Video: Ambalažni otpad – (ne)odgovornost privrede koja se vidi na svakom koraku

U Srbiji se ambalažnim otpadom upravlja neodgovorno i neefikasno što najbolje ilustruje smeće po ulicama, parkovima, rekama, ali i podatak da je u periodu od 2010. do 2020. godine najmanje 61 odsto ambalaže stavljene na tržište, ili oko 2,2 miliona tona, završilo nekontrolisano u prirodi ili na deponijama.

Podatak o procentu ambalažnog otpada koji je u periodu od deset godina završio u prirodi ili na deponijama je zvaničan podatak Agencije za zaštitu životne sredine. Ipak, stručnjaci upozoravaju da je situacija u realnosti verovatno još gora.

Od kada se primenjuje Zakon o ambalaži, a firme koje na tržište plasiraju ambalažni otpad ili njime upravljaju, imaju obavezu da izveštavaju o tome, prema zvaničnim podacima, na tržište je stavljeno 3,7 miliona tona ambalaže, od čega je 1,5 miliona tona ili 39 odsto reciklirano.

Procenjuje se da oko 30 odsto privrede ne poštuje ovu obavezu i ne izveštava Agenciju za zaštitu životne sredine uopšte, ili to ne radi tačno. Nerealnoj slici upravljanja ambalažnim otpadom doprinose i privredni subjekti, tj. firme koje na tržište stavljaju manje od jedne tone ambalaže godišnje, a koje su oslobođene obaveze izveštavanja.

Prema Zakonu o ambalaži ambalažni otpad je odgovornost firmi koje na tržište stavljaju proizvode u ambalaži

Prema Zakonu, ambalažni otpad je odgovornost firmi koje na tržište stavljaju proizvode u ambalaži. To znači da je njihova obaveza da trošak prikupljanja svoje ambalaže uključe u cenu proizvoda, a zatim da ova sredstva usmere na to da njihova ambalaža umesto na deponijama ili u prirodi bude reciklirana.

Rezultat ovog modela je podatak da je 39 odsto ambalaže reciklirano, s tim da različite industrije imaju različite rezultate. Izveštaj Agencije za zaštitu životne sredine za 2020. pokazuje da je reciklirano 95 odsto papirne i kartonske ambalaže, 78 odsto metalne ambalaže, a najmanje plastične – 34 odsto.

Kao jedno od rešenja da se situacija popravi navodi se depozitni sistem, a kao primer njegove uspešnosti primer Litvanije koja ga je uvela 2016. posle čega je procenat prikupljanja ambalaže za piće u drugoj godini primene bio 92 odsto.

Šta su glavna rešenja za efikasno upravljanje ambalažnim otpadom?

1. Uvesti taksu za deponovanje ambalažnog otpada kako bi se odlaganje na deponije učinilo najskupljom i za privredu najmanje isplativom opcijom.
2. Zabraniti oksodegradabilne kese čime bi se smanjila kontaminacija zemljišta, vode i vazduha mikroplastikom i obezbedila finansijska sredstva neophodna za njihovo izdvajanje iz komunalnog otpada i reciklažu.
3. Primeniti eko modulacije – naknada za ambalažu trebalo bi da bude viša za ambalažu koja ne može da se reciklira ili ponovo upotrebi.
4. Uvesti depozitni sistem za ambalažu kako bi se bi omogućilo sakupljanje više od 90 odsto ambalaže od napitaka – PET i staklenih boca, limenki i tetrapaka, koji su 100 odsto reciklabilni.

Video je nastao u okviru serijala „Srbija od smetlišta do cirkularne ekonomije“ koji se bavi problemima upravljanja različitim vrstama otpada u Srbiji, kao i mogućim rešenjima koja će transformisati sektor upravljanja otpadom i omogućiti da Srbija od smetlišta dođe do modela primene cirkularne ekonomije.

Pročitajte još Ambalažni otpad – (ne)odgovornost privrede koju građani plaćaju.