„Nije filozofski ćutati“: šta intelektualna elita Srbije misli o ekološkim problemima

Čovek ne može da opstane bez biljaka i životinja, ali stavljanjem profita ispred prirode na dobrom je putu da uništi ono što mu omogućava život na planeti. Zato fokus sa profita ljudi moraju da prebace na održivo korišćenje resursa kako bi postali dobri domaćini na zemlji, poručili su povodom trenutne ekološke situacije u Srbiji i svetu episkop Grigorije, akademik Vladimir Stevanović, profesori Ognjen Radonjić, Ratko Ristić i Nenad Makuljević, muzičar Rambo Amadeus i novinari Jovan Memedović i Milan Ćulibrk.

Amfiteatar Filozofskog fakulteta u Beogradu bio je premali da primi sve koje su bili zainteresovani da čuju njihove stavove o odnosu čoveka prema životnoj sredini, otvaranju rudnika litijuma Rio Tinta, ali i drugim ekološkim temama, na 36. tribini „Nije filozofski ćutati“ pod nazivom „Od zagađenja do uništenja – čovek, priroda i odgovornost“.

Episkop diseldorfski i cele Nemačke Grigorije govorio je o tome zašto su Gornje Nedeljice, gde je planiran rudnik Rio Tinta, prekretnica, a akademik Vladimir Stevanović, biolog, je objašnjavao zašto je fotosinteza važnija od profita. Deset ekoloških zapovesti predstavio je Rambo Amadeus, a primere vaspitanja dece u skladu sa prirodom novinar Jovan Memedović.

Ratko Ristić, prorektor Univerziteta u Beogradu, ispričao je kako je borba protiv Rio Tinta u stvari bila pobuna domorodaca, dok je profesor ekonomije Ognjen Radonjić objasnio gde greši ekonomska nauka u shvatanju prirode, ali i podsetio kada nam stiže klimatska katastrofa.

Da li će nestati Srbija koju svi znamo?

Moderator tribine prof. dr Nenad Makuljević, sa Filozofskog fakulteta, podsetio je da je slučaj Srbije trenutno potpuno katastrofalan, kad se vidi zagađenje vazduha, vode. Imamo ogroman broj malih hidroelektrana koje su planirane, uništavanje zaštićenih sredina, nedostaje pijaća voda, preti neodgovorno rudarstvo koje treba sve da eksploatiše i da uništava i prirodu i ljudska naselja.

“To je moguće isključivo u zemljama koje su kolonije, ni u jednoj organzovanoj državi tako nešto nije moguće. I taj proces kakav je ovde organizovan ili planiran, preti da, ako bi se realizovao, za deset godina ne bismo mogli da govorimo o Srbiji onakavoj kakva je nekad postojala, sa rekama, planinama, biljnim vrstama, ta slika nestaje“, istakao je Makuljević.

Episkop Grigorije: u Gornjim Nedeljicama se lomi – ili ćemo biti ljudi ili neljudi

Episkop diseldorfski i cele Nemačke Grigorije govorio je o čoveku kao o domaćinu kome je Bog dao svet da o njemu brine.

Reč ekologija, kao i ekonomija, dolazi od grčke reči dom i ako svi shvate ovaj svet kao dom, onda će se ponašati kao domaćini. A, domaćin nije onaj koji eksploatiše prirodu, iscrpljuje svoje imanje, nego ga obarađuje, čuva, kultiviše i unapređuje.

„Čovek je neko ko je upravitelj u ime tvorca. Čovek je postavljen da bude čuvar ovog sveta, i tog domaćinstva. Čoveka moramo da shvatimo kao ekologa i ekonoma, ne kao gospodara, nego kao služitelja. Ne da iscrpljuje to imanje nego da mu služi i da time istovremeno služi Bogu“, rekao je on.

Sa gubitkom zemlje počinje pakao

Čoveku je data sloboda i ljubav, ali i odgovornost za svet i sve ono što u njemu postoji. Problem je tome, kako kaže episkop, što čovek može slobodu da zloupotrebljava. Kad se prekine savez čoveka i Boga, savez prema kome je on čuvar i vrtlar tog vrta božijeg, koja je kazna? Gubi zemlju, to je najveća kazna.

„Neprestano su mi pred očima te Gornje Nedeljice, sećam se i tog potresnog snimka, Jovan (prim. aut. Memedović.) je to nekako najupečatljivije izrazio vozeći se kroz to selo, sećam se i onog mladog čoveka domaćina (prim. aut. Dragan Simović)… Shvatam da se tu nekako lomi stvar: ili ćemo biti ljudi ili neljudi ili ćemo biti ekolozi i ekonomi ili nas neće biti. Ili ćemo svoju zemlju obrađivati i paziti kao Božiji dar i zadatak ili ćemo je izgubiti, a sa gubitkom zemlje počinje pakao“, poručio je Grigorije.

Akademik Vladimir Stevanović: nije profit važniji od fotosinteze, ona daje život

Vladimir Stevanović, biolog, predsednik Odbora Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) posvećenog čoveku i životnoj sredini, probao je da prisutne podseti da čovek bez prirode ne može da postoji.

Postoje dve sfere na Zemlji, geosfera i biosfera, a geolog Verndaski je dodao i novosferu – sferu razuma. Sfera razuma je, kako kaže Stevanović, u velikoj koliziji sa biosferom, koju čini dosad opisanih 1,75 miliona biljnih i životnijskih vrsta, procena je da ih ima 60 miliona.

„Ekologiju možemo da shvatamo i kao ekonomiju prirode, ta ekonomija se ostvaruje u ekosistemima, koje čini tih 1,75 miliona vrsta, i koje čine jedan grandiozan proces. Čovek se prema tom procesu odnosi nonšalantno, a oni čine ovu zemlju pogodnom za opstanak: biohemijski ciklusi, ciklusi ugljenika, vode, azota, procesi koji se odvijaju u ekosistemima. Osnov svega u toj ekonomiji je reciklaža, sve se vraća i vrti“, kaže Stevanović.

Čitave civilizacije su nestajale uništavajući prirodu u kojoj su živele

Čovek, prema njegovim rečima, deluje na tu biosferu veoma nerazumno, i kada pogledamo istoriju čovečanstva, čitave civilizacije su nestajale uništavajući prirodu u kojoj su živele. Priroda se stalno shvatala kao resurs. Tu više nema mere, pogotovo kada pogledamo Srbiju, koristi se sve što može da se iskoristi i proda, pa se, na primer, izvoze trupci, idu u Kinu, seku se šume.

„Bagatelan odnos prema prirodi proističe iz neznanja, težnje da se sve iskoristi i shvatanja da je priroda obnovljiva. I jeste, ali glavna kolizija je između onoga što čovek želi da iskoristi i stope obnovljivosti biloškog resursa, jer su apetiti veći nego što priroda može da izdrži“, naveo je on.

Gde završava zlato i bakar iz Srbije?

Danas, nastavlja Stevanović, dolazimo u situaciju da je sve stavljeno na doboš. To je najgora politika, da se nema nikakvog valjanog odnosa prema resursima koji su nam na raspolaganju. “U krajnjem slučaju, ako koristimo mineralne resurse, imamo bakar i zlato, ali sve to opet ide u Kinu, a mi onda kupujemo zlato po tržišnoj ceni. Ta rasprodaja nema ekonomsku logiku, ali to je tako odlučeno”, dodaje on.

Stevanović naglašava da resursi moraju da se koriste održivo, a ne nezadrživo i neodrživo. „Bez prirode čovek ne može da opstane, bez prirode ne postojimo. Početak svega je fotosinteza, to je taj momenat kada se stvara hrana, i onda se sve nadograđuje, njoj imamo da zahvalimo što postojimo“, poručio je on, i dodao da ako hoćemo profit bez obzira na sve, onda će biti uništavanja.

A, dokle će to da dovede, kako kaže, đavo će ga znati!

„Ne mogu resursi da se koriste bez ikakvog obzira, samo zarad profita. Nije profit važniji od fotosinteze“, nema dilemu Stevanović.

Rambo Amadeus: 10 ekoloških zapovesti

Muzičar Rambo Amadeus je rekao da je glavna tema za ljude da promene etiku. ”Koliko god Mojsije predvidio neke stvari, nije predvidio zagađenje, jer bi verovatno neka od Božijih zapovesti bila: ne zagađuj!”, rekao je on.

Kao svoj doprinos borbi za životnu sredinu on je pripremio predlog za izmenu 10 Božijih zapovesti, u stvari 10 ekoloških zapovesti.

1. Zemlja je tvoj dom i nemaš drugu kuću osim nje.
2. Služi znanju, nauci i generacijama koje još nisu rođene.
3. Odmori sebe i zemlju na kojoj živiš, odmor je neophodan ciklus u funkcionisanju ljudi i prirode oko nas.
4. Poštuj svoj porod ne smanjuj mu šansu za opstanak svojim delovanjem.
5. Ne ubij, sve oko tebe je živo od grumena zemlje do pčele.
6. Ne čini preljube, nego ljubi bližnjeg svoga i zemlju kojom hodaš i od koje se hraniš i opstaješ.
7. Ne kradi ni od svojih savremenika, ni od prirode, ni od potomaka.
8. Ne barataj neproverenim podacima.
9. Ne juri za profitom nećeš imti kad da potrošiš zarađeno.
10. Džaba ti je da želiš, tuđe ništa sa sobom ne možeš u grob odneti.

Jovan Memedović: kod dece smo napravili ogroman propust, sada je kasno

Jovan Memedović, novinar i autor serijala Savim prirodno, kroz primere iz Norveške i Srbije pokušao je da odgovori na pitanje gde je napravljena greška u zaštiti životne sredine.

Gde smo mi, a gde ostatak sveta kada je reč o prirodi, upitao je on, i naveo tri primera iz Norveške i Srbije.

Prilikom posete selu pored Osla dok je prilazio tom naselju video je ljude u fluoroscentnim prslucima koji čiste smeće pored autoputa. To nisu bili komunalci nego meštani koji su dobrovoljno čistili ono što su drugi bacali. U Srbiji pak, kada je jedan čovek, opet dobrovoljno, čistio đubre iz reke, i ostavljao kese na obali, komunalci su podneli tužbu protiv njega.

Kako se razlikuju roditelji u Norveškoj i u Srbiji?

Drugi primer dolazi iz vrtića. Kako bi decu približili prirodi, s obzirom da su u današnje vreme sve manje u kontaktu s njom, uvedeni su “vrtići pod otvorenim nebom”, koji podrazumevaju da deca 6-8 sati budu napolju, bez obzira kakvo je vreme. U toku tog perioda čak imaju i neke vežbe, kao što je hodanje po konopcu, gde bi mogli i malo da se povrede, ali to roditeljima nije uopšte smetalo.

Na drugoj strani, u jednom od vrtića u Srbiji vaspitačice su mu rekle da decu izvode napolju samo kada je lepo vreme jer se roditelji bune da se ne isprljaju. Roditelji stupaju na scenu i u još jednom primeru iz Srbije. U jednom mestu su, naime, tražili od direktora škole da se kros, koji se tradicionalno održava u prirodi, prebaci u školsko dvorište jer se dešavalo da se deca prilikom trčanja u šumi povrede.

“To smo mi trenutno. Možemo da pričamo da nam je važna ekologija i životna sredina, ali napravili smo ogroman propust, na tome je trebalo ranije raditi, decu je od malena trebalo učiti odnosu prema prirodi, sakupljanju đubreta, reciklaži”, poručio je on.

Sve ovo nam se dešava jer decu nismo naučili pravim stvarima

Magične fabrike je treći primer, koji je naveo Memedović. Reč je o centrima gde se od otpadaka hrane iz domaćinstava i stajskog đubriva pravi kompost za uzgajanje paradajza, klasična priča o cirkularnoj ekonomiji. Deca moraju da dođu u taj centar, to je deo nastavnog programa, i da učestvuju u tom procesu.

“Sve ovo nam se dešava jer decu nismo uveli u tu priču. Deca pojma nemaju o tome! Dešavaju nam se užasne stvari, koje su već pobrojane, kako to da rešimo… Sada je već kasno, sada moramo da se borimo na ulici, umesto da su to deca naučila u osnovnoj školi i da imaju razvijenu svest o tome. Problemi između države i ekologa idu od toga jer je narod izgubio veru u državu, a država ne može da se osloni na svest građana. Niko nam to nije ugradio. Sada samo gasimo požar, ali to teško ide”, rekao je Memedović.

Ratko Ristić: pobunili su se „domoroci“ u Srbiji

Prof. dr Ratko Ristić, prorektor Univerziteta u Beogradu, pojasnio je kakve bi bile posledice projekta Jadar kompanije Rio Tinto i zašto rudarske komanije vole da kopaju u Srbiji.

Tako je naveo da je pre deset godina direktor Rio Tinta izjavio da je moto kompanije borba protiv resursnog nacionalizma. Direktor je, kako kaže Ristić, u stvari rekao da bi kao globalna kompanija trebalo da se suoče sa činjenicom da će „domoroci“ da se opiru njihovim pokušajima eksploataciji mineralnih sirovima. To se desilo, kako kaže, u Srbiji.

„Kada je SANU u maju prošle godine organizovala skup o Rio Tintu bilo je pitanje da li ćemo uspeti da nešto promenimo. Da li ćemo uspeti da informišemo javnost na pravi način. I svi ste svedoci šta se dešavalo. I po selima, Gornje Nedeljice, Ursule, Pranjani, Gornja Dobrinja, bilo je bezbroj panela, skupova, uključili su se glumci, javne ličnosti. Probuđena je javna svest o tome šta se spremalo“, rekao je on.

Spremalo se uništenje nekoliko hiljada hektara kvalitetne zemlje i raseljenje hiljade ljudi

Šta se spremalo, pita Ristić i odgovara: uništenje nekoliko hiljada hektara izuzetno kvalitetne zemlje u stabilnom poljoprivrednom predelu i raseljenje na hiljade ljudi.

“Poražavajuće je da je nekome bilo normalno da se hiljade naših ljudi raseli sa imanja na kojima žive generacijama, a da ih ne podržava nijedno ministarstvo, vlada, lokalna samouprava. Taj projekat je ogolio utilitarni, lukrativni, jedan bezdušni odnos države prema običnom čoveku”, rekao je on.

Otkrilo se kasnije, kaže Ristić, da je Ministarstvo rudarstva i energetike izdalo na desetine istražnih prava za litijum, bor, cink, olovo, bakar, zlato. Kompanije iz Kanade, Australije, Velike Britanije, iz zemalja čija je površina više puta veća od Srbije, ali šta ih privlači.

Rudarske kompanije u Srbiju privlači to što se ovde ne primenjuju standardi zaštite životne sredine

„Mogućnost eksploatacije uz jako male troškove, a to je neprimenjivanje standarda zaštite životne sredine sredine. Tu smo spoznali da i Evropa gleda Srbiju kao jeftinu resursnu bazu. Mi smo na obodu EU, kandidati smo za članstvo, ali moram da konstatujem da je EU jedna asocijacija sebičnjaka koji teže da sačuvaju svoje privilegije, a nas gledaju kao zemlju drugog reda“, naveo je on.

Kada se pogleda gde su sve odobrene dozvole za istraživanje ruda vidi se da će cela Srbija na ovaj ili onaj način osetiti negativne posledice.

Od Srbije se, kako kaže, nije očekivalo da se protivi projektu Jadar i to je, prema njegovim rečima, formiralo jednu vertikalu od akademija nauka, preko univerziteta i javnih ličnosti, do svih onih sela gde žive vredni, pošteni i pametni ljudi.

„Kao društvo moramo biti svesni da nam niko neće zaštiti životnu sredinu ako mi to ne uradimo sami. Ne treba nikome verovati, ne treba podleći obećanjim bilo da dolaze iz EU, van EU, sa istoka“, istakao je on.

Ristić smatra da je civilizacija, kako je sada koncipirana, predatorska i prema ljudima i prema prirodi i smatra da ne postoji mogućnost da na ovom tehnološkom, političkom, ekonomskom, vojnom modelu koji dominira, čovečanstvo sebi obezbedi opstanak.

Ognjen Radonjić: ekonomski sistem je podsistem ekosistema, a ne obrnuto

Prof. dr Ognjen Radonjić, profesor ekonomije na Filozofskom fakultetu, govorio je o tome kakav je stav ekonomske nauke prema ekološkim problemima i postavio etičko pitanje: da li biljke i životinje imaju pravo na život?

Prema njegovim rečima, ekonomisti obično kod nekog projekta gledaju prihode i rashode, mada kod Rio Tinta Vlada Srbije nije govorila o troškovima već samo o povećanju BDP-a. Ekonomija, takođe, procenjuje i neželjene efekte, kao što su troškovi ugrožavanja zdravlja ljudi, zagađenja, gubitka biljnog i životinjskog sveta, i može da ih izrazi u novcu.

Klimatska katastrofa stiže 2030.

Ekonomska analiza isplativosti projekta podrazumeva, kako je naglasio, da je prirodni sistem podsistem ekonomskog sistema. Prirodni resursi su tako potčinjeni čoveku i sredstvo za zadovoljavanje njegovih potreba, dodao je.

Radonjić je podsetio da ekološka pitanja postaju važna krajem osamdesetih i da je bilo raznih apela naučnika i globalnih institucija, ali osim napretka u vezi sa ozonskom rupom, svet je nastavio po starom. I pre pet godina, 2017. svetu se obratilo 15.000 naučnika koji su eksplicitno rekli da ako ljudska civlizacija nastavi ovako da funkcioniše neizbežan je sudar ljudske rase sa prirodom.

“Ujedinjene nacije su pre desetak dana predstavili izveštaj prema kome se klimatski slom približava znatno brže od očekivanog, i ako se ne preduzmu radikalni koraci za samo nekoliko decenija mnogi delovi sveta neće više biti pogodni za život. Ako se ne smanje emisije za 45 odsto, klimatska katastrofa je na videlu već za osam godina, 2030”, naveo je on.

Fokus sa maksimizacije profita i zadovoljenja naših potreba mora da se pomeri ka etičkoj dimenziji

Potrebna je, kako je rekao, radikalna promena u ponašanju ljudi i radikalna promena u poimanju sveta oko nas, posebno kada je reč o ekonomskoj nauci. Ekonomski sistem je podsistem ekosistema, a ne obrnuto, jer ekonomski procesi nisu mogući bez prirodnih procesa.

„Fokus sa maksimizacije profita i zadovoljenja naših potreba mora da se pomeri ka etičkoj dimenziji. Priroda se ne može svoditi na ekonomsku vrednost, postavlja se pitanje da li priroda ima inherentnu vrednost, bez obzira da li ima ekonomsku. Da li svaka biljka i životinja ima pravo na život i da li je naša obaveza da im to omogućimo?“, ističe on.

Radonjić je istakao da ljudi vode računa o drugim ljudima, ali ono što ih čini ljudima je da vode računa i o drugim živim bićima i zato su ekološka pitanja par exellence politička pitanja jer se njima reguliše odnos između ljudi, ali i odnos prema prirodi.

Milan Ćulibrk: Nemačka hoće rudnik u Srbiji, a neće kod kuće

„Samo poglavlje za ekologiju i prilagođavanje standardima za zaštitu životne sredine moglo bi Srbiju da košta najmanje 15 milijardi evra. Rebalansom budžeta je budžet Ministarstva za zaštitu životne sredine povećan za 30 miliona evra, a ukupan je bio 100 miliona. Kad poredite 100 miliona i 15 milijardi vidimo kakava je situacija“, naveo je Milan Ćulibrk, glavni urednik i urednik ekonomske rubrike NIN-a.

Ekologija i ekonomija bi trebalo da budu dve strane iste medalje, ali ovde je ekonomija udavila ekologiju, samo zahvaljujući odnosu države.

„Setite se samo intervju predsednik kada je najavio dolazak Hestila u Bor. Rekao je da oni tamo ne smeju da zagađuju, pa će doći ovde, i to u oči cele javnosti, koja je ćutala“, podsetio je on.

Ćulibrk kaže da je protiv zabrane otvaranje rudnika, ali da mora da se napravi analiza da li postoji način da se ruda eksploatiše bez zagađenja životne sredine.

„Ako sada nema načina, onda nema rudnika. Kad bude u Nemačkoj takav rudnik, i kada se tamo bude prerađivala ruda bez posledica onda može i kod nas. Gospođa Merkel da otvara rudnike u Srbiji, a ne u Nemačkoj gde ima više litijuma to malo deluje prilično naivno“, naveo je Ćulibrk.