Kako će se EU osloboditi ruskog gasa i zašto će gas biti skup kao šampanjac

Pre sukoba u Ukrajini uloga prirodnog gasa, kao goriva neophodnog da se sprovede energetska tranzicija u Evropskoj uniji, ali i u članicama Energetske zajednice, bila je osigurana donošenjem evropske zelene taksonomije. Na pitanje da li se to sada menja, Predrag Grujičić, šef sektora za gas u Sekretarijatu Energetske zajednice, kaže da iako sada niko ne tvrdi suprotno, karte su se ponovo promešale i puno toga se možda menja.

U intervjuu za Balkan Green Energy News Predrag Grujičić kaže da je EU postavila samoj sebi veoma ambiciozan cilj – potpuni prestanak uvoza ruskog gasa do 2030. godine, kao i da bi to mogla da uradi tako što će realizovati dekarbonizaciju. Grujičić smatra da će se ubrzati istiskivanje prirodnog gasa iz energetskog miksa, ali ne misli da gas nema budućnost u energetskoj tranziciji.

Energetska kriza i rat u Ukrajini doveli su do toga da je sigurnost snabdevanja tema broj 1?

Jeste, naravno, uz tržište i dekarbonizaciju. Kada je reč o sigurnosti snabdevanja, i Evropa to zna, postoji jako visoka zavisnost od ruskog gasa, od 35 do 40 odsto na nivou EU a u zavisnosti od države, neke su i do 100 odsto zavisne. Kada je reč o regionu veoma zavisne su Srbija, BiH, Severna Makedonija. Sigurnost snabdevanja gasom, a i električnom energijom, posredno, zbog visokih cena, ozbiljno je dovedena u pitanje.

Kako bi se rešila te zavisnosti EU je rešena da za osam brzih godina prestane da uvozi fosilna goriva od Rusije, pre svega gas i naftu jer je ugalj marginalan, a poslednje sankcije EU zabranile su uvoz uglja iz Rusije ili sa ruske teritorije.

Kako zameniti ruski gas?

Tri pitanja su sada u prvom planu. U Evropi se rade procene da li postoje tehnički kapaciteti, tačnije gde su problemi u infrastrukturi da se gas obezbedi u slučaju prestanka isporuka iz Rusije, ili u nekoj vanrednoj situaciji. Druga stvar je naći nove snabdevače koji bi isporučili nedostajuće količine, i treća je kako će potražnja reagovati u novoj situaciji, jer se očekuje smanjenje potrošnje usled korišćenja drugih goriva za proizvodnju struje.

Uprkos ratu tranzit preko Ukrajine je povećan, trgovci i firme povlače maksimalne količine da bi napunili skladišta

Inače, sigurnost snabddevanja se pojavila kao problem još pre dešavanja Ukrajini, i postala je politička tema. Kao što znamo, ekonomija se zahuktala, potražnja je nenormalno porasla, a proizvodnja gasa nije bila na potrebnom nivou.

Ono što je dobro, to je da ruski gas ide normalno kroz sve cevovode, čak je preko Ukrajine tranzit povećan od početka rata, trgovci i firme povlače maksimalne količine da bi napunili skladišta.

Koji su to alternative za ruski gas?

Evropa nema puno izbora. To je povećanje uvoza iz Severne Afrike, ali zanemarljivo. Slično povećanje, od dve, tri milijarde je moguće i iz Azerbejdžana, a potrebno je zameniti oko 155 milijardi kubika na godišnjem nivou, toliki je ukupan uvoz EU iz Rusije. Norvežani su obećali da mogu da povećaju isporuke za desetak odsto, što je nekih 10-12 milijardi, pa i do 16 milijardi. Moguće je  malo da se podigne i domaća evropska proizvodnja, na primer u Holandiji, i to opet za nekoliko milijardi.

Najviše se očekuje, oko 50 milijardi kubika, od tečnog prirodnog gasa (TPG; eng. liquified natural gas – LNG), koji je dostupan, ali problem je visoka cena. Tehnički gledano moguće je uvesti tih dodatnih, planiranih, 50 milijardi kubika TPG-a u ovoj godini.

Ima li ko će prodati taj gas Evropi, i po kojoj ceni?

Cena je nezgodno pitanje, to niko ne zna. Kada je reč o obezbeđivanju količina glavni takmac Evropi biće jugoistočna Azija, ne Kina toliko, mada i ona, već Japan, Južna Koreja, Tajvan. Izvoznici moraju da povećaju proizvodnju, Katar, SAD, i oni rade na tome, ali rezultati će se videti tek u narednim godinama.

Biće teško da EU prestane da uvozi ruski gas do 2030.

Na kraju, mislim da je teško da EU pribavi tih 50 milijardi kubika TPG-a, u tako kratkom roku, ali nije nemoguće. Da se zameni ceo uvoz odmah je nemoguće, a biće teško da se to uradi i do 2030. Neophodni su novi izvori, bilo iz Turkmenistana, Azerbejdžana, možda aktiviranje tih nalažišta u Rumuniji, promena uloga Turske, a naravno, zbog drugačijeg očekivanih tokova gasa, i investicije u cevovode, i u terminale za TPG.

Sada se o svemu tome razmišlja, ali najveći adut EU je dekarbonizacija, tačnije smanjenje potrošnje gasa i zamena drugim vrstama gasa. Dekarbonizacija elektroenergetskog sektora i dekarbonizacija sektora koje je nemoguće elektrifikovati, jeste glavni cilj. Potražnja će se sigurno smanjiti jer će gas biti skup, da tako kažem, skup kao šampanjac – malo preterujem, ali ne puno.

Rast cena će u suštini izbaciti gas iz energetskog miksa?

Ne znamo, ima previše nepoznatih, ali to se neće desiti odmah ili sutra. Ako je neko planirao da ga izbaci za 20 godina, sada će takav plan biti skraćen – za koliko, ne znamo. Karte se opet mešaju, mislili smo da su karte podeljene početkom godine kada je gas ušao u EU taksonomiju. Evropska komisija je bila realistična, shvatila je da je gas potreban, ali posle ovoga vidi se da gas gubi reputaciju goriva koje je moguće nabaviti na slobodnom tržištu po nekoj prihvatljivoj, priuštivoj ceni.

Gde je tu region, Balkan, u boljoj ili lošijoj poziciji kada je reč o gasu?

Dugoročno, teško da je u boljoj, iz milion razloga. Mala su tržišta, ne znaju države šta žele da urade sa gasom, kolike količine su im potrebne, infrastruktura je loša. Evo, BiH ima samo jedan pravac snabdevanja, Srbija je uspela da se poveže sa Bugarskom, ali pitanje je kako će se taj pravac koristiti jer je pod kontrolom Gazproma.

Sa istiskivanjem ruskog gasa, region koji sledi evropsku energetsku politiku, nema mnogo opcija

Sada se razmišlja i kako da se iskoristi Tranbalkanski gasovod, koji ide iz Rusije preko Ukrajine, Moldavije, Rumunije, Bugarske do Turske, jer je prazan od kada Rusija njime ne snabdeva ove zemlje. Preko njega bi moglo da se prebaci od 15 do 20 milijardi kubika, a dobro je da je u vlasništvu ovih država, ne Rusije.

Možda, ako protok bude stabilan preko Turskog toka, neće biti kratkočnih problema. Ali onda, sa istiskivanjem ruskog gasa, region koji sledi evropsku energetsku politiku, nema mnogo opcija.

Region je računao na gas u energetskoj tranziciji? Šta sada?

Region je, izgleda, računao na sve, i na gas, i da ne napusti ugalj brzo, i na obnovljive izvore, a spominju se i nuklearke. Nije potrebno toliko izvora, i nisam video jednu konzistentnu politiku BiH, Crne Gore, Kosova*, Srbije u vezi sa gasom. Na primer, da se termoelektrane sa uglja prebace na gas, možda je najviše tu uradila Severna Makedonija. Priča se o tome, ali se malo radi.

Očigledno je to propuštena šansa, da se gas iskoristi kao rešenje za prelaz od uglja ka obnovljivim izvorima energije?

Kad pogledamo EU: Mađari, Hrvati, Grci, Poljaci, svi su računali na gas. Poljaci su planirali da sa 20 milijardi kubika povećaju potrošnju na 35. Sada je pitanje da li je to opcija za region, jer će ruski gas biti mnogo jeftiniji nego onaj koji nude druge zemlje, ali pitanje je da li ćete moći da ga dobijete.

Gas onda ispada iz jednačine za energetsku tranziciju?

Ne nužno. Ima ga na drugim mestima, a količine koje su potrebne regionu su male, na nivou Mađarske, koja u evropskim okvirima nije veliki potrošač.

Ima ga na drugim mestima, ali će biti skup.

Biće skup ove i možda sledeće godine. Ne znamo kako će se cena kretati, šta ako Rusija počne da ga nudi na drugim tržištima, pa onda tamo cena padne…

Koliko zemljama regiona može da pomogne to što ih je EU pozvala da kupuju gas zajedno?

Sekretarijat će to podržati, to ne može da bude loše. U stalnom smo dijalogu sa Evropskom komisijom da se jedan takav mehanizam osmisli i nadamo se da će biti koristan za naše ugovorne strane, ako pokažu interesovanje, a neke već jesu.