Upravljanje otpadom u Srbiji – problemi, izazovi i moguća rešenja

Srbija je Evropskoj komisiji predala drugi nacrt pregovaračke pozicije za poglavlje 27, a nadležni očekuju da će otvaranje poglavlja, koje se tiče zaštite životne sredine, biti moguće do kraja 2019. godine. Već sad se zna da Srbija traži da od trenutka pristupanja (polazi se od pretpostavke da bi se ovo desilo 2025. godine) ima prelazni period od 11 godina za ispunjavanje standarda za sektor otpada. Međutim, za sektor trenutno ne postoje kompletni i pouzdani podaci, a vrednost neophodnih investicija se procenjuje na nešto manje od 4 milijarde evra.

Kako upućeni eksperti kažu, uzimajući u obzir zastareli Zakon o upravljanju otpadom iz 2009. godine, strategiju koja ističe sledeće godine i novu koja je još u izradi, kao i činjenicu da Zeleni fond još uvek nije uspostavljen, iako je najavljen za početak 2017. godine, ne može se sa sigurnošću reći da će 11 godina nakon učlanjenja u EU biti dovoljno da Srbija uvede red u sektor zaštite životne sredine, pa tako i upravljanja otpadom, gde u različitim segmentima ima nagomilane probleme (za podelu otpada prema sastavu, prema mestu nastanka i prema toksičnosti videti prikaz Agencije za zaštitu životne sredine).

Kako oni vide moguća rešenja pitali smo niz sagovornika – predstavnike državnih institucija, poslovne zajednice, akademske zajednice i civilnog društva, čije odgovore ćemo objaviti kroz seriju kolažnih intervjua u narednim danima. Sagovornici su nam bili Ivan Karić, državni sekretar u Ministarstvu zaštite životne sredine, Igor Jezdimirović, predsednik Udruženja inženjera zaštite životne sredine, Aleksandar Jovović, profesor na Mašinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, Dejana Milinković, direktor poslovnog udruženja Cementna industrija Srbije (CIS), Slobodan Minić, specijalni savetnik Fiskalnog saveta, i Suzana Obradović, generalna sekretarka Udruženja recklera Srbije.

Količine otpada i (ne)pouzdani podaci

U tekstu Strategije upravljanja otpadom 2010-2019. godine navodi se da postojeće stanje u lokalnim samoupravama Republike Srbije karakterišu nepouzdani i nepotpuni podaci o količini generisanja komunalnog otpada.

Prema izveštaju Agencije za zaštitu životne sredine (SEPA) o upravljanju otpadom u periodu od 2011-2017. godina, u 2017. ukupno je generisano 2,15 miliona tona otpada, od čega su opštinska javno-komunalna preduzeća prikupila 1,80 miliona tona, ili 83,7%. Srednja dnevna količina komunalnog otpada odloženog na deponije po stanovniku iznosila je 0,84 kg, a godišnja 0,30 tona. Ovi podaci ne obuhvataju oko 20% generisanog komunalnog otpada koji završava na divljim smetlištima.

I Fiskalni savet se slaže da je izveštavanje o komunalnom otpadu u Srbiji nepouzdano, a razlog tome treba tražiti u činjenici da godinama unazad veliki broj lokalnih samouprava ne dostavlja tražene podatke Agenciji za zaštitu životne sredine, pa je tako za 2016. godinu podatke dostavilo svega 95 samouprava (od 145). Prema međunarodnoj metodologiji koju priznaje i Eurostat, za nedostavljene podatke vrše se procene, ali ovo umanjuje pouzdanost, navodi Fiskalni savet u izveštaju „Investicije u zaštitu životne sredine: Društveni i fiskalni prioritet“.

U izveštaju, koji je objavio u junu 2018. godine, Fiskalni savet je pozvao na značajno povećanje ulaganja u zaštitu životne sredine u Srbiji, već kroz budžet za 2019. godinu, napomenuvši da je Srbija jedna od najzagađenijih zemalja u Evropi, što ugrožava zdravlje stanovništva i koči privredni rast. Vlasti su, međutim, još jednom odložile ozbiljno povećanje investicija u zaštitu životne sredine.

U sektoru upravljanja otpadom, najvidljiviji i verovatno najsloženiji problemi tiču se upravljanja komunalnim otpadom, gde Srbija ozbiljno zaostaje za uporedivim zemljama Centralne i Istočne Evrope praktično u svim fazama ovog procesa – od prikupljanja, preko odlaganja, dok prerada komunalnog otpada jedva da i postoji, kaže jedan od naših sagovornika, Slobodan Minić, specijalni savetnik Fiskalnog saveta. On dodaje da nije razvijen ni sistem za kontrolu i tretman industrijskog otpada, pa tako neretko imamo situacije da se potencijalno veoma opasne materije potpuno nekontrolisano zakopavaju širom zemlje. Na kraju, dosta slabih tačaka ima i u upravljanju ostalim vrstama otpada, kao što su ambalažni, medicinski, građevinski i tzv. posebni tokovi otpada, kaže Minić.

Kao prvi korak u rešavanju ovih problema on vidi povećanje javnih investicija u izgradnju osnovne infrastrukture za ekološki odgovorno upravljanje svim vrstama otpada. „Tek pri kraju investicionog ciklusa Srbija bi suštinski pristigla evropske standarde, zbog čega je veoma važno što pre započeti ga i značajan deo posla završiti pre formalnog članstva u EU“, kaže Minić. Šta o tome kažu naši ostali sagovornici, čitajte u narednim danima na Balkan Green Energy News.

Najveći deo komunalnog otpada odlaže se na deponije, a zvanično se reciklira samo 3%

Ono što se pouzdano zna je da se u Srbiji najveći deo komunalnog otpada odlaže na deponije, što bi u hijerarhiji upravljanja otpadom trebalo da je poslednje rešenje, nakon sprečavanja nastajanja otpada, ponovne upotrebe otpada, recikliranja i drugih vrsta iskorišćenja otpada u skladu sa principima cirkularne ekonomije, kao što je insineracija nereciklabilnog otpada u cilju ponovnog iskorišćenja energije iz otpada.

Srednjoročni ciljevi EU, kojima bi i Srbija trebalo da teži, su da se do 2020. reciklira 50% komunalnog otpada, a do 2035. godine 65%, kao i da se do 2035. godine manje od 10% komunalnog otpada odlaže na deponije.

Statistika je u Srbiji poražavajuća – procenat recikliranja komunalnog otpada je prema zvaničnim podacima iznosio oko 3% u 2016. godini, dok je veći deo otpada završio na deponijama.

Procenat recikliranja komunalnog otpada je prema zvaničnim podacima iznosio oko 3% u 2016.

Srbija se po količini proizvedenog komunalnog otpada po glavi stanovnika, uz Poljsku i Rumuniju, nalazi na dnu liste evropskih zemalja, pokazali su podaci Eurostata, preneo je nedavno Euractiv.

Prosečni iznos otpada po glavi stanovnika u Evrpskoj uniji iznosio je u 2017. godini 487 kilograma. To je samo neznatno više nego godinu dana ranije, kada je iznosio 486 kilograma. Količina otpada po osobi varira od zemlje do zemlje. Srbija je tu pri dnu lestvice, sa 306 kilograma.

U EU se od prosečnih 487 kilograma otpada na neki način obradi 480 kilograma – u 2017. u proseku 30% otpada je reciklirano, 17% kompostirano, 28% spaljeno, od čega je najveći deo iskorišćen za dobijanje energije, a 24% komunalnog otpada je odloženo na deponijama.

U Srbiji je od proizvedenih 306 kilograma otpada po glavi stanovnika obrađeno samo 257 kilograma, od kojih je čak 256 kilograma završilo na deponijama, a jedan kilogram po osobi iskorišćen za dobijanje sekundarnih sirovina.

Situacija je bolja sa ambalažnim otpadom – prema Fiskalnom savetu, procenjuje da je trenutna stopa reciklaže ambalažnog otpada oko 35-40%, što je daleko niže od stopa uporedivih zemalja, a naročito standarda kojima se teži u EU (65% u svim zemljama članicama do 2025. godine) ili zemalja poput Litvanije u kojoj je postignuta stopa prikupljanja ambalažnog otpada od čak 92% već u drugoj godini nakon uvođenja depozitnog sistema.

Prema najavama zvaničnika, i u Srbiji se, pored modela produžene odgovornosti proizvođača ambalažnog otpada koji se implementira preko operatera za upravljanje ovom vrstom otpada, planira uvođenje depozitnog sistema, po modelu koji bi mogao da bude poznat do kraja 2019. godine, s obzirom da je u toku izrada studije o depozitnom sistemu. Za sada nije dogovoreno da li će trgovci, kada im se donese ambalaža, kupcima vraćati određen iznos novca ili će se na neki drugi način davati naknada za vraćenu PET ambalažu.

Separacija otpada kao neizostavan deo rešenja za komunalni otpad

I dok se rešenja za upravljanje otpadom sama nameću – poput razvoja sistema primarne i sekundarne separacije kao preduslova recikliranja i tretiranja komunalnog otpada, deluje da situacija na terenu već godinama stoji u mestu.

U Srbiji je sistem separacije komunalnog otpada tek u začetku. Naime, samo par lokalnih samouprava je počelo sa deljenjem posebnih kanti domaćinstvima, što je od velike važnosti za uspostavljanje dobrog sistema reciklaže ambalažnog otpada i kompostiranja biorazgradivog otpada. Pored toga, i postrojenja za separaciju otpada u okviru samih deponija su retkost.

Posledica postojećeg neuređenog sistema je da znatna količine ambalažnog otpada završe na deponijama. Tako se u javnosti spominje da na deponijama završi oko 50.000 tona samo plastične ambalaže (zajedno sa komunalnim otpadom), koja bi mogla da se reciklira, navodi Fiskalni savet.

„Uspostavljanje primarne selekcije otpada je osnovni preduslov za razvoj prerade otpada, bilo da je reč o reciklaži, upotrebi otpada kao energenta i drugo. Drugim rečima, moglo bi se reći da je odsustvo primarne selekcije otpada jedan od glavnih razloga zašto se u Srbiji trenutno prerađuje manje od 5% stvorenog otpada, naspram oko 50% u uporedivim zemljama Centralne i Istočne Evrope“, kaže Minić.

Premda je ovo aktuelna tema već nekoliko godina, dosadašnji pokušaji da se uspostavi primarna selekcija otpada nisu bili naročito uspešni. Primera radi, odustalo se od započetih projekata u Užicu i Novom Sadu, dok se u Beogradu, Čačku i Sremskoj Mitrovici odvojeno prikupljanje pomoću posebnih kontejnera za različite vrste otpada organizuje samo sporadično, podseća Minić.

Korak u dobrom smeru mogao bi da bude najavljeni projekat za uspostavljanje primarne selekcije otpada u četiri regiona (Užice, Pančevo, Pirot i Sremska Mitrovica) tokom 2019. godine, a koji se finansira iz EU fondova, kaže on. Međutim, dodaje, dosadašnje iskustvo sa sličnim projektima opominje da je za njihovu uspešnu realizaciju neophodno znatno aktivnije učešće svih nadležnih institucija, počev od Ministarstva zaštite životne sredine pa do organa lokalne samouprave.

U Beogradu, glavnom i najvećem gradu i generatoru otpada u Srbiji, iščekuje se početak separacije otpada „u narednim godinama“, jer je pitanje vezano za početak rada novih postrojenja predviđenih javno-privatnim partnerstvom (JPP) za upravljanje otpadom u Vinči.

Posebna tema su posebni tokovi otpada

Posebna tema su posebni tokovi otpada, koji podrazumevaju otpad opasnih (štetnih) karakteristika, kao što su istrošene baterije, električni i elektronski aparati, automobili, otpadna ulja, gume i slično.

„Celu prošlu godinu glavno pitanje nadležnih u oblasti životne sredine su bile plastične kese, iako je uvedena samo naplata bez ponuđenog rešenja tj. zamene za kese. To je za širu javnost popularno jer taj problem plastičnog otpada svi razumeju, i potrebno je i tim otpadom se baviti. Međutim, imamo velike probleme koji sada direktno utiču na životnu sredinu a ne rešavaju se. Na primer, ne znamo gde završavaju tone otpadnog motornog ulja koje mogu nepovratno zagađuju zemljište ili vodu ako tamo dospeju, kao i otpadno motorno ulje koje se spaljuje pa imamo visoki stepen zagađenja vazduha u mnogim gradovima“, kaže Suzana Obradović, generalna sekretarka Udruženja recklera Srbije.

Jedan od ekonomskih instrumenata na kojima se zasniva sistem upravljanja posebnim tokovima otpada u Srbiji su naknade koje se prikupljaju od proizvođača (i uvoznika) ovih proizvoda i njihovom preusmeravanju na reciklere otpada. Godišnje država od ovih naknada prikupi oko 3,5 milijarde dinara, navodi Fiskalni savet.

Subvencije reciklerima se daju isključivo za reciklažu posebnih tokova otpada, na osnovu javnog konkursa Ministarstva zaštite životne sredine. I dok se reciklažna industrija žali na zaostala dugovanja države za već tretiran otpad, Fiskalni savet smatra da bi subvencije mogle biti samo privremeni model finansiranja sistema (dok se ne pokrene sama reciklažna industrija i kreira tržište reciklažnih materijala), ali ne i dugoročno održivo rešenje.

Međutim, za samostalno i održivo poslovanje ove industrijske grane neophodno je obezbediti dovoljno sirovina, što zahteva razvoj mreže za prikupljanje posebnih tokova otpada iz domaćinstava, kaže Minić. Na primer, električni i elektronski otpad (najbrže rastuće vrste otpada) trenutno se ne obuhvataju posebno, što znatno otežava dostizanje evropskih ciljeva reciklaže.

„Već nekoliko godina govori se i o uspostavljanju berze otpada, ali nemam informaciju o tome kada bi to moglo da se desi. To je načelno dobra ideja jer bi reciklažnoj industriji obezbedila lakši pristup sirovinama, ali bi je trebalo organizovati tako da bude i u funkciji dostizanja ciljeva sve veće reciklaže stvorenog otpada. Kako bi se ceo sistem zaokružio, potrebno je postaviti i osnovne elemente tržišta za plasman proizvoda koji se dobijaju preradom posebnih tokova otpada“, kaže Minić.

Rešenja postoje i za otpad koji nije moguće reciklirati

Za planirano postrojenje u Vinči se u budućnosti očekuje i da bude deo rešenja za otpad koji nije moguće reciklirati, tačnije otpad koji ostane nakon reciklaže i otpad koji nije moguće tretirati nekom od operacija ponovnog iskorišćenja. Za takav otpad se predviđa spaljivanje u postrojenju za proizvodnju električne i toplotne energije iz otpada.

I druga postrojenja u Srbiji mogu biti deo tog rešenja, pa tako Fiskalni savet smatra da bi u izgradnju postrojenja za mehaničko-biološki tretman (MBT) i proizvodnju goriva iz otpada (eng. solid recovered fuel/SRF i refuse derived fuel/RDF) u Novom Sadu i Nišu trebalo uložiti ukupno oko 30 miliona evra.

Očekuje se da će ovi kapaciteti omogućiti da se u Beogradu (Vinča) sagori (i dobije energija od) oko 340.000 tona otpada, a u Novom Sadu i Nišu mehaničko-biološki tretira oko 200.000 tona otpada i dobija gorivo. Fiskalni savet smatra da bi postrojenje u Beogradu moglo da počne sa radom oko 2025. godine, a ostala dva oko 2030. imajući u vidu da se nije još uvek krenulo u njihovu realizaciju.

Iskorišćenje otpada je moguće i u drugim postrojenjima, kao što su peći cementne industrije, u kojima se može termički tretirati otpad za dobijanje energije i kao sirovina za proizvodnju cementa.

Međutim, ponovo se vraćamo na činjenicu da je primarna selekcija preduslov pravilnog upravljanja otpadom.

Kako navodi Aleksandar Jovović, profesor na Mašinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, „primarnom speracijom se značajno uvećava stepen izdvajanja reciklabilnih komponenti, tj. ukupan stepen reciklaže, smanjuje prisustvo neodgovarajućih komponenata za kasnije procese, povećava toplotna moć preostalog otpada koji će se sagorevati i koristiti kao energent i smanjuje količina otpadnih gasova i opasnog otpada iz procesa termičkog tretmana“.

Otpad u cementnoj industriji može da se koristi kao gorivo i kao sirovina

Fiskalni savet napominje da otpad u cementnoj industriji može da se koristi kao gorivo i kao sirovina. Jedna od mogućnosti koja se pojavila u međunarodnoj praksi (pre oko 40 godina) je korišćenje postrojenja u cementarama za tretman otpada – komunalnog, industrijskog i drugih vrsta neopasnog i opasnog otpada.

Cementare imaju dvostruke mogućnosti korišćenja otpada. Pre svega, u procesima proizvodnje cementa, kao alternativno gorivo se koriste gume, mešani komunalni otpad, otpadna ulja, biomasa, mulj (iz tretmana otpadnih voda) i slično. Drugo, kao sirovinski materijal za proizvodnju cementa, koristi se uglavnom industrijski otpad (leteći pepeo i zgura visoke peći), ali i otpadno staklo, kontaminirano zemljište i drugo.

Fiskalni savet naglašava da korišćenje otpada u cementarama zahteva i primenu odgovarajućih ekoloških standarda, u cilju odgovornog ponašanja prema životnoj sredini i izbegavanju zagađenja vazduha. Pored toga, i sama zamena fosilnih goriva otpadom dovodi do smanjenja zagađenja vazduha (emisije ugljen-dioksida). Na kraju, cementare otvaraju mogućnosti tretiranja i dela opasnog otpada (ostaci od prerade nafte, organski pesticidi, farmaceutski preparati i sl.), s obzirom na to da izuzetno visoke temperature u cementnim pećima sprečavaju formiranje zagađujućih materija.

Premda se sa ovom praksom u Srbiji počelo pre desetak godina, i dalje otpad nije značajno uključen u proces prozvodnje cementa. Cementare su prilagođavanjem svojih postrojenja omogućile korišćenje otpada kao alternativnog goriva još od 2008. godine, tako da već sada omogućavaju da se Srbija u ovoj oblasti izjednači sa najnaprednijim zemljama EU.

Zapravo, od tri cementare u Srbiji, dve uspevaju da zamene fosilna goriva otpadom u proseku nešto većem od 20%, i time da sagore oko 60.000 tona otpada godišnje. Međutim, praksa evropskih zemalja je pokazala da je zamena fosilnih goriva u cementarama u proseku veća od 40%, a procenjuje se da je u srednjem roku moguće povećati i na 60%. Pored toga, u cementarama u Srbiji se oko 300.000 tona otpada reciklira, tj. koristi kao sirovina za proizvodnju cementa (leteći pepeo i slično).

Glavni razlog trenutno niskog stepena iskorišćenja otpada u cementnoj industriji, pre svega kao goriva, je nedovoljna količina komunalnog otpada podobnog za upotrebu u cementnim pećima. Naime, da bi se termički tretirao otpad mora da zadovoljava određene zahteve kvaliteta, prvenstveno kaloričnu vrednost, sadržaj vlage, sadržaj hlora i sl.

Zato Fiskalni savet savetuje uspostavljanje efikasnijeg sistema upravljanja komunalnim otpadom, koje podrazumeva i prvenstveno separaciju otpada, ne bi li se omogućilo da se veći deo ovog otpada koristi kao gorivo u cementnoj i drugim industrijama.

Prema Fiskalnom savetu, ukoliko bi se do 2030. godine težilo dostizanju učešća alternativnih goriva u procesu proizvodnje cementa od oko 60%, to bi značilo da bi se još minimalno oko 100.000 tona komunalnog otpada moglo tretirati. Na ovaj način mogli bi se bar delom rešiti nedostajući kapaciteti za tretman komunalnog otpada, navodi savet.