Zelene obveznice su isplativije nego zaduživanje običnim dužničkim hartijama

Kada se kompanije koje se bave fosilnim gorivima prebacuju na čistu energiju, treba da izdaju zelene obveznice da finansiraju te projekte, izjavio je za Balkan Green Energy News Sean Kidney, generalni direktor organizacije Climate Bonds Initiative. Takve finansijske alatke još nisu zaživele na Zapadnom Balkanu, gde su državne kompanije za proizvodnju uglja i upravljanje termoelektranama pod sve većim pritiskom Evropske unije da se dekarbonizuju. Osvrćući se na pripremu zakonskog okvira u Srbiji za izdavanje suverenih zelenih obveznica, Kidney ističe da bi država mogla da dobije i do 25 baznih poena nižu kamatnu stopu nego kada prodaje obične obveznice.

Zelene ili klimatske obveznice omogućavaju prikupljanje sredstava za projekte kojima mogu da se ublaže klimatske promene ili njihov uticaj te da se uvedu principi cirkularne privrede. Entiteti koji ih prodaju mogu, na primer, da se obavežu da će povećati uštedu materijala, unaprediti sistem upravljanja otpadom, biodiverzitet i vodne resurse ili da će smanjiti zagađenje.

Sean Kidney, prvi čovek međunarodne organizacije Climate Bonds Initiative (CBI), koja sertifikuje klimatske obveznice, kaže da je potražnja za njima „mnogo veća“ nego za konvencionalnim obveznicama, jer se sve više investitora obavezuje da će im aktivnosti postati održive po životnu sredinu.

Koji su izazovi, a koje koristi po neku državu ili kompaniju kada izdaje zelene obveznice, u poređenju s običnim dužničkim hartijama?

Izazov je uvek da se to izvede tako da pogoduje plasmanu na tržištu, a ta pitanja se tiču izveštavanja i regulisanja izvršenja obaveza. Ali one će tako dobiti više sredstava za investicije. Više ljudi želi da kupi zelene obveznice nego obične.

Da li se to može pripisati ciljevima investitora u vezi sa zaštitom životne sredine, u smislu da su obavezni da ulažu u održive projekte?

Apsolutno. U postupku prodaje zelenih obveznica je mnogo veća potražnja, koja se ogleda u tome koliko puta više novca je ponuđeno za kupovinu nego što paket vredi. Italija je u martu plasirala zelene obveznice vrednosti 8,5 milijardi evra sa dospećem 2045. godine, a potražnja je bila 9,4 puta veća od toga. To je baš mnogo za italijanske državne obveznice. Pritom su 65 odsto paketa otkupili investitori koji imaju zacrtane ciljeve za zaštitu životne sredine.

Drugim rečima, to su sve bili novi investitori, koji inače ne bi kupili obične italijanske obveznice.

Kamata u Evropi je niža za one koji mogu da denominuju te hartije od vrednosti u dolarima i evrima, koji su likvidne valute, jer je potražnja toliko velika, a i zato što je vrednost zelenih obveznica na sekundarnim tržištima stabilna. Kada dođe do krize, obična obveznica gubi na vrednosti, mada se s vremenom obično oporavi. Ali zelene obveznice zadržavaju svoju vrednost jer su investitori uvereni da će moći da trguju njima i da dobro zarade.

Kada dođe do krize, obična obveznica gubi na vrednosti, ali zelene obveznice zadržavaju svoju vrednost

Kada Nemci izdaju zelene obveznice, mogu da dobiju za dva bazna poena nižu kamatnu stopu nego za obične obveznice. To ne deluje puno, ali može da ispadne mnogo novca kada je paket vredan više milijardi evra. Raspon ili spread, ta razlika, može biti mnogo veći ako zemlja ima niži kreditni rejting, kao Srbija.

Na tržištima koja su u proboju nismo videli mnogo zelenih obveznica, a pogotovo ne tamo gde je rejting na neinvesticionom nivou, džank, koji podrazumeva veći prinos. Biće zanimljivo to videti. Srbija bi mogla da dobije kamatu koja će biti između pet i 25 poena niža nego za običnu obveznicu, vanilla bond.

Aydem Renewables iz Turske je nedavno prodao paket zelenih obveznica od 750 miliona dolara u sklopu strategije da unapredi svoje vetroelektrane i hidrocentrale u hibridne elektrane tako što će im dodati fotonaponske kapacitete. Ali potražnja je bila samo 2,1 put veća.

To što je za turske obveznice interesovanje bilo 2,1 put veće zapravo je odlično – imajući u vidu trenutnu antipatiju tržišta prema bilo čemu turskom, a za nju treba zahvaliti nestabilnoj monetarnoj politici tamošnje centralne banke.

Koja je uloga organizacije Climate Bonds Initiative na tržištu?

Međunarodna asocijacija tržišta kapitala – ICMA se bavi principima za zelene obveznice, smernicama za izveštavanje i transparentnost. Ali ne bavi se smernicama za ocenjivanje šta može da bude nazvano zelenim. To je ono što mi radimo poslednjih deset godina. Razvili smo kriterijume i zelene definicije, da ih tako nazovem. A sada takođe sarađujemo s državnim vlastima u razvoju regulatornih kriterijuma.

U Kini su početkom 2015. uveli regulativu za zelene obveznice, kao i definicije tokom čijeg sastavljanja smo ih savetovali. Godinu dana kasnije sam bio član grupe eksperata EU na visokom nivou koja je predložila taksonomiju, a sada se donosi regulativa za određivanje šta može da se nazove održivim.

Širom sveta sarađujemo i sa regulatorima i centralnim bankama, investitorima i bankama i onima koji prodaju ovakve obveznice. Imamo mehanizam za sertifikaciju koji pokriva oko 20 procenata globalnog tržišta.

Da li bi Srbija trebalo da sertifikuje svoje zelene obveznice kod CBI-ja?

To bi mogao biti jako dobar način da pridobije poverenje investitora širom Evrope, jer na nas gledaju kao na zlatni standard. Mi analiziramo obveznicu i dajemo ocenu namene prihoda. Pogledamo na koji način predlažu šta će uraditi s novcem i dajemo komentar, a on će doći do tržišta.

Koja je razlika između klimatskih i zelenih obveznica?

Možete da vidite da se značenje tih termina u upotrebi preklapa. Ali to zavisi od zemlje do zemlje. U Kini ima mnogo obveznica za sprečavanje zagađenja, a one se ne tiču konkretno klime, ali se sve nazivaju zelenima. U Evropi se sve što je zeleno tiče klime.

Segment obveznica za održivost obuhvata i socijalne i zelene obveznice od kojih se prihodi koriste na tom polju. Sada se pojavljuju i plave i obveznice za otpornost, koje su zapravo samo različiti ukusi iste vrste sladoleda. Ideja je ista.

CBI je nedavno za investitore koji pokreću projekte hidroelektrana razvio alatke pomoću kojih oni mogu da vide svoje performanse kada žele da prikupe sredstva putem zelenih obveznica. Male hidroelektrane su na Balkanu kontroverzne, jer zaštitnici životne sredine i lokalno stanovništvo ukazuju na to da neki investitori preusmeravaju čitave reke u cevi. Kako vaša organizacija gleda na to koji faktor određuje koji su projekti zeleni, a koji nisu?

Većina onog što radimo kao društvo ostavlja posledice po životnu sredinu, ali barem možemo da se pobrinemo da veliki delovi Zemlje budu zaštićeni. To je nešto što moramo da učinimo. U oblastima gde smo već naškodili pejzažu ima mnogo prostora za prioritetne investicije.

Moramo da se vrlo, vrlo brzo rešimo fosilnih goriva, jer nas ubijaju kao vrstu, i da se prebacimo na bilo koju vrstu energije koja ima nizak ugljenični otisak. Hidro je najveći izvor. U toj delatnosti može još mnogo da se radi, mada u Evropi ne toliko.

S druge strane, svuda po gradovima imamo pumpe i vodotornjeve, a oni mogu da se opreme rotorima za napanjanje uličnog osvetljenja u okolini. Nije reč samo o velikim branama.

Kidney: U Srbiji i na sličim mestima ne očekujemo mnogo novih hidrokapaciteta, ali se nadamo da će se raditi na unapređenju postojećih hidrocentrala

U kriterijumima navodimo da brane moraju da imaju jako niske emisije. Kod novih hidroelektrana ograničenje je 50 grama ugljen-dioksida po kilovat-satu, što je uporedivo s vetroparkovima i solarnim elektranama.

Velika brana ne bi zadovoljila te zahteve, jer plavi veliku oblast i ispušta se metan kako trule biljke i drveće. Tako nešto ne bi moglo da se kvalifikuje. Ali protočne brane održavaju tok reke, osim što ga na nekim mestima kratko zaustavljaju, što je u principu u redu. Upravljanje emisijama metana je presudno pitanje.

Na jugu pokrajine Junan, Kina prekida tok vode u reci Mekong, što utiče na ljude koji žive u zemljama Jugoistočne Azije. To je pogrešno i tako nešto ne može da prođe. Jeste nam potrebno da iskoristimo još hidropotencijala, ali za to nam trebaju stroga pravila.

Nadamo se da možemo da utičemo na hidrosektor da obustavi loše projekte i da se usredsredi na projekte na dobroj strani. U Srbiji i na sličim mestima ne očekujemo mnogo novih hidrokapaciteta, ali se nadamo da će se raditi na unapređenju postojećih hidrocentrala.

Šta bude ukoliko onaj ko proda zelene obveznice ne iskoristi prihod onako kako se obavezao?

Jako je retko da neko ne uradi ono što je rekao. Tržište se vrlo snažno obruši na takve ukoliko ne ispune bilo koju vrstu obaveze. Tako im u suštini postaje mnogo skuplje da posle prodaju dužničke hartije.

U elektroenergetskom sektoru na Balkanu dominiraju državna preduzeća, a u najvećem broju zemalja ugalj ima većinski udeo. U toku su projekti da se to fosilno gorivo zameni solarom i drugim obnovljivim izvorima kao i sistemima baterija za skladištenje energije na mestima ugljenokopa i termoelektrana koji se zatvaraju. Da li bi za te kompanije ili države bila dobra ideja da finansiraju te poduhvate zelenim obveznicama?

Da! Ukoliko se kompanije iz sektora fosilnih goriva transformišu u kompanije za zelenu energiju, svakako bi trebalo da izdaju zelene obveznice. To je pre par godina učinilo indijsko javno preduzeće za ugalj National Thermal Power Company, da bi prikupilo sredstva za instalaciju solarnih elektrana. Taj potez je bio veoma uspešan.