Otpad

Smetlišta Srbije – tihi trovači našeg zdravlja

Smetlista Srbije - tihi trovaci naseg zdravlja

Foto: iStock

Objavljeno

21.02.2022.

Država

Komentari

1

Podeli

Objavljeno

21.02.2022.

Država

Komentari

1

Podeli

U Srbiji i nadležne institucije i građani sa otpadom postupaju po principu „samo da ga sklonimo sa očiju“. Ali, otpad ne miruje, već nam se poput bumeranga vraća kroz vodu, zemlju i vazduh, dospeva u lanac ishrane i lagano nas truje, a da toga nismo ni svesni. Glavni uzrok je to što u Srbiji čak 80 odsto ili 2,4 miliona tona komunalnog otpada, od ukupno 2,9 miliona, završava na nesanitarnim deponijama – smetlištima, i divljim deponijama, koje nisu opremljene da spreče širenje zagađenja koje se na njima stvara. Dodatno nas ugrožavaju i požari poput onih od prošlog leta na deponijama širom Srbije kada su oslobođene veoma otrovne supstance dioksini i furani. Inače, količina od 2,9 miliona tona otpada, koju građani godišnje naprave, je dovoljna da se od prizemlja do krova napuni 85 „Beograđanki“.

Posledica neupravljanja otpadom u Srbiji je što umesto da platimo skupu „prevenciju“ – pravilno zbrinjavanje i ponovnu upotrebu otpada, mi plaćamo još skuplje „lečenje“, koje se ogleda u oboljenjima ljudi i devastaciji životne sredine. Ali, ni to nije dovoljno da kao građani ubrzamo promene zahtevom da se odnos odgovornih institucija prema otpadu promeni, već još i doprinosimo zagađenju bacanjem otpada direktno u životnu sredinu, pa su tragovi naše nebrige vidljivi na svakom koraku.

Ovaj tekst je deo serijala „Srbija od smetlišta do cirkularne ekonomije“. Naslov ilustruje jednu zaista tešku situaciju u kojoj se čini da uz par svetlih primera, nečinjenje u oblasti upravljanja otpadom u Srbiji postaje manir koji nas karakteriše kao nesposobne, neuredne i neznalice koje ne mogu da se izbore sa rastućim problemom različitih vrsta otpada. Ipak i naslov i zdrav razum ostavljaju dovoljno prostora za napredak i jednu bolju, uredniju Srbiju koja uspešno primenjuje koncept cirkularne ekonomije. U to su nas uverili i naši eminentni stručnjaci sa kojima smo razgovarali i konsultovali se za potrebe serijala.

Zagađenje se širi sa 138 smetlišta i 3.500 divljih deponija

Smetlista Srbije – tihi trovaci naseg zdravlja tosovic jezdimirovic stanisavljevic
Slobodan Tošović, Igor Jezdimirović i Nemanja Stanisavljević

Da nijedan građanin Srbije ne može da izbegne zagađenje sa nesanitarnih deponija govori podatak da se one nalaze na 138 lokacija širom zemlje. Reč je o smetlištima opštinskih ili gradskih komunalnih preduzeća, koje su lokalne samouprave odredile za odlaganje smeća, ali koje nemaju sisteme i mehanizme za sprečavanje širenja zagađenja, kao što je to slučaj sa sanitarnim deponijama.

Stvar postaje još gora kada se na ove lokacije dodaju i divlje deponije, mesta pored puta, jaruge, potoci, rubovi naselja, na kojima građani nezakonito odlažu otpad. Zvanično ih ima 2.642, a nezvanično više od 3.500, navodi se u izveštaju Upravljanje otpadom u Republici Srbiji u periodu 2011-2020. godine koji je pripremila Agencija za zaštitu životne sredine. Kada se podvuče crta, na sanitarnim deponijama, kojih ima samo 11, završi 20 odsto otpada, na smetlištima 60 odsto, a na divljim deponijama 20 odsto, pa se može reći da su glavni problemi nedostatak sanitarnih deponija, ali i nepostojanje svesti kod građana da otpad ne smeju da bacaju gde god stignu.

Toksične vode sa smetlišta presekle strujni kabl

Da nesanitarne deponije emituju zagađenje koje ugrožava životnu sredinu i zdravlje ljudi potvrđuje i Izveštaj o stanju životne sredine u Republici Srbiji za 2020. godinu koji je identifikovao 213 potencijalno kontaminiranih i kontaminiranih lokacija, a to su lokacije na kojima je potvrđeno prisustvo opasnih i štetnih materija u koncentracijama koje mogu izazvati značajan rizik po ljudsko zdravlje i životnu sredinu. Od tog broja čak 153 su povezane sa upravljanjem otpadom, tačnije smetlištima.

Tako su u uzorcima zemlje nađenim u blizini deponija u Nišu prekoračene granične vrednosti za kadmijum, bakar, cink, nikl, hrom i kobalt, a u Smederevu za olovo, kadmijum, cink, bakar, nikl i stroncijum.

Dobra ilustracija toksičnosti procednih voda (vode koje se proceđuju iz tela deponije, a sastoje se od kiše, vode dospele sa strane ili vode nastale u samom telu deponije) sa smetlišta je iskustvo komunalnog preduzeća iz Bečeja. Naime, strujni kabl, zaštićen plastičnom kanalicom, provučen ispod tela deponije je za samo šest meseci presečen, a plastika i guma rastopljeni, što su radnici preduzeća ustanovili nakon prekida napajanja strujom na samoj deponiji. Ta ista razorna materija, dovoljno snažna da nagrize plastiku, u vidu procednih voda odlazi sa deponija u zemlju  i podzemne vode i stiže do poljoprivrednih useva i na većoj udaljenosti od smetlišta, što potvrđuju i brojna međunarodna istraživanja.

Licna karta deponija u Srbiji 2020. godine

Nema dileme da sami sebe trujemo

Naši sagovornici Slobodan Tošović, lekar subspecijalista i profesor Visoke zdravstveno – sanitarne škole strukovnih studija (VISAN) u penziji, Igor Jezdimirović, predsednik Udruženja inženjera zaštite životne sredine, i Nemanja Stanisavljević, vanredni profesor na Katedri za inženjerstvo zaštite životne sredine Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu, nemaju dilemu da smetlišta i divlje deponije nose rizik po zdravlje ljudi i životnu sredinu.

Ispitivanja su pokazala da je vazduh u okolini smetlišta i divljih deponija zagađen, a da se u vodama koje se proceđuju nalaze brojne zagađujuće materije

„Rizici po zdravlje ljudi i životnu sredinu uvek postoje i mogu se proceniti ispitivanjem supstrata životne sredine, kao što su voda, vazduh, zemlja, na i u okolini nesanitarne deponije. Dosadašnja ispitivanja su pokazala da je vazduh u njihovoj okolini zagađen, da se u vodama koje se proceđuju nalaze brojne zagađujuće materije, kao i u zemljištu“, ističe Tošović.

U Srbiji, kako naglašava, studije zdravstvenog stanja stanovništva u okolini nesanitarnih deponija nisu rađene, ali stanje vazduha, vode i zemljišta, koje je očigledno loše, su dobar indikator tih uticaja.

Ukoliko se u neposrednoj okolini smetlišta ili divlje deponije nalazi poljoprivredno zemljište, gajene kulture su direktno ugrožene prašinom i indirektno otpadnim vodama i kontaminiranim zemljištem, tako da može doći do ulaska toksičnih materija u lanac ishrane, upozorava Tošović.

Posebnu opasnost čine požari kod kojih dolazi do pojave kancerogenih, teratogenih i mutagenih zagađujućih materija koje lako migriraju kroz vazduh i dospevaju do naših pluća

Jezdimirović ističe da zagađujuće materije koje se odlože na divlje deponije i smetlišta na kraju završavaju u ljudima.

„Zbog činjenice da na divljim deponijama i smetlištima vrlo često završava i deo opasnog otpada (prikaz podele otpada po sastavu, nastanku i toksičnosti, prim. aut.), do svih nas dolaze različite zagađujuće i opasne supstance. Posebnu opasnost čine požari kod kojih dolazi do pojave kancerogenih, teratogenih i mutagenih zagađujućih materija koje lako migriraju kroz vazduh i dospevaju do naših pluća“, upozorava Jezdimirović.

Koktel otrovnih supstanci završava u vazduhu, vodi i zemlji

put otpada od kante za djubre do trpeze

Zagađenje koje emituju nesanitarne deponije moglo bi se podeliti u dve grupe: deponijski gasovi, u okviru kojih je i čestično zagađenje, i procedne vode.

Profesor Nemanja Stanisavljević kaže da za razliku od sanitarnih – nesanitarne deponije ne sadrže tehnička rešenja za sakupljanje i prečišćavanje nusproizvoda razlaganja deponovanog otpada: deponijskog gasa i procednih voda – koji nastaju razlaganjem pre svega biorazgradivog otpada, koji predstavlja otpad od hrane i baštenski otpad.

Neizostavni elementi sanitarnih deponija su upravo ovakvi sistemi koji štite životnu sredinu od nekontrolisanog emitovanja i negativnih uticaja ovih nusproizvoda, ističe Stanisavljević.

Suspendovane čestice mogu stići i nekoliko stotina kilometara od deponija

U redovnim uslovima, sa deponije se u najvećem obimu emituje čestično zagađenje, posebno pri istovaru i tokom rada mehanizacije. To su, kako kaže doktor Slobodan Tošović, prašina i suspendovane čestice, koje mogu sadržavati teške i toksične metale, korozivne i toksične hemikalije.

Prašina se taloži u okruženju lokacije i indirektno kontaminira zemljište i vode, a suspendovane čestice se mogu preneti na veća udaljenja od nekoliko stotina kilometara, tako da mogu da budu ugrožena kako kopnena tako i vodena staništa na širem prostoru, dodaje Tošović.

Zatim se iz tela deponije razgradnjom organskih materija emituju gasovi, među kojima su najdominantiji metan i ugljen-dioksid.

Profesor Stanisavljević navodi da je metan, koji predstavlja više od 50 odsto deponijskog gasa, veoma potentan gas sa izrazito snažnim negativnim uticajem na kvalitet vazduha. Inače, metan je i 80 puta jači u zagrevanju planete od CO2 u prvih 20 godina posle emitovanja.

U deponijskom gasu se mogu pronaći i druge supstance u ne tako velikom procentu, na primer, hlorofluorougljenici, veoma opasne za životnu sredinu i zdravlje ljudi, naglašava Stanisavljević.

Deponijski gas odgovoran za zagađenje vazduha

Na kraju, iz tela deponije se proceđuju otpadne vode.

Stanisavljević navodi da organske kiseline koje nastaju razgradnjom odloženog biorazgradivog otpada od strane mikroorganizama imaju potencijal da mobilišu teške metale, na primer kadmijum, i preko procednih voda emituju ih u podzemne vode i zemljište.

Pored toga, nastavlja, kada se plastika deponuje, i vremenom razgrađuje, oslobađa endokrine supstance kao što su ftalati, bisfenol i bromovani usporivači gorenja. Takođe, odloženi plastični otpad razlaže se na mikroplastiku, za koju su stručnjaci utvrdili da se može naći u tkivima čoveka, ali i placenti embriona.

Procedne vode nose razne organske i neorganske zagađivače

Procedne vode sa smetlišta i divljih deponija komunalnog otpada su kontaminirane širokom lepezom pomenutih organskih i neorganskih polutanata, pa je jako važno kakvu vrstu materijala odlažemo na naše deponije što je i najbolja preventiva generisanju emisija, navodi Stanisavljević.

Ugljenik je, kako ističe, taj koji deponije čini aktivnim dugi niz godina, i koji je primarni uzrok stvaranja deponijskog gasa i procednih voda. Što manje ugljenika odložimo na deponije, one imaju manji potencijal za stvaranje emisija, pa svako odlaganje otpada bez prethodnog tretmana zapravo vodi do odlaganja problema za neko buduće vreme, kada će naša deca i unuci snositi posledice.

Zvanično, sastav komunalnog otpada je poznat, ali razlog za brigu su dva podatka iz izveštaja Upravljanje otpadom u Republici Srbiji u periodu 2011-2020. godine: od ukupno 138 smetlišta, na 40 se otpad odlaže bez ikakve kontrole, a na 59 se ne vodi nikakva evidencija prijema otpada. Drugim rečima, nema garancija da na ovim deponijama ne završava i otpad koji nije komunalni, odnosno neopasan i opasan otpad iz industrije.

morfoloski sastav odpada u srbiji

Tošović kaže da obim zagađenja sa smetlišta posebno zavisi od toga da li se na smetlište odlaže i opasan otpad, a poznato je da se u komunalnom otpadu nalazi i takav otpad jer u Srbiji odvojeno sakupljanje opasnog otpada iz domaćinstva nije rešeno.

To su pre svega lekovi i medicinska sredstva sa proteklim rokom, baterije, hemikalije, rabljena ulja, otpadni rastvarači i boje, odbačeni električni i elektronski uređaji, delovi vozila…, nabraja on.

Vetar može da raznese zagađenje sa smetlišta i na udaljene lokacije

Obim zagađenja sa smetlišta, prema njegovim rečima, direktno zavisi od uslova na lokaciji, odnosno da li je teren izložen vetrovima koji mogu raznositi zagađujuće materije na veća udaljenja, kao i da li postoji kontakt sa površinskim i podzemnim vodama.

Da zagađujuće materije završavaju u manjim i većim rekama opet potvrđuje podatak iz pomenutog izveštaja da se od 138 smetlišta u poplavnom području nalazi njih 26. Kako izgleda kada otpad dospe u reke moglo se videti pre tačno godinu dana kada su Drina i njene pritoke u Srbije bile prekrivene otpadom.

Kako zagađenje utiče na zdravlje ljudi?

Lekar Slobodan Tošović kaže da su u redovnom radu smetlišta najugroženiji ljudi koji žive u najbližim naseljima. To zagađenje je pre svega direktno, preko kontaminiranog vazduha, zbog emisije prašine i suspendovanih čestica.

Aerozagađenje kome su izloženi utiče na, kako kaže, učestaliju pojavu respiratornih bolesti, posebno kod osetljivijih grupa, s tim da štetnog uticaja može biti i na drugim organima, u zavisnosti od karakteristika i sadržaja prašine i suspenovanih materija.

Koje će bolesti i smetnje imati ljudi zavisi od doze koja je uneta, načina i dužine izlaganja zagađenju

Vazduhom se, nastavlja Tošović, prenose i mirisne materije, koje pored štetnog uticaja na zdravlje, imaju negativan psihogeni efekat. Iz tela i sa površine deponije se oslobađaju merkaptani i druga sumporna jedinjenja, kao i amonijak i aromatični ugljovodonici.

Naravno, dodaje, i poljoprivredna proizvodnja u okolini deponije je ugrožena, pa su zbog kontaminacije vazduha, vode i zemljišta, indirektno preko hrane ugroženi i ljudi koji konzumiraju poljoprivredne proizvode.

Na pitanje koje bolesti i smetnje ljudima izaziva zagađenje koje nastaje na nesanitarnim deponijama, Tošović odgovara da sve zavisi od doze koja je uneta, načina i dužine izlaganja – preko usta, disanjem ili kontaktom, kao i da li čovek ima neke prateće bolesti.

Većina teških i toksičnih metala akumulira u organizmu i štetno deluje na ciljne organe

“Uopšteno se može reći da se većina teških i toksičnih metala akumulira u organizmu i štetno deluje na ciljne organe, da su organohlorna jedinjenja kancerogena, a da, na primer, suspendovane čestice deluju lokalno, mehanički na plućni parenhim, a one manje od 2,5 mikrona prolaze plućnu barijeru i ulaze u krvotok. Ukoliko te čestice na sebi imaju adsorbovane i štetne materije, na primer razne ugljovodonike, zdravstveni problemi se usložnjavaju”, kaže Tošović.

Zašto u Srbiji ima samo 11 sanitarnih deponija?

Naravno, suštinsko je pitanje zašto Srbija ima samo 11 sanitarnih deponija, a nesanitarnih, koje su u EU zabranjene, 138.

Za Igora Jezdimirovića, predsednika Udruženja inženjera zaštite životne sredine, razlog je nedostatak političke volje i znanja kod donosioca odluka o značaju ovog problema.

Smetlista Srbije – tihi trovaci naseg zdravlja licna karta deponija u srbiji

„Problemi u upravljanju otpadom nisu posledica nepostojanja tehničkih rešenja ili novca već pre svega zanemarivanja ovog pitanja od strane vlastodržaca kako na lokalnom tako i na pokrajinskom i republičkom nivou. Tolerisanje nepoštovanja odredbi Zakona o upravljanju otpadom od strane institucija dovelo je do toga danas imamo toliki broj divljih deponija i zvaničnih opštinskih smetlišta“, dodaje.

Kao i u drugim sektorima, i ovde propisi nisu loši, ali se ne primenjuju

I kod otpada se potvrđuje, kao i kod drugih sektora, da srpski propisi nisu loši, samo se ne primenjuju. Zakon je tako propisao da otpad mora da se odlaže na sanitarne deponije, kao i da se obavlja primarna selekcija, što znači da na deponije ne sme da ide ono što može da se ponovo upotrebi, reciklira ili tretira u svrhu dobijanja energije. Utvrđeno je ovim propisom i da se komunalni otpad mora meriti i analizirati morfološki sastav, kao i da opasni otpad poput lekova ili baterija ne sme u komunalni otpad.

Profesor Nemanja Stanisavljević smatra da je tranzicija od nesanitarnih deponija ka sanitarnim i drugim tretmanima složen i skup proces, koji zahteva prioritizaciju na političkoj agendi, definisanje jasne strategije, obavezu njene implementacije i obezbeđivanje finansijskih sredstava pomoću kojih se može izgraditi potrebna infrastruktura.

Da bismo imali više sanitarnih deponija, građani moraju da plaćaju više za odnošenje i zbrinjavanje smeća

On kaže da izgradnja sanitarne deponije, čiji investicioni troškovi mogu biti i nekoliko miliona evra, direktno utiče na uvođenje direktnih troškova odlaganja otpada, a samim tim i na celokupnu cenu usluge upravljanja otpadom. Drugim rečima, građani bi trebalo da plaćaju više za odnošenje smeća nego što to rade danas.

„Ovo poslednje predstavlja i jednu od glavnih prepreka razvoja sistema za upravljanje otpadom. Komunalni otpad jeste materijal koji ima negativnu ekonomsku vrednost i za adekvatno upravljanje je potrebno uložiti dosta novca i plaćati veću cenu usluga“, objašnjava Stanisavljević.

Prevencija je skupa, lečenje je još skuplje

Sva tri sagovornika nemaju dilemu da bi uklanjanje i saniranje smetlišta i divljih deponija trebalo da bude prioritetni zadatak. Sastavni deo tog zadatka trebalo bi da bude i uspostavljanje infrastrukturnih uslova za reciklažu i tretiranje u svrhu dobijanja energije i ekonomskih uslova, poput povećanja cene odnošenja smeća ili visine ekološke takse.

Profesor Nemanja Stanisavljević kaže da ćemo morati više novca da izdvajamo za upravljanje otpadom i zaštitu životne sredine na svim nivoima.

“Moraćemo ciljeve koji dolaze sa cirkularnom ekonomijom da zamenimo ciljevima “zaštita ljudskog zdravlja” i zaštita životne sredine”, kaže on.

Oko 50 odsto komunalnog otpada može da se kompostira i tako ponovo upotrebi, umesto da se baca na deponije

Otpad se ne baca, njime se upravlja, poručuje Igor Jezdimirović i podseća da je u Srbiji opšteprihvaćen stav vlastodržaca da otpad nije problem već da ga samo negde treba skloniti od očiju javnosti i nadati se da neće da dođe do akcidenta tokom tvog mandata, pa da neko drugi to posle treba da reši.

Rešenje je poštovanje hijerarhije upravljanja otpadom, koja kaže da je ključ kod upravljanja otpadom: prevencija njegovog nastanka, selekcija, nakon toga ponovna upotreba i reciklaža, zatim energetsko iskorišćenje i tek onda deponovanje. Primena ove hijerarhije, na primer, znači da se biorazgradivi otpad, koji čini 50 odsto komunalnog otpada, kompostira, čime se izbegava stvaranje i deponijskih gasova i procednih voda, dva velika izvora zagađenja sa deponija.

Upravljanje otpadom nije socijalna kategorija, već komunalna usluga koja, ako je loša, proizvodi dalekosežne posledice po stanje životne sredine i zdravlje ljudi

Sve ovo, prema njegovima rečima, zahteva da se upravljanju otpadom priđe sa znanjem i sistemskim dugoročnim planom. Ali, za to, kako tvrdi, trenutno nema ni volje ni znanja među velikim delom donosioca odluka, zato se agonija zagađenja nastavlja i otpad nastavlja da se gomila na divljim deponijama i smetlištima.

Nije rešenje, kako kaže, zatvoriti nesanitarne i otvoriti sanitarne, jer je poenta ovih drugih da se na njih baca samo neophodno, a ne sve. U suprotnom, desiće se slučaj sanitarne deponije u Vranju koja je potrošena, tačnije dostigla je maksimalni kapacitet jer je na nju bacano sve, bez prethodne separacije i reciklaže.

„Prevencija je skupa, lečenje je još skuplje. Kako sada radimo je veoma loše za naše zdravlje, to je praksa prebacivanja posledica lošeg upravljanja otpadom na zdravstveni sistem, koji je i onako u lošem stanju. Upravljanje otpadom nije socijalna kategorija, već komunalna usluga koja, ako je loša, proizvodi dalekosežne posledice po stanje životne sredine i zdravlje ljudi“, naglašava Jezdimirović.


Koliko su dobre naše sanitarne deponije

Kada je reč o sanitarnim deponijama, profesor Nemanja Stanisavljević kaže da su one projektovane i izgrađene u skladu sa svim sanitarno tehničko-tehnološkim normativima koji su zastupljeni u bilo kojoj od zemalja EU.

Sve su, kako kaže, relativno “mlade“ u odnosu na sanitarne deponije u EU, trenutno prolaze “adolescentsku fazu” i suočavaju se sa istom vrstom problema sa kojom su se u ovoj fazi razvoja sistem za upravljanje otpadom suočavale i deponije u EU – odlaganje isključivo netretiranog otpada.

„U zemljama EU je u većini slučajeva odavno prestalo direktno odlaganje otpada bez prethodnog tretmana. Da bi bilo koja sanitarna deponija u EU primila otpad, isti se mora prethodnog tretirati, odnosno stabilizovati kako bi se smanjila njegova aktivnost od trenutka njegovog odlaganja. Ovakva deponija odnosno ovakva vrsta materijala koji je stabilizovan i koji sadrži manje organskog ugljenika od “svežeg” netretiranog otpada izaziva i kratkoročno i dugoročno neuporedivo manje emisija i lakše je njome upravljati, ali o tome se trenutno kod nas pridaje jako malo pažnje“, objašnjava Stanisavljević.


DA ZNAMO

METAN (CH4) – gas koji se stvara u procesima koje izaziva čovek, ali I u onima koji se dešavaju u prirodi. Zajedno sa azotnim oksidima, lako isparljivim organskih jedinjenjima (VOC) odgovoran je za stvaranje ozona, koji je jedan od najopasnijih zagađivača vazduha, a samostalno je 80 puta jači u zagrevanju planete od CO2 u prvih 20 godina posle emitovanja.

PROCEDNE VODEotpadne vode koje se proceđuju iz tela deponije i to kišne, dospele sa strane ili nastale u samom telu deponije usled raspadanja otpada, koje sa sobom nose brojne štetne materije i kontaminiraju podzemne i površinske vode.

DIOKSINI I FURANI – vrsta dugotrajnih organskih zagađujućih supstanci (POPs). Nastaju kao nusprodukti nepravilnih i nekontrolisanih sagorevanja hlorom bogatih organskih jedinjenja, a nekontrolisano sagorevanje organske materije jedan je od primera – šumski požari, paljenje žetvenih ostataka na njivama ili požari na deponijama/smetlištima otpada.

DUGOTRAJNE ORGANSKE ZAGAĐUJUĆE SUPSTANCE (eng. persistent organic pollutants – POPs) –  grupa hemijskih jedinjenja koje imaju štetno dejstvo na životnu sredinu jer poseduju toksična svojstva, teško se razlažu, bioakumulativne su i prenose se putem vazduha i vode, a mogu se taložiti daleko od mesta gde se ispuštaju pri čemu se akumuliraju u zemlji i vodenoj sredini.

KOMUNALNI OTPADotpad iz domaćinstava (kućni otpad) i komercijalni otpad.

KUĆNI OTPAD – otpad iz domaćinstava koji se svakodnevno sakuplja, kao i posebno sakupljen opasan otpad iz domaćinstava, kabasti otpad, baštenski otpad.

KOMERCIJALNI OTPAD – nastaje u preduzećima, ustanovama i drugim institucijama koje se u celini ili delimično bave trgovinom, uslugama, kancelarijskim poslovima, sportom, rekreacijom ili zabavom, osim otpada iz domaćinstva i industrijskog otpada.

BIORAZGRADIVI OTPAD – otpad koji je pogodan za anaerobnu ili aerobnu razgradnju, kao što su hrana, baštenski otpad, papir, karton.

Komentara: (1)
Mirjana Radovanović / 01.03.2022.

Teško da će neko sesti i pročitati ovaj sjajan tekst ! Vremena ima ali za igrice td. Mene zanima šta i kakav ugovor je ova naša kobojagi vlada , potpisala sa EZ ili sa Nemačkom , da svoj otpad odlažu kod nas i u Republici srpskoj ? O tome se povremeno piše ali ništa konkretno . Hvala , srdačan pozdrav iz veoma zagađenog Valjeva .

Unesite vaš komentar
Molimo sačekajte... Molimo vas popunite obavezna polja Dogodila se greška, osvežite stranu pa probajte ponovo. Vaš komentar je uspešno poslat na moderaciju.

Slični članci

Izvestaj o komunalnom otpadu 2021 Hrvatska nastavlja napredak, ali ciljevi nedostizni

Izveštaj o komunalnom otpadu za 2021: Hrvatska nastavlja napredak, ali ciljevi nedostižni

03 августа 2022 - Hrvatska je povećala odvojeno skupljanje otpada, recikliranje komunalnog otpada i odvojeno prikupljanje biootpada iz komunalnog otpada

Ostrvo Tilos – zeleni egejski dragulj pametno upravlja otpadom

03 августа 2022 - Ostrvo Tilos u Egejskom moru sprovodi program upravljanja otpadom koji će lokalnoj zajednici omogućiti da...

Opasan industrijski otpad visoka cena izvoza odlaganje deponije

Opasan industrijski otpad – visoka cena izvoza, a još veća odlaganja na deponije

19 јула 2022 - Šta se dešava sa industrijskim otpadom, i pre svega sa opasnim otpadom, u nastavku serijala "Srbija - od smetlišta do cirkularne ekonomije" razgovarali smo sa Markom Rokvićem i Sinišom Mitrovićem

Vodic za hotele i njihove goste saveti da se smanji bacanje hrane prirucnik

Vodič za hotele i njihove goste: saveti da se smanji bacanje hrane

15 јула 2022 - Priručnik je izrađen kao alat hotelima da smanje količine bio-otpada, posebno otpada od hrane jer su na sažet način predložene mere za redukciju