Evropa će sustići SAD u podršci novom talasu investicija u nuklearne elektrane

Generalna direktorka Svetske nuklearne asocijacije Sama Bilbao i Leon požuruje donosioce odluka da uvere investitore da je ulaganje u nuklearnu energiju isplativo uključujući ceo lanac snabdevanja i segment malih modularnih reaktora (SMR-ova). Ona je u intervjuu za Balkan Green Energy News izrazila optimizam u pogledu napora u Evropi za podršku novom talasu investicija, kazavši da očekuje da će oni sustići mere koje su uvedene u Sjedinjenim Državama i Kanadi.

Grupa država i kompanija je na Konferenciji Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama COP28 podržala inicijativu da se pre polovine veka utrostruči kapacitet proizvodnje u sektoru nuklearne energije, čime je na svetskom nivou formalizovan početak novog talasa u toj oblasti. Investicije su poslednjih decenija u Evropi usporile, ali je u Evropskoj uniji ovo pitanje pokrenuto sa mrtve tačke 2021, kada je ona uključila nuklearnu energiju u svoju zelenu taksonomiju.

EU je sa svojim najnovijim zakonodavnim rešenjima na putu da sustigne SAD i Kanadu u podršci tom sektoru, ocenjuje generalna direktorka Svetske nuklearne asocijacije (WNA) Sama Bilbao i Leon. Međutim, istakla je da još mnogo toga treba uraditi da se osigura bezugljenično i pouzdano snabdevanje električnom energijom 24 sata dnevno i to uz cene koje svako može da priušti da plaća.

Severna Amerika i Evropa se nadmeću u privlačenju investicija u domenu energetske tranzicije, obnovljivih izvora i dekarbonizacije. Kako na njihove podsticajne programe gleda industrija nuklearne energije?

Mnoge zemlje širom sveta su shvatile da će, ukoliko će ozbiljno da pristupe postizanju cilja da neto emisije svedu na nulu, morati da razmotre mnogo stvari uključujući nuklearnu energiju. Energetska kriza je takođe mnoge grubo razdrmala.

Zakon o smanjivanju inflacije (IRA) u Sjedinjenim Državama je program koji je zamišljen da deluje odozdo odnosno da obezbedi podsticaje za pojedinačne projekte. Ukoliko ispunjavaju uslove, dobiće neke subvencije ili poreske olakšice.

Ali tu nema prave vizije kako to treba da funkcioniše. Javlja se zabrinutost što, iako će mnogi projekti biti profitabilni, nije izvesno da će to omogućiti uspostavljanje mreže za električnu energiju bez emisija ugljenika, pouzdane i sa snabdevanjem 24 sata dnevno i po priuštivim cenama.

Programe finansiranja u SAD i Evropi treba još podesiti tako da omoguće da nuklearni kapaciteti povećaju dovoljno da se postignu dekarbonizacioni ciljevi

Što se tiče nuklearki, u SAD ima više zanimljivih podsticaja. Tamošnji mehanizam otvara vrata ne samo za nove nuklearne elektrane, nego i za razvoj celokupnog ciklusa pravljenja, dostavljanja i uklanjanja goriva i lanca snabdevanja za sve te nove projekte.

Drugo, mali modularni reaktori dobijaju mnogo podrške. Treća važna tačka je to što je u SAD u ogromnoj meri prepoznat značaj postojećih nuklearnih elektrana. Ova zemlja ne želi da izgubi više imalo kapaciteta, pa su na raspolaganju razni podsticaji da se on održi.

Evropa je drugačija. Tu je pristup više odozgo na dole. A svaka zemlja je različita jer, na kraju krajeva, svako odlučuje o svom energetskom miksu.

Neki od podsticaja koje smo videli u evropskom zakonodavstvu ne odgovaraju dobro projektima nuklearnih elektrana. Iznosi su uglavnom niži, a vremenski raspored nije toliko dobro prilagođen.

To će verovatno koristiti SMR-ovima, ali zapravo će se graditi i mnogo velikih reaktora.

Koji je odgovarajući model finansiranja velikih reaktora?

Za njih će biti potrebno više varijanti. Na primer, model RAB u Velikoj Britaniji omogućava stvaranje javno-privatnih partnerstava za veće projekte. Biće i ugovora o razlici u ceni, CfD-ova, ali ne mnogo.

Postoji koncepcija da se dugoročnim ugovorima o otkupu električne energije (PPA) podstiču investicije, kao i zelenim obveznicama. Ontario u Kanadi preko zelenih obveznica prikuplja sredstva za nuklearnu energiju, a zainteresovanost za sve njih je veća od nivoa ponuđenog na prodaju.

Evropska unija bi trebalo to da uzme u obzir, budući da je nuklearna energija uključena u njenu taksonomiju. Neki od ovih okvira nisu dovršeni, a ja mislim da nuklearni projekti neće biti finansirani na nivou EU.

Znači li to da je u EU potrebno i više od zelene taksonomije, reforme uređenja tržišta električne energije i drugih nedavnih izmena pravnog okvira?

Da, i te kako. Reformatori ustrojstva tržišta električne energije nisu uzeli u obzir neka ključna pitanja, a kategorija sravnjenih troškova za električnu energiju ne pokazuje troškove proizvodnje električne energije. U ovom trenutku, izvori energije koji zavise od meteoroloških uslova selektuju se po preferencijalnim uslovima, dok se očekuje da bazna energija ostane na raspolaganju u rezervi, tako da su manje pouzdani izvori prekapacitirani, a tržište ne nagrađuje dostupnost.

Pravni okvir za tržište električne energije u EU treba da optimizuje sistem omogućavanjem integracije svih izvora

Treba da gledamo troškove celokupnog sistema. Treba da gledamo šta je potrebno da se svi ti izvori energije udruže tako da dobijemo sistem koji je stabilan, istrajan i pouzdan, uz cene električne energije koje svako može da priušti.

Aktuelna rešenja za uređenje tržišta ne omogućavaju podsticaje za to. U mnogim slučajevima, troškovi proizvodnje električne energije su veći od tržišne cene. To je velika deformacija. Naime, cena poslednjeg kilovat-sata, koji je obično proizveden iz prirodnog gasa, izuzetno je visoka. Tako s jedne strane imate ekstraprofit, ali na drugoj tržište ne podstiče pouzdano, konstantno snabdevanje baznom energijom.

Koliko ograničenost mreže, u pogledu prihvatanja još kapaciteta, muči vaš sektor?

Kada je reč o nuklearnoj energiji, vidimo da je u zemljama poput Kine, Turske i Južne Koreje prosečan vremenski okvir samo pet ili šest godina. Postoji stereotip da nuklearni projekti traju čitavu večnost, ali nije to uvek tako. Što se tiče projekata nuklearki, treba napomenuti i da se one često grade u blizini istih takvih postrojenja, pa stoga mogu da iskoriste postojeću, već izgrađenu prenosnu mrežu – a to je korisno kada se zna da je očekivano vreme izgradnje novih prenosnih kapaciteta najveća prepreka za povezivanje na električnu mrežu.

Važno je imati na umu da će Ujedinjeni Arapski Emirati u roku od 12 godina podići udeo nuklearne električne energije u svom sistemu sa nule na 25 odsto. Bangladeš će u periodu kraćem od deset godina dostići deset procenata.

Pritom za nuklearnu energiju nema toliko velikih potreba za fleksibilnošću mreže.

Da, nuklearke su vrlo fleksibilne. Kad radite po 24 sata sedam dana u nedelji, to ne znači da ne možete da prilagodite iskorišćenost kapaciteta. Podsetiću vas da nuklearna energija čini 75 odsto kapaciteta u Francuskoj i da veoma može da se po potrebi pojačava i smanjuje.

Štaviše, SMR-ovi su zapravo i projektovani tako da jako brzo povećavaju i smanjuju izlaznu snagu.

Osim električne energije, nuklearni blokovi mogu da proizvode toplotnu energiju za daljinsko grejanje ili paru visoke temperature za neku petrohemijsku kompaniju ili pak da napajaju elektrolizere u proizvodnji vodonika i amonijaka. Tako sada imamo potpuno drugačiji poslovni model, budući da će tržišta svih tih energenata da se šire.

Energetski sistemi budućnosti neće nimalo ličiti na današnje, s obzirom na sveobuhvatni ulazak u elektrifikaciju

Svi treba da se vratimo jedan korak. Energetski sistemi budućnosti neće nimalo ličiti na današnje, s obzirom na ovoliku elektrifikaciju saobraćaja i prozjumere i tako dalje. Potražnja će rasti.

Donosioci odluka treba da budu smeli i pragmatični i da razmotre sve opcije. Treba unapred da osmišljavamo sistem da bismo videli šta nam je potrebno da vratimo industrijsku proizvodnju u Evropu. I da je napajamo.

Da li su evropske kompanije dovoljno konkurentne po pitanju tehnologije? S nekim izuzecima, prošlo je mnogo vremena od poslednjeg talasa razvoja reaktora i izgradnje nuklearnih elektrana. A Nemačka se povukla s ovog tržišta. Pritom su kompanije iz SAD u ofanzivi u Evropi, od velikih imena u sektoru do onih koje razvijaju SMR-ove, poput NuScale Powera, i nekih startapa.

Mnoge kompanije su dobile veliku podršku od američke vlade, a nama u Evropi je trebalo malo više vremena da uvidimo šta se događa. Ali mislim da stvari tu dolaze na svoje mesto, s obzirom na primere u zemljama poput Velike Britanije, Francuske i Češke Republike.

Evropa će da nadoknadi svoje kašnjenje. Evropski parlament je nedavno usvojio Izveštaj na sopstvenu inicijativu o malim modularnim reaktorima i tako potvrdio značaj ovih tehnologija za energetski sistem Evrope, a Savet EU priznaje nuklearnu energiju kao jednu od strateških industrija sa neto nula emisija.

Na konferenciji COP28 su 24 zemlje potpisale Deklaraciju o utrostručavanju nuklearne energije najkasnije 2050. godine. Šta je potrebno da se postigne taj cilj?

Posle deklaracije na nivou ministarstava, više od 120 kompanija je prihvatilo izazov, potpisavši dokument Net Zero Nuclear Industry Pledge, u kojem su obećale da će doprineti eliminisanju neto emisija. Sada sve te zemlje moraju da izrade pravne okvire kojim će podići nuklearnu energiju na ravnopravan nivo na tržištu sa svim energentima pri čijoj se proizvodnji i potrošnji ne oslobađa ugljenik ili su emisije niske.

Sledeći korak je da se uvedu podsticaji za investicije. Investitorima se mora dati dugoročna vidljivost. Nuklearke nisu neka varijanta za period od četiri ili pet godina, za mandat jedne vlade. Treba više vremena da se razvije infrastruktura za ovaj sektor.

Na donosiocima odluka je da uvere investitore da je ulaganje u sektoru nuklearki isplativo. I to ne jedino u neku nuklearku, nego u celokupni lanac snabdevanja i industrijsku proizvodnju, uključujući ciklus za gorivo i druge delove slagalice, kao i SMR-ove.

Postupak izdavanja dozvola mora da se ubrza, ali nimalo nauštrb sigurnosti

Treća stvar je optimizacija procesa izdavanja dozvola. Države bi morale da daju regulatorima do znanja da su nuklearke važne i da takve projekte treba sprovoditi na optimalan način. I to, naravno, bez hvatanja krivina. I dalje ćemo morati da održimo isti nivo sigurnosti, a istovremeno da ubrzamo izdavanje dozvola za nove reaktore i rešavanje regulatornih pitanja.

Kada govorimo o utrostručavanju nuklearnih kapaciteta, to znači mnogo, baš mnogo novih reaktora. Govorimo o otprilike 40 gigavata godišnje u 25-godišnjem periodu. To je ogromna količina struje. Oko polovine bi bili veliki, a druga polovina mali reaktori.

To je ogroman poduhvat. Trenutno gradimo po deset gigavata godišnje.

Ova industrija mora sada da investira u pripreme za sprovođenje svih tih projekata. U industrijsku infrastrukturu i kapacitet izgradnje, ali i u radnu snagu. Tokom poslednje decenije ili decenije i po, radna snaga se smanjila, pogotovo u Zapadnoj Evropi, budući da nije bilo toliko mnogo novih projekata.

Kakva je perspektiva što se tiče novog talasa ulaganja u projekte nuklearne energije u Jugoistočnoj Evropi?

Bugarska i Rumunija razrađuju projekte za izgradnju po dva velika reaktora. Slovenija takođe razmatra mogućnost instaliranja dva velika reaktora – Hrvatska bi bila suvlasnica, a Srbija je takođe moguća partnerka. Sve već imaju nuklearne elektrane i brzo su shvatile da bez dodatnog nuklearnog kapaciteta verovatno nije izvodljivo smanjiti neto emisije na nulu pre kraja 2050. godine.

Osim toga, očekuje se da će Turska ove godine pustiti u rad svoj prvi reaktor. A sve četiri zemlje rade na tome da omoguće projekte SMR-ova ili ih već razvijaju.