prilagođavanje. Konkretno, neposredni uticaj klimatskih promena na reke jeste smanjenje proticaja, a time se smanjuje njihova sposobnost da prenose sedimente odnosno hranljive materije. Postaju siromašnije kiseonikom i sve ranjivije na zagađenje.

Srbija je zemlja siromašna domicilnim vodama

Macić posebno naglašava da je Srbija zemlja siromašna domicilnim vodama. „Sa zaoštravanjem klimatskih promena, imaćemo sve izraženije konflikte, najpre između potreba i raspoloživih količina voda, a potom između različitih korisnika voda, pa tako i zaoštravanje konflikta između vodosnabdevanja stanovništva, industrije i poljoprivrede. Sve je teže obezbediti ono što po zakonu i zdravoj logici ima prioritet, a to je snabdevanje stanovništva vodom za piće i napajanje stoke – ali i prirodnu ravnotežu za opstanak ekosistema“, rekao je.

Inače, prema našim propisima, korišćenje vode za piće i napajanje stoke kao i za sanitarno-higijenske potrebe ima prvenstvo u odnosu na sve ostale vidove korišćenja.

„Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede i nadležni pokrajinski organ imaju pravo da posebnim korisnicima voda ograniče korišćenje vode u korist zadovoljavanja prioritetnih potreba, ako je usled prirodnih pojava dovedeno u pitanje obezbeđivanje količina vode ili ugrožen njen kvalitet i prirodna ravnoteža akvatičnih i priobalnih ekosistema, ili ako korišćenje vode ima za posledicu njeno zagađenje i ugrožavanje vodnih i priobalnih ekosistema“, pojasnio je Macić. Međutim, u praksi nema takvih intervencija, napominje.

Kao primer navodi da je letos Majdanpek ostao žedan, ali da je flotacija jednog rudnika imala dovoljno vode. Slična situacije se dogodila i 2021. godine, kada je borski vodovod ispumpavao tolike količine vode iz Zlotske reke u Borsko jezero da je reka presušila.

Projekcije pokazuju da će do kraja veka ponestati dovoljno vode za pokretanje hidroelektrana u Srbiji

Projekcije pokazuju da će do kraja veka smanjenje protoka vode dovesti u pitanje funkcionisanje hidroelektrana u Srbiji. Macić upozorava na već postojeće indicije.

„Prošle godine je čak i moćni Ibar presušio. Prema projekcijama iz Programa prilagođavanja na izmenjene klimatske uslove za period od 2023. do 2030. godine, očekivane su nestašice vode za pokretanje, na primer, hidroelektrane Vrla 1–4, Bajina Bašta, Zvornik, Pirot i Potpeć, posebno u periodu od juna do avgusta, pa shodno tome moramo mudro odlučivati o svojim investicijama u oblasti energetike i uopšte o energetskoj bezbednosti“, upozorava.

On ističe da bi trebalo prekinuti izgradnju malih hidroelektrana (MHE), s obzirom na to da je već zabeleženo preko 150 negativnih primera. Rad MHE na manjim vodotocima postaje sve manje isplativ, zbog dužih sušnih perioda i smanjenih proticaja, tvrdi Macić. „Država je dosad isplatila 21,2 miliona evra podsticaja vlasnicima MHE, dok su oni uplatili samo 250.000 evra naknade za korišćenje vode. Na kraju, jedan kilovat-sat struje iz MHE košta 7,7 dinara, a ekološka i društvena šteta koju ove elektrane prave je ogromna“, rekao je.

Nestašice vode i gubici u vodovodnoj mreži

Macić upozorava da neće biti sektora koji nije pogođen nedostatkom vode. Ipak, nestašice najviše osećaju građani, što ukazuje na dva sistemska problema: ogromne gubitke u vodovodnoj mreži i loše upravljanje. „Polekol je prošle godine zabeležio nestašice vode u 65 naseljenih mesta zbog restrikcija, kvarova na mreži i nedostatka vode na izvorima. Otprilike polovina zahvaćene vode se izgubi kroz bušne cevi, što je ekvivalent zapremine Zlatarskog jezera – 250 miliona kubika vode godišnje“, kaže Macić.

Ovi gubici ne utiču samo na dostupnost vode, već predstavljaju rasipanje resursa uloženih u preradu i distribuciju. „Hemikalije za prečišćavanje i energija za pumpanje troše se uzalud. Smanjenjem gubitaka za samo jednu trećinu mogli bismo uštedeti oko 60 miliona kilovat-časova godišnje, što je ekvivalent proizvodnje hidroelektrana u Ovčarsko-kablarskoj klisuri“, ističe Macić.

Lokalne samouprave su odgovorne za sanaciju vodovodne infrastrukture, kao njeni vlasnici, ali često nemaju dovoljno sredstava da se izbore sa ovim problemom. „Republika mora da interveniše i pomogne im da smanje gubitke na prihvatljiv nivo, ali ne kroz de fakto privatizaciju vodosnabdevanja preko nacionalnog operatera u formi javno-privatnog partnerstva, već neposrednom materijalnom podrškom. Strategija upravljanja vodama na teritoriji Republike Srbije do 2034. godine postavila je cilj da se gubici svedu na 25 odsto, što je međunarodno prihvatljiv prag, ali smo od toga još daleko“, zaključuje Macić.

Ugroženost rečnih ekosistema

Klimatske promene, zagađenje i loše upravljanje vodnim dobrima u Srbiji ne utiču samo na dostupnost vode, već i na čitav ekosistem reka. „Zaštita raritetnih, ekološki jedinstvenih i neporemenjenih vodotoka postala je apsolutni prioritet u svim zemljama Evropske unije, ali bi trebalo da bude i zemljama koje su u fazama pristupanja, poput Srbije što je i formalizovano odgovarajućim sporazumima kojima su se ove države obavezale da sve aktivnosti razvoja usklade sa ciljevima zaštite životne sredine. Trebalo bi i da se ozbiljno pozabavimo ekološkom obnovom reka – njihovom restauracijom, rehabilitacijom ili remidijacijom shodno konkretnom slučaju uz istovremeno otklanjanje ili umanjivanje pritisaka kojima su izložene“, kazao je Polekolov predstavnik.

On upozorava da su reke poput krvotoka ekosistema, a da njihove promene negativno utiču na čitava područja. „Na primer, Studenica nije samo reka – ona je žila kucavica parka prirode Golija. Svaka intervencija na njoj direktno ugrožava čitav ekosistem i Park prirode Golija“, kazao je.

Voda kao javno dobro u javnoj svojini, a ne kao roba

Zaštita vode počinje od planskog i normativnog okvira, koji treba da osigura efikasno upravljanje i očuvanje vodnih resursa. Ključni korak u tom procesu je regulisanje korišćenja voda, uključujući povećanje naknada, koje su trenutno preniske. Međutim, još jedan veliki izazov predstavlja nedostatak administrativnih kapaciteta. „Prema sistematizaciji, vodna inspekcija u Srbiji bi trebalo da ima 46 inspektora, a trenutno ih je samo 13. To je nedovoljno za nadzor celokupne hidrografske mreže“, napominje Macić.

Naglašava da voda ne sme biti tretirana kao roba, uz obrazloženje da njena vrednost prevazilazi ekonomsku računicu. „Voda mora biti pravno definisana kao javno dobro, u jasnoj svojini, sa zajedničkim upravljanjem i garantovanim pristupom za sve. Prioritet bi trebalo da bude njena zaštita, zatim racionalno korišćenje prema jasno utvrđenim kriterijumima i odgovorno trošenje resursa“, objašnjava.

Ovaj pristup zahteva značajne investicije u sektor voda, ali one su, kako kaže, relativno male u poređenju s nekim aktuelnim državnim projektima. „Smanjenje gubitaka u vodovodnoj mreži je ključno – da bi mreža ostala funkcionalna, svake godine bi trebalo sanirati dva do tri odsto sistema. Na taj način bi se sprečili ogromni ekološki, ekonomski i tehnički gubici. Strategija upravljanja vodama procenjuje da je za javne vodovode u Srbiji neophodno ulaganje od 800 miliona evra“, navodi Macić.

Još jedan ozbiljan problem je nedovoljno razvijena kanalizaciona infrastruktura. „U mnogim naseljima kanalizaciona mreža nije ni izgrađena ili nije usklađena s razvojem vodovodne mreže, zbog čega su podzemne vode ugrožene infiltracijom otpadnih voda iz septičkih jama“, rekao je.

Netransparentnost u planiranju postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda

Trenutno se u Srbiji prečišćava svega 15 odsto komunalnih otpadnih voda, i to prema projektovanim parametrima, kaže Macić, upozoravajući na netransparentnost u planiranju postrojenja za prečišćavanje. „Ovi projekti se regulišu međunarodnim sporazumima u koje nemamo uvid, niti smo imali priliku da učestvujemo u donošenju odluka o tehnologiji prečišćavanja, lokaciji i upravljanju muljem. Može se desiti da izgradimo infrastrukturu čiji će operativni troškovi biti previsoki za komunalna preduzeća i korisnike, što bi dovelo do toga da postrojenja ne rade u punom kapacitetu ili uopšte ne budu korišćena. To bi značilo ogroman promašaj, budući da govorimo o investicijama vrednim milijarde“, dodao je.

Industrija bi, smatra Macić, morala biti podstaknuta na odgovornije ponašanje, pre svega kroz strože kazne za prekoračenje dozvoljenih vrednosti zagađenja. „Najefikasniji način da se spreči zagađivanje jeste da ga učinimo neisplativim. Edukacija i apeli na savest su važni, ali sve dok je jeftinije zagađivati nego ulagati u prečišćavanje, problem neće biti rešen. To važi i u slučaju da izostane efikasno prekršajno ili krivično gonjenje zagađivača i uzurpatora javnih dobara“, zaključuje.