Javno privatno partnerstvo kao instrument za ESCO projekte u Srbiji

Autor: Aleksandar Durković, konsultant, Duralex d.o.o. Beograd, imejl: dur@eunet.rs

Trenutno najviši javni interes u Srbiji je konsolidovanje javnih finansija kako bi državna uprava, pokrajinske i lokalne samouprave obezbedile stabilne početne budžetske pozicije i bilanse neophodne za uspostavljanje održivog ekonomskog razvoja u okviru svojih nadležnosti. Važan element održive ekonomije i zelenog rasta svakako je efikasna proizvodnja dovoljnih količina energije na ekološki prihvatljiv način i njena racionalna upotreba u modernim tehničkim sistemima.

Jedna od značajnijih budžetskih stavki svakog nivoa državne uprave je bilansna nabavka energenata i energije potrebnih za kvalitetno grejanje javnih objekata i javno osvetljenje javnih površina. Zajedno sa troškovima održavanja i upravljanja tehničkim sistemima koji koriste ove energente kako bi pružali tražene (komunalne) usluge, budžeti različitih nivoa državne uprave mogu biti zauzeti i sa više od 10 odsto ukupnih aproprijacija.

Smanjenje troškova za nabavku energenata i energije i održavanje tehničkih sistema i upravljanje njima kao potrošačima energije, predstavlja stoga nedvosmislen javni interes koji se može postići isključivo investicijama u poboljšanje kvaliteta pružanja odgovarajuće javne usluge (ako ne računamo i podizanje svesti i promociju domaćinskog i profesionalnog odnosa prema poverenim obavezama, što ne zahteva skoro nikakva ulaganja).

Bez kapitalnih ulaganja

U ovom slučaju, nove investicije mogu se generisati iz raspodele postojećih troškova bez potrebe za novim kreditnim zaduživanjem javnog sektora (Capex–neutralno finansiranje – bez kapitalnih ulaganja). Postojeći troškovi definisani su kroz odgovarajuće budžetske aproprijacije koje se planiraju na godišnjem nivou za troškove nabavke energenata ili energije, troškove održavanja i upravljanja tehničkim sistemima (koji bi trebalo da obuhvate i zanavljanje amortizovane tehničke opreme i uređaja nakon isteka njihovog ekonomski isplativog životnog veka) i administrativne troškove javne uprave (zarade i doprinose za zaposlene, uključujući tu i zaposlene u javnim preduzećima i raznim direkcijama u javnom sektoru zaduženim za pružanje javnih usluga).

Slika 1: Podela trenutnih troškova za projektno finansiranje

Ako se ovako definisani neizbežni postojeći godišnji troškovi ekstrapoliraju na pretpostavljeni period pružanja javne usluge od 10 do 20 godina (što je ekonomski isplativi životni vek većine tehničkih sistema) i saberu, ukupan iznos troškova može predstavljati očekivanu potrebnu investiciju za finansiranje odgovarajućeg projekta, koji može biti interesantan nekom od potencijalnih kvalifikovanih privatnih partnera.

Okvir periodične otplate

Troškovi javne strane mogu se transformisati u potencijalnu investiciju privatnog partnera raspodelom troškova, na način da javna strana investiciju privatnog partnera u odgovarajući projekat otplaćuje kroz ugovorene periodične naknade koje su maksimalno jednake, a najčešće manje od troškova koji bi bili planirani budžetom u pretpostavljenom ugovornom periodu (između 10 i 20 godina, na primer).

Ugovaranje ovakvog modela finansiranja omogućuje pravni okvir zaokružen Zakonom o javno-privatnom partnerstvu (JPP) i koncesijama, dok se izbor konkretnog finansijera–implementatora projekta sprovodi kroz proceduru propisanu Zakonom o javnim nabavkama u postupku izbora najpovoljnijeg (po modelu najniže ponuđene cene, na primer) kvalifikovanog privatnog partnera za pružanje odgovarajuće usluge od javnog interesa.

Ne bi trebalo zanemariti ni činjenicu da svako smanjenje troškova nabavke energenata i energije implicira njihovu manju potrošnju (energetske uštede), što za sobom posledično dovodi do proporcionalnog smanjenje emisija štetnih gasova i drugih produkata sagorevanja u okolinu.

 Obaveze iz zakona

Energetske uštede same po sebi nisu javni interes u smislu Zakona o JPP (kao što su to komunalne usluge snabdevanja toplotnom energijom ili javna rasveta). Međutim, Zakonom o efikasnom korišćenju energije uvedena je energetska usluga kao delatnost koju pružaju specijalizovane kompanije kroz odgovarajuće ESCO (energy service company) modele ugovaranja registrovane za tu vrstu posla. Istim zakonom javni sektor je obavezan da sprovodi aktivnosti koje dovode do smanjenja potrošnje energije, te može da ugovara u tom smislu energetske usluge sa kompanijama registrovanim za tu delatnost (dakle sa ESCO privrednim društvima). Takođe, ovim zakonom, u skladu sa odgovarajućim podzakonskim aktima (nedavno donesenim pravilnicima Ministarstva rudarstva i energetike kojima se propisuju modeli ugovora i metodologija za utvrđivanje postignutih energetskih ušteda u javnim zgradama i javnom osvetljenju), utvrđuje se ugovaranje energetskih ušteda kroz zakonski okvir Zakona o JPP i koncesijama.

Time je JPP i definitivno postalo jedini instrument za realizaciju ESCO projekata u Srbiji, koji se sprovode sa ciljem ugovaranje energetskih ušteda radi smanjenja operativnih troškova upotrebe tehničkih sistema.

Dve polovine jabuke

Suštinski zadatak javno-privatnog partnerstva leži u oslobađanju zarobljenih budžetskih sredstava koja se godinama neracionalno planiraju.

Slikovito rečeno, potrebno je omogućiti da jedna velika jabuka troškova javnog sektora u domenu energetskih usluga, bude podeljena na dva jednako prihvatljiva dela: uštede u budžetu, koje će ostati na raspolaganju javnom partneru za druge prioritete, i profit, koji će motivisati privatnog partnera da preuzme rizike tog poduhvata.

Na koji način? Neka jedan partner predloži podelu, drugi neka bira polovinu koja mu više odgovara!