Životna sredina

Dragan Simović, borac protiv rudnika litijuma iz Srednje Dobrinje

Upoznajte borca protiv rudnika litijuma Srednje Dobrinje Dragana Simovica

Foto: Dragan Simović / Facebook

Objavljeno

05.04.2022.

Država

Komentari

1

Podeli

Objavljeno

05.04.2022.

Država

Komentari

1

Podeli

Autor: Branko Nikolić

Dragan Simović jedan je od heroja borbe protiv istraživanja i eksploatacije litijuma u Srbiji. Njega ste sigurno zapazili po šajkači koju ponosno nosi na svim protestima na kojima učestvuje. Govori polako, odmereno, a opet njegove poruke kao da odjekuju širom Srbije. Dragan nije samo aktivista i borac, on je vredan i posvećen zemljoradnik, domaćin čovek, stanovnik sela Srednja Dobrinja. Upoznajte mladića koga porede sa Milošem Obrenovićem.

U Srednju Dobrinju sam pošao kako bih sreo Dragana Simovića – aktivistu i borca protiv otvaranja rudnika litijuma kompanije Rio Tinto, ali i drugih kompanija. Mladića koji želi da svoj život provede u selu gde se rodio i u kojem je srećan.

Od početka protesta, pre gotovo godinu dana, postaje jedan od lidera bunta u svom selu. Zbog svog autentičnog stava, mešavine tradicionalnog i modernog, zbog u medijima skoro zaboravljenog, arhaičnog narodnog jezika, ali i iskrenosti u kojoj nema naznaka ličnog interesa, postao je poznat i omiljen (po komentarima na društvenim mrežama) širom Srbije.

Njegov aktivizam je pokrenuo mnoge. Neki njegovu razboritost i hrabrost porede i sa najznamenitijim Dobrinjcem, knezom Milošem Obrenovićem.

Radni dan Dragana Simovića traje od jutra do sutra

Dragan nas je dočekao u dvorištu sa širokim osmehom. Uživo izgleda znatno mlađe nego na fotografijama i ekranima. Gusta crna brada i kapa ne uspevaju da sakriju gotovo dečačku fizionomiju.

Dragan Simovic borac protiv eksploatacije litijuma u Srbiji
Ljiljana Bralović i Dragan Simović na protestu u Koštuničima protiv istraživanja i eksploatacije litijuma u Srbiji (slika: Facebook/Dragan Simović)

Uveo nas je u veliku prostoriju u prizemlju svoje kuće, koja služi kao dnevna soba i kuhinja. Dragan živi s majkom, sestrom, koja je trenutno na master studijama hemije, i babom. Otac Dušan je smrtno stradao pre petnaestak godina. Iste godine je ostao i bez dede. Najmlađi u Simovićima je završio osnovnu školu u Dobrinji i Tehničku školu u Požegi. Sa diplomom mehaničara za grejno-rashladnu tehniku radio je mesec i po dana u jednom požeškom preduzeću, ali je brzo shvatio da takav život nije za njega.

Vratio se u Dobrinju i trenutno obrađuje petnaest hektara zemlje. Sedam uzima u zakup. Na taj način sa svojih polja i njiva uspeva da obezbedi dobar deo hrane potrebne za dvadesetak goveda: devet muznih krava, četiri junice i pet bikova. Njegov radni dan, kaže, traje „od jutra do sutra“.

Kako su se probudili Dobrinjci

Kada je u Dobrinji počelo da se priča o otvaranju rudnika, velikom kopu i još većem jalovištu, oduzimanju, prodaji zemlje i raseljavanju, većina seljana se nije obazirala. Toliko je dnevnih obaveza od napornih poljskih radova do brige za letinu i cene da se malo ko bavio „nekim litijumom“.

selo dobrinja pejzaz
Selo Dobrinja, pejzaž (slika Branko Nikolić)

„Kada su me zvali ljudi na zbor u dom u Srednjoj Dobrinji, otišao sam sa nevericom. Mislio sam da se neko šali. Zemlja je za nas seljake blago. Znam koje kvalitete poseduje i šta nam sve donosi… Međutim, kada su tu došli ljudi iz Loznice, koji već dugo imaju iste nedaće, shvatio sam koliko je priča ozbiljna. Čuo sam ja, onako uzgred, da se priča o Jadru i tom rudniku, ali to je za mene bilo daleko i nestvarno. Nažalost, živimo u zemlji u kojoj to i nisi mogao da vidiš i čuješ na nacionalnim televizijama. Priznajem, ni ja nisam tada bio previše zainteresovan za tu temu. Posle te priče svi smo iz doma izašli uzdrmani, uplašeni i zabrinuti. Postali smo svesni da, koliko sutra, može doći neko da ti buši, da uništi izvor vode, da uništi ove livade, njive i šume, da ti otme zemlju, da te rasele negde. Gde da me rasele? Svi smo mi vezani i emotivno i duševno i na svaki drugi način za ovu zemlju. Gde ću ja groblje? Tu mi je sahranjen otac, čukun-čukundeda, pradeda, deda… Može li normalan čovek da digne ruke, tek tako da to ostavi? Mogu li ja to da ponesem sa sobom na neko navodno lepše i bolje mesto za život?“ pita Simović.

Koliko sutra, može doći neko da ti buši, da uništi izvor vode, da uništi ove livade, njive i šume, da ti otme zemlju, da te rasele negde

Nakon prvih protesta protiv otvaranja rudnika, počeo je i pritisak na stanovnike Gornje, Srednje i Donje Dobrinje u blizini Požege. Lokalni mediji su potpuno ignorisali proteste. Kada se govori o rudniku, protivnike otvaranja označavaju kao „politički izmanipulisanu manjinu“.

Simovića ljuti taj stav. On kaže da je ogromna većina Dobrinjaca upoznata sa posledicama otvaranja rudnika i da zato nikada neće dozvoliti da se litijum kopa na njihovoj dedovini.

„Biću krajnje otvoren. Svi Dobrinjci, ljudi koji su domaćini, nezavisni od države, protiv su rudnika. Za rudnik se izjašnjavaju jedino retki pojedinci, kojima su deca na državnim funkcijama, kojima je tamo neki direktor u tamo nekoj firmi zapretio da će im dati otkaz ako se pobune, a njih je malo. Mi smo vezani za Dobrinju. Ovde imamo dve poveće hladnjače za preradu voća, tri mini mlekare, stolarske radionice, dve četvorogodišnje i jednu osmogodišnju školu, predškolsko odeljenje, uskoro ćemo otvoriti i dečji vrtić. Trenutno sakupljamo potpise za inicijativu o zabrani rudnika. Na veliku žalost, lokalni mediji tu inicijativu nisu smeli da pomenu. Nijedan izveštaj nema, nijedan prilog na lokalnoj televiziji“, navodi naš sagovornik.

Upoznajte borca protiv rudnika litijuma Dragana Simovica JPG
Dragan Simović obrađuje 15 hektara zemlje (foto: Branko Nikolić) 

Ljudi su se prepoznali u mojim rečima

Na konstataciju da je zahvaljujući autentičnoj pojavi, iskrenom nastupu i zdravorazumskom rezonu, on sam postao jedna od perjanica pokreta protiv otvaranja rudnikâ, i to ne samo litijuma, pokreta koji želi da zaustavi devastaciju prirode Srbije, Dragan je ponudio svoje objašnjenje.

„Ljudi su prepoznali nešto u sebi, nešto što su možda zaboravili jer ih je život terao na razne strane, možda malo i tu moju autentičnost. Kad čovek prepozna to nešto na osnovu nečijeg govora, onda se malo probudi i zapita se zašto je to sve tako. Hvala Bogu, bude se ljudi širom Srbije“, naglasio je.

Iako mlad, Dragan je duboko ukorenjen u srpsku tradiciju. Misli da su problemi našeg društva nastali kada smo se odrekli vekovnih običaja kulture i tradicionalnog vaspitanja. Po njemu je selo oaza, jedini baštinik istorijskog nasleđa njegovog naroda.

U selima koja smo obišli oko Bora nema kuća bez umrlice, nema žene bez crne marame ni muškarca bez crne košulje ili rušnice

„Opstajali smo i pobeđivali jer smo imali čvrstu veru u Boga, prema zemlji, prema ocu, prema dedi… Sve je to trovano i zatrovano poslednjih trideset godina ili, verovatnije, mnogo duže. Sada svi imaju svoja prava, niko nema obaveze. Upropastili su nam školstvo, upropastili su nam porodicu. Još samo na selu ima tih zdravih odnosa, jer kako se rodi dete, vaspitava se da bude ono što treba da bude. Eee, ti ljudi koji su za rudnik, oni su zaboravili šta je Bog, oni su zaboravili da su im đedovi i prađedovi ginuli za ovu zemlju. Oni su zaboravili šta zemlja znači, njima su bitne samo pare. Kad se čovek razboli, tek onda shvati da pare ne vrede ničemu. Srećom, kod nas na selu je malo takvih ljudi“, kazao je Dragan Simović.

Raširena predrasuda o neobaveštenim seljacima više ne važi. Ogromna većina Dobrinjaca zna kakvi „benefiti“ ih čekaju ako započne eksploatacija litijuma. Iako ograničeni na lične kontakte, skupove i društvene mreže, aktivisti uspešno prenose svoju poruku.

„Mi na svaka dva-tri meseca organizujemo narodni zbor. Pozovemo i ljude sa strane. Iz neke kuće dođu svi, iz neke dvoje ukućana, ali dovoljno. Napravimo im prezentaciju i pokažemo. Evo, sad smo im pokazali šta je u Boru. U selima koja smo obišli oko Bora nema kuća bez umrlice, nema žene bez crne marame ni muškarca bez crne košulje ili rušnice. To ako ‘oće narod Srbije, nek otvaraju rudnike. Ljudi tamo nemaju ustanova, institucija, države. Kome da se žale? Nema niko da ih čuje. I ovo ću reći. Počeo je rat u Ukrajini. Poskupela je nafta žestoko, ispražnjeni su rafovi sa brašnom i uljem. Što nisu kupovali baterije, pa od baterija pravili doručak? Od čega ćemo da pravimo hranu kad nam zemlja bude zatrovana i pretvorena u rudnike i jalovišta?“, upitao je Dragan.

Trka za preživljavanjem i sticanjem je potpuno uništila ljudskost

Nažalost, ni situacija sa poljoprivredom nije sjajna. Selo je zapostavljeno, kao da bi ga najrađe ispraznili. Otkupne cene poljoprivrednih proizvoda su minimalne i ispod praga isplativosti. Putna, vodovodna i kanalizaciona infrastruktura – loša.

Dragan-hrani-krave_web

Dragan Simović na svom imanju u Srednjoj Dobrinji gaji 20 krava

Još pesimističnije zvuči njegovo skeniranje društvenih prilika. Ljudi su otuđeni, razrođeni, nema zajedništva. Trka za preživljavanjem i sticanjem je potpuno uništila ljudskost, misli on. Danas moraš da radiš čitav dan da bi preživeo. Niko se ne posećuje. Niko ne ume da zapeva kao nekada, pogotovo na selu, dok se žanje ili rade drugi poslovi u polju.

„Čoveku kada uzmete veru i kulturu, vi ste ga sa jedne strane zarobili. Ponosim se ovim našim krajem – u sve tri Dobrinje imamo još uvek fudbalske klubove. Pre dvadeset godina imali smo u svakoj Dobrinji folklorno i pevačko društvo. Sad čovek radi po dva, tri posla da bi školovao decu ili samo preživeo. Kome se peva danas?“, upitao je Dragan Simović.

Lako je biti hrabar i boriti se kad imaš takve ljude

Ipak, optimizam provejava kada priča o otporu prema rudniku i ljudima u svom selu. Ponosan je što je bar deset Dobrinjaca došlo da pita njegove ukućane treba li im kakva pomoć u poljoprivrednim poslovima dok je Dragan kampovao ispred Predsedništva Srbije, tražeći, između ostalog, trajnu zabranu otvaranja rudnika litijuma, kako u Srbiji, tako i u njihovoj Dobrinji.

„Lako je biti hrabar i boriti se kad imaš takve ljude. Zato oni nikada neće otvoriti rudnik u mom selu. Znam za sebe da ću se boriti do kraja“, poručio je.

Sa ne malim ponosom nastavlja: „Ne mogu da osramotim čukunđeda, koji je prešao preko Albanije u Prvom svetskom ratu i dobio spomenicu, pradedu, koji se šest godina borio u Drugom svetskom ratu, dedu i pokojnog oca, koji je učestvovao u ovom poslednjem i dobio medalju za hrabrost. Oni su ratovali, borili se i gladovali da bi kupili ar po ar zemlje. Meni je pokojni pradeda ostavio u amanet da zemlju mogu prodati samo u slučaju, ne daj bože, neke bolesti ili za školovanje dece. Taj amanet neću nikad pogaziti.“

Komentara: (1)
Tamara / 16.04.2022.

Bravo Draganče,ti si ponos ove naše divne zemlje,više nego i jedan političar,sportista,umetnik…ti si naš ponos,naš heroj🥰

Unesite vaš komentar
Molimo sačekajte... Molimo vas popunite obavezna polja Dogodila se greška, osvežite stranu pa probajte ponovo. Vaš komentar je uspešno poslat na moderaciju.

Slični članci

Levčani blokirali istraživanja litijuma - Naš narod je naša nova institucija

Levčani blokirali istraživanja litijuma – naš narod je naša nova institucija

29 септембра 2022 - Meštani Levačkog kraja, zajedno sa ekološkim aktivistima iz cele Srbije nalaze se već više od...

hrvatska waste expo 2022 energetski tretman otpada

Hrvatska i dalje bez postrojenja za energetski tretman otpada

27 септембра 2022 - Hrvatska nema nijednu energanu na otpad, pa gubi dok neki drugi na njoj zarađuju, i to u energetskoj krizi, poručili su učesnici skupa Croatia Waste Expo 2022

ekolosko pravo regionalni centar

Osnovan prvi Regionalni centar za ekološko pravo na Zapadnom Balkanu

27 септембра 2022 - Regionalni centar za ekološko pravo (The Regional Centre for Environmental Law – RCEL) sa sedištem...

Aktivan vikend za posmatranje ptica u Srbiji

Prvi vikend u oktobru rezervišite za posmatranje ptica

26 септембра 2022 - Na tridesetak lokacija u Srbiji tokom sledećeg vikenda biće organizovani besplatni izleti posmatranja ptica za...