Foto: iStock
Autor: Ljubo Maćić, specijalni savetnik, Ekonomski institut
Prihvatajući Pariskim sporazumom dekarbonizaciju kao obavezu, ugovorne strane Energetske zajednice (EnZ) treba da pripreme i počnu primenu cene emisije ugljenika. Integracija u Sistem trgovine emisijama Evropske unije (eng. Emission Trading System EU – EU ETS), kao ciljano rešenje, bi morala omogućiti dovoljno dug prelazni period sa besplatnim emisionim dozvolama. Ukoliko to nije moguće, ugovorne strane treba da razmotre i druge mehanizme cene ugljenika do ulaska u EU. Pokušaj uvođenja, na uniforman način, heterogenog regiona s niskim BDP-om i visokim udelom uglja, u periodu od samo nekoliko godina u EU zonu najviših svetskih cena emisije ugljenika, ne može biti uspešno, a svakako ne u zaseban regionalni ETS.
Ne može biti uspešne dekarbonizacije ukoliko Evropska unija ne formalizuje i institucionalizuje kontinualnu finansijsku podršku do izlaska EnZ iz uglja.
Neminovnost dekarbonizacije
Pariskim sporazumom o klimi Srbija je, zajedno sa potpisnicima Ugovora o osnivanju EnZ, gotovo kao i sve zemlje sveta, prihvatila da je potreban odgovor na neposrednu pretnju klimatskih promena. Energetika je sektor koji emituje oko tri četvrtine gasova sa efektom staklene bašte (GHG), uglavnom ugljen-dioksida, koji izazivaju globalno zagrevanje planete. Stoga će promene u energetici, odnosno energetska tranzicija, najviše i najbrže doprineti zaustavljanju ovih procesa.
Bitna je razlika između sadašnje i prethodnih energetskih tranzicija. Sve prethodne su bazirane na već dostignutoj ekonomskoj prednosti novih resursa i tehnološkom napretku (od biomase i rada mišića ka uglju, ka nafti, ka gasu). Saznanje da je život na planeti ugrožen nepovratnim klimatskim promenama, značilo je da ova tranzicija ne može da čeka prirodnu putanju – ekonomsku i tehnološku zrelost novih tehnologija.
Jedna od ključnih mera koja treba da dodatnom ekonomskom prinudom podstakne smanjivanje korišćenja fosilnih goriva i visokih emisija GHG, je uvođenje cene emisije CO2
Prelazak na energetske tehnologije pri čijem korišćenju se ne emituje ugljen-dioksid je morala biti ubrzana regulatornim podsticajima i javnim politikama, pa je kupci energije i države moraju još uvek, unapred finansirati. Promovišu se i ubrzava primena i nekih tehnologija koje nisu sasvim izvesne i nije sigurno kada će biti komercijalizovane. U skladu sa tim, nosioci javnih politika preuzimaju veliku odgovornost u svakoj zemlji za puteve i uspešnost ovakvih usvojenih politika i promena. Odgovornost je naročito velika u zemljama u razvoju čija je otpornost na neuspešne politike i poremećaje manja.
Prirodno je da u očigledno kompleksnim i neizvesnim uslovima, postoje nesaglasnosti oko toga kako će se tranzicijom upravljati i kako je finansirati.
Jedna od ključnih mera koja treba da dodatnom ekonomskom prinudom podstakne smanjivanje korišćenja fosilnih goriva i visokih emisija GHG, jeste uvođenje cene emisije ugljen dioksida – CO2 (engl. carbon pricing).
Primena mehanizama cene emisije ugljenika
U svetu su u primeni dva dominantna mehanizma cene emisije ugljenika:
- Sistem trgovine emisijama (ETS), primenjen u EU i
- Karbon takse (eng. carbon taxes).
ETS funkcioniše na principu „ograniči“ i „trguj“. Limitiraju se ukupne emisije, koje se regulisano postepeno smanjuju. Emiteri kupuju ili dobijaju emisione dozvole kojima mogu trgovati.
U slučaju primene karbon taksi, cena emisije ugljenika (ili emisije ugrađene u upotrebljeno gorivo) se određuje unapred za neki naredni period.
Generalno, karakteristike ETS-a su: izvesnost dostizanja ciljanog smanjenja emisije; mogućnost međunarodne saradnje; ekonomska efikasnost, ali nedovoljna i neizvesna ako je tržište emisionih dozvola malo i nije likvidno, pa može biti izloženo uticaju dominantnog učesnika ili volatilnim cenama, što može biti slučaj u malim zemljama, kao što je Srbija; neophodno duže vreme za implementaciju do uspostavljanja i funkcionalnost kompleksnog sistema, zbog dodatne infrastrukture i potrebnih administrativnih, stručnih kapaciteta.
Na drugoj strani, karbon takse se mogu uvesti brzo, oslanjajući se na postojeću poresku infrastrukturu, bez nove tržišne infrastrukture, a obezbeđuju predvidivost cena i prihoda i stabilnost investicionih uslova.
Ukupno je u 2022. različitim mehanizmima primene cena emisije obuhvaćeno 23 odsto svih emisija GHG u svetu, u 73 jurisdikcije (ne samo država, nego i delova država), uključujući i Kinu. Drugi bitan globalni pokazatelj je da je cena emisije ugljenika primenjena u visoko razvijenim zemljama i delom u srednjerazvijenim.
Izuzeće od CBAM-a je moguće, ali uz određene uslove
Smatra se da će primena cene emisije ugljenika efikasno delovati i podsticati dekarbonizaciju, ukoliko je cena preko 50 evra po toni CO2 (€/tCO2). Međutim, sada je samo oko pet odsto ukupnih globalnih emisija pokriveno cenama koje su iznad te granice i to skoro u celini u ETS-u EU, ali tek od pre dve godine. Na drugoj strani, cena u kineskom ETS je oko deset dolara po toni.
EU je u maju 2023. usvojila Uredbu o mehanizmu prekograničnog prilagođavanja cene ugljenika (eng. Carbon Border Adjustment Mechanism – CBAM), kojom se štite EU proizvođači šest roba (električna energija, gvožđe i čelik, cement, đubriva, aluminijum i vodonik) od konkurencije iz uvoza iz zemalja koje ne primenjuju cene emisije ugljenika.
Uvoznici ovih roba moraće od 2026. platiti u budžet zemlje uvoznice razliku između cene emisije u EU ETS i cene emisije u zemlji iz koje roba potiče (kod nas sada nula evra po toni). Treće zemlje, čija su tržišta električne energije spojena sa EU tržištem, mogu dobiti vremenski ograničeno izuzeće do 2030, pod uslovom da se prihvati primena cene emisije iz EU ETS-a, primena svih EU energetskih i klimatskih propisa, pa i onih koji do sada nisu bili u Ugovoru o osnivanju EnZ itd.
Primena CBAM određuje i uslove povezivanja tržišta električne energije ugovornih strana EnZ sa EU tržištem, a može ga i onemogućiti.
Primena cene emisije ugljenika u EU
U EU je u primeni ETS od 2005. EU ETS-om je obuhvaćeno oko 10.000 stacionarnih instalacija u energetici i industriji, kao i aviosaobraćaj unutar EU. ETS se sada primenjuje na oko 38 odsto ukupnih emisija GHG u EU. ETS se širi i na druge sektore da bi se dostigle ambicije zadate Evropskim Zelenim dogovorom i Fit for 55, odnosno smanjenje emisija za najmanje 55 odsto do 2030. u odnosu na 1990.
Posle tri faze primene EU ETS (od 2005-2007, od 2008-2012, od 2013-2020) u toku je četvrta, koja će trajati od 2021. do 2030. Sve do 2018. godine u većem delu prethodnog perioda, cena u EU ETS je bila ispod 10 €/tCO2, a od početka 2021. prevazišla 30 i dostigla oko 90 e€/tCO2. Članice EU su tako imale period od oko 15 godina relativno niskih cena emisije CO2, u kome su se preduzeća mogla pripremati i prilagođavati primeni troškova emisije.
Očekivanja su da će cena u EU ETS da raste, do 2030. i do 140 €/tCO2, a do sredine veka i preko 300.
Drugi važan faktor koji je pomogao prilagođavanju preduzeća EU na primenu ETS je dugotrajan period u kome su izdavane besplatne emisione dozvole (eng. free emissions allovances), a posebno članicama EU sa najnižim BDP po stanovniku.
Do 2012. godine 90 odsto emisionih dozvola u EU bilo je besplatno
Do 2012. godine 90 odsto emisionih dozvola je bilo besplatno. Do 2020. bilo je 57 odsto besplatnih dozvola, s tim da nisu bile dozvoljene elektroprivredama, izuzev opciono za 10 zemalja članica sa najnižim BDP-om. Slično je i u četvrtoj fazi do 2030. Nema najave da će se besplatne dozvole davati u periodu posle 2030, izuzev zaključno sa 2033. za industrijske robe, ne i za električnu energiju.
Na drugoj strani, za primenu cene emisije ugljenika jednako važno pitanje je upotreba prikupljenih prihoda. Direktivom EU je propisano da se prihodi od aukcija moraju upotrebiti najmanje 50 odsto za klimatsko energetske svrhe, za podršku dekarbonizaciji i saniranje posledica dekarbonizacije. U 2021. je za te svrhe utrošeno znatno više, 76 odsto prihoda, a slično je bilo i prethodnih godina, a u nekim članicama i 100 odsto.
To mora biti vodič i ministarstvima finansija zemalja našeg regiona, kada počne primena cene emisije ugljenika.
Inicijative za primenu cene emisije u ugovornim stranama EnZ
Ugovor o osnivanju EnZ ne obuhvata klimatske promene, izuzev što apeluje na ugovorne strane da nastoje da se priključe Kjoto protokolu, što su i učinile.
Zemlje našeg regiona su potpisnice Sofijske deklaracije o zelenoj agendi za Zapadni Balkan, ali ona nije pravno obavezujuća u smislu da određuju dinamiku, kvantifikacije i rokove promena. Ovom deklaracijom potpisnice su prihvatile da rade na dostizanju klimatske neutralnosti do 2050. i između ostalog, da se usklađuju sa EU ETS, kao i da rade na uvođenju drugih instrumenata cene emisije ugljenika.
Ministarski savet EnZ je novembra 2021. godine usvojio Mapu puta dekarbonizacije, koja obuhvata propise o monitoringu, izveštavanju i verifikaciji emisija GHG i njihovu implementaciju, koji su preduslov za primenu bilo kog mehanizma cena emisije. Mapom puta je predviđena primena propisa za pripremu integracije sa EU ETS (monitoring, izveštavanje i verifikaciju emisija), ali bez utvrđenih rokova primene ETS.
Primena Regionalnog ETS-a predložena je bez ikakve prethodne uporedne analize
Ministarski savet EnZ je decembra 2022. u zaključcima pozvao da se konceptualizuje sistem cena emisije ugljenika i pripremi predlog za diskusija na sledećem Ministarskom savetu (kraj 2023.). Na neformalnom sastanku Ministarskog saveta krajem juna 2023. predlaže se, bez ikakve prethodne uporedne analize, primena Regionalnog ETS-a na prostoru EnZ.
Međutim, primena takvog zasebnog Regionalnog ETS-a izlazi iz okvira usvojene Mape puta, jer se u njoj navodi samo integracija u EU ETS. Potreba uvođenja ETS-a je stavljena u kontekst primene usvojenog CBAM, kako bi se ugovorne strane EnZ zaštitile od eksternih troškova njegove primene.
Ukoliko bi se primenio Regionalni ETS, nejasno je, između ostalog, kako bi se formirala cena emisije unutar njega i kako bi se postigla ekvivalencija cena u EU ETS-u i Regionalnom ETS-u, koja oslobađa EnZ primene CBAM. Nejasno je i da li bi u Regionalnom ETS-u mogao od 2030. da se primenjuje režim besplatnih emisionih dozvola, koga sada nema u regulativi EU (niti sada Evropska komisija ima mandat da ga prihvata), a koji bi i ugovornim stranama EnZ omogućio da u dužem periodu imaju prelazni režim kakav su dugo imale članice EU.
Preliminarna analiza pokazuje da bi do ulaska u EU, bar za neke ugovorne strane pogodnije bilo uvođenje karbon taksi
Primena veoma kompleksnog mehanizma, kao što je uvođenje cene emisije ili konkretnije Regionalnog ETS u politički neintegrisanom regionu sa brojnim kontroverzama, zahteva temeljitu prethodnu analizu opcija, uslova, mogućih ishoda, uticaja i posledica. Ako je analiza uticaja (eng. impact assessment) obavezna praksa u EU za svaki novi značajniji propis ili nove politike, Evropska komisija mora obavezno obezbediti da se ona uradi i za EnZ pre bilo kakve odluke.
Svaka zemlja, a naročito one sa visokim učešćem uglja, bi trebalo sama za sebe detaljnije uraditi isto, razmatrajući moguće mehanizme i tražeći one koji su najpogodniji za period do ulaska u EU, kada će morati primeniti EU ETS.
Preliminarna analiza pokazuje da bi do ulaska u EU, bar za neke ugovorne strane pogodnije bilo uvođenje karbon taksi. Međutim treba sagledati i posledice odlaganja spajanja tržišta električne energije sa EU tržištem i naći rešenje za ovo veoma važan problem.
Finansijska podrška dekarbonizaciji
Dekarbonizacija je veoma skup, investiciono zahtevan proces. Finansiranje kapitalno intenzivnih investicija kakve zahtevaju OIE, otklanjanje posledica promene energetske strukture u regionima oslonjenim na ugalj zahvaćenim tranzicijom i zaštita siromašnih kupaca i konkurentnosti privrede je kompleksan poduhvat za svaku zemlju, a posebno za zemlje na nižem nivou razvoja.
Sigurno je da će svaka zemlja morati sama da obezbedi veći deo sredstava za sopstvene transformacije i tranziciju. Međutim, imajući u vidu Ugovor o osnivanju EnZ (bez obzira što ne obuhvata klimatske promene), zatim poziciju ugovornih strana u pristupanju EU, ali i ulogu i obaveze EU, nije moguća energetska tranzicija brzinom koja prati energetsko-klimatske ambicije EU, bez finansijske podrške EU. Značajna podrška koja sada pruža EU u svim oblastima, daleko je od onoga što je potrebno za višedecenijski proces tranzicije.
Nije moguća energetska tranzicija ugovornih strana brzinom koja prati energetsko-klimatske ambicije EU, bez finansijske podrške EU
Ne postoji nikakva indikacija u dokumentima EU da je ona spremna da uspostavi i finansijski podrži zaseban namenski izvor finansiranja za EnZ, simetričan onome kakav se kroz posebne mehanizme primenjuje u EU u cilju adekvatne podrške ciljevima i mehanizmima dekarbonizacije.
U EU je uspostavljen Mehanizam pravedne tranzicije (eng. Just Transition Mechanism – JTM), sada za budžetski EU period 2021-2027. godina. U njegovom okviru se finansiraju aktivnosti iz Fonda za pravednu tranziciju (eng. Just Transition Fund), zajedno sa posebnom šemom u okviru InvestEU i kombinovano sa kreditnom linijom za javni sektor sa EIB (najavljeno je do EUR 100 milijardi). Ovom podrškom se ubrzava tranzicija i ublažava njen društveno-ekonomski uticaj, a sprovodi se pod zajedničkim upravljanjem, u okviru kohezione politike, koja je glavna politika EU za smanjenje regionalnih razlika i za rešavanje strukturnih promena u EU.
Na primer, u okviru takve politike, Evropska komisija je decembra 2022. usvojila jedan od takvih programa – za Poljsku, vredan 3,85 milijardi evra, u okviru EU budžetskog perioda 2021-2027. namenjen za pet ugljarskih regiona.
Ukoliko je Nemačkoj potrebno oko 40 milijardi evra da izađe iz uglja, srazmerno Srbiji bi trebalo oko šest milijardi evra
Ukoliko je Nemačkoj, kako je utvrdila državna Komisija za ugalj, potrebno oko 40 milijardi evra direktnih troškova da izađe iz uglja (pre svega lignita) i sanira posledice izlaska, srazmerno Srbiji bi trebalo oko šest milijardi evra. Ako istočni deo Nemačke ne prihvata da korišćenje lignita napusti pre 2038., nije ostvarivo niti ikakvog realnog opravdanja ima, pri sadašnjim uslovima i stanju energetskih tehnologija, tražiti da Srbija to uradi pre 2050. Uostalom ni Poljska još ne prihvata da pogasi elektrane na lignit pre 2049.
Kao što Evropska komisija tvrdi, pozivajući se na solidarnost, da unutar EU u dekarbonizaciji „nikoga neće ostaviti za sobom“, ne možemo ni mi biti ostavljeni „iza“. Uostalom, i istorijska odgovornost razvijenih za karbonizaciju generisana kroz kumulativnu emisiju u industrijskoj eri, čijem bogatstvu je karbonizacija i doprinela, nalaže im da pomognu drugima, ukoliko ih ranije hoće povući sa sobom u skupu dekarbonizaciju. I Pariski sporazum utvrđuje principe diferencirane odgovornosti i odgovarajućih mogućnosti za klimatske promene.
Trebalo bi tražiti od EU, u skladu sa praksom unutar EU, da formalizuje i institucionalizuje zajedničku ili bilateralnu finansijsku podršku dekarbonizaciji EnZ
Zbog toga bi trebalo tražiti od EU, u skladu sa praksom unutar EU, da formalizuje i institucionalizuje zajedničku ili bilateralnu finansijsku podršku dekarbonizaciji EnZ, do izlaska iz uglja, prilagođenu visini BDP-a po stanovniku i udelu uglja. Ta podrška treba da bude proporcionalna ciljevima i naporima EnZ strana i nadgledana od strane EU.
Iz ovih sredstava bi se, kao i u EU, podržavala ekonomska diversifikacija, prekvalifikacija radnika i podrška regionima koji izlaze iz uglja, ulaganja u mala i srednja preduzecća, otvaranje novih kompanija, istraživanja i inovacije, sanacija životne sredine regiona uglja, rast proizvodnje čiste energije i transformacija ka niskougljeničnim tehnologijama.
Sredstva prikupljena kroz ove mehanizme bi se kombinovala sa postojećim izvorima sredstava koja generišu EU i međunarodne finansijske institucije, ali bi ipak svaka zemlja morala sama da iz sopstvenih izvora velikim delom finansira dekarbonizaciju. Veliki deo sredstava treba da se obezbedi od prihoda od cene emisije ugljenika.
Za EU ne može danas biti opravdanje da za tranziciju EnZ nema sredstava u EU budžetu 2021-2027.
Pri tome, za EU ne može danas biti opravdanje da za tranziciju EnZ nema sredstava u EU budžetu 2021-2027. Evropska komisija je i u 2020. godini svakako znala, kao što je i u Sofijsku deklaraciju upisano, da će se od ugovornih strana EnZ tražiti usvajanje i realizacija energetsko-klimatskih ciljeva za 2030. i prihvatanje klimatske neutralnosti u 2050.
Takođe, ni Ugovor o osnivanju Energetske zajednice, potpisan 2005. ne sadrži nikakve odredbe o solidarnosti ugovornih strana. Taj je Ugovor bio korak više i pre u integraciji energetike u EU u odnosu na druge sektore.
Ali, ukoliko se težište integracije sa mrežnih energija prebacuje na investiciono veoma zahtevnu, kompleksnu i skopčanu sa neizvesnostima energetsku tranziciju, sasvim je opravdano da se i princip solidarnosti između EU i ugovornih strana i među ugovornim stranama, na neki način ugradi u Ugovor. To bi pomoglo i da se simetrija između prava i obaveza delotvornije uspostavi i bude efektivnija i da odražava odnose unutar EU, što je i smisao integracije.
Izazovi primene EU ETS-a i EU CBAM-a
Dva su ključna indikatora veličine izazova kojima će biti izložene ugovorne strane i kapacitet ugovornih strana da sprovedu dekarbonizaciju, uključujući i primenu cene emisije ugljenika:
- Udeo uglja u proizvodnji električne energije, koji je najvažniji indikator izazova i troškova dekarbonizacije, u Srbiji je oko 65 odsto, a kada je ulazila u tranziciju EU je imala u proseku oko 30 odsto. U EU sada samo Poljska ima veći (oko 70 odsto) i Češka uporediv (oko 44 odsto) udeo uglja. Zemlje regiona (Srbija, BiH, S. Makedonija i Crna Gora) imaju oko 40 do 65 odsto udeo uglja.
- Bruto društveni proizvod (BDP) po stanovniku, najvažniji je indikator kapaciteta za sprovođenje i prihvatanje posledica dekarbonizacije, i meren po kupovnoj moći Srbije iznosi 44 odsto u odnosu na EU27 prosek iz 2021. godine, a to je znatno niže od Bugarske, čiji je BDP (57 odsto EU proseka) najniži u EU. Ostale zemlje Zapadnog Balkana imaju između 32 i 48% EU proseka.
Posledice primene EU ETS-a i EU CBAM-a u Srbiji i na zapadnom Balkanu
Ne očekuje se da će u budućnosti Srbija biti izvoznik električne energije, izuzev u relativno manjim količinama, u periodima smanjene potrošnje električne energije i povoljnih hidroloških uslova. Ukoliko se godišnje u EU izveze oko 1,5 TWh električne energije, trošak CBAM (koji će biti prihod EU) bi u 2030. bio manji od EUR 100 miliona (ako se računa na bazi prosečnog energetskog miksa Srbije, sa očekivanim povećanim udelom OIE). Uvođenje i postepen rast cene emisije bi smanjivao ovaj trošak.
Trošak CBAM se može izbeći ukoliko se u Srbiji primeni cena emisije CO2 jednaka ceni u EU ETS-a. Međutim, godišnji trošak primene moguće cene u EU ETS-u od oko 100 €/tCO2 bi u Srbiji bio oko 2,2 milijarde evra (za ukupnu emisiju od 22 miliona tona CO2, što je znatno manje od sadašnje). Za toliko bi se povećao trošak EPS-a, koji bi se većim delom preneo na sve kupce energije i povećao njihove veleprodajne cene za orijentaciono preko 70 €/MWh.
Trošak ETS-a bi bio oko 20 puta veći nego trošak CBAM-a
To kupci u Srbiji ne mogu prihvatiti. Trošak ETS-a bi bio oko 20 puta veći nego trošak CBAM-a. Pri tim relacijama troškova manje je bitno što trošak CBAM postaje prihod EU, a prihod od ETS, prihod Srbije.
Različite su i posledice primene cene emisije ugljenika. Najveći uticaj, meren troškovima po proizvedenom MWh, je na Srbiju, jer ona ima najveći udeo uglja u proizvodnji električne energije.
Veoma je različit uticaj primene CBAM na elektroprivrede ugovornih strana EnZ i regiona zapadnog Balkana. Najteže će biti pogođena BiH, kao veliki izvoznik i zbog visokog udela uglja u proizvodnji.
Međutim, u svakom slučaju, izvoz električne energije iz termoelektrana na ugalj u EU će praktično postati neisplativ od januara 2030. ako se dobije izuzeće od primene CBAM (primenom EU ETS cene), a već od januara 2026. ukoliko se ne dobije izuzeće (moguće primenom CBAM Uredbe), jer će ga takvim učiniti dodatni trošak emisije ugljenika u proizvodnim troškovima od oko 100 €/MWh.
Zaključak
Ugovorne strane EnZ bi trebalo da pripremaju i počnu primenu cene emisije ugljenika. Integracija u EU ETS, kao konačno rešenje, bi morala omogućiti dovoljno dug prelazni period sa besplatnim emisionim dozvolama. Ukoliko to nije moguće, ugovorne strane treba da razmotre i druge mehanizme cene ugljenika (npr. karbon takse) do ulaska u EU.
Ne može biti uspešan pokušaj brzog uvođenja u EU režim, zonu najviših svetskih cena emisije ugljenika, na uniforman način, energetski i politički heterogenog, najnerazvijenijeg evropskog regiona, kome kapital nije dostupan pod povoljnim uslovima. Regionalni ETS bi morao prethodno da razreši brojna već otvorena i još nesagledana nacionalna i međunarodna, pravna, ekonomska, fiskalna i druga pitanja, da bi mogao biti uspostavljen i funkcionalan. Uveren sam da to nije moguće.
Ne može biti uspešne dekarbonizacije ukoliko Evropska unija ne formalizuje i institucionalizuje i sprovodi kontinualnu finansijsku podršku do izlaska EnZ iz uglja
Ne može biti uspešne dekarbonizacije ukoliko Evropska unija ne formalizuje i institucionalizuje i sprovodi kontinualnu finansijsku podršku do izlaska EnZ iz uglja. EU koheziona politika u energetici stoga mora biti proširena i obuhvatiti i EnZ. Ako EU želi da mobiliše ceo svet da stane iza napuštanja fosilnih goriva na COP28, mora pokazati da to radi na održiv način na malom susednom prostoru na kome ima institucionalizovan uticaj.
U najnovijoj EU paroli „kupujmo Evropsko“ u okviru globalne preraspodele uticaja u energetskim tehnologijama i poslovima, mora se naći srazmerno mesto i za balkansko energetsko znanje i energetsku opremu i usluge, da ne ostanemo samo kupci tehnologija.
Ugovorne strane moraju pokazati više entuzijazma i argumentovanom, ubedljivom i jasnom komunikacijom usmerenom na javno mnjenje, pre svih na kupce energije, postići nacionalni konsenzus za usvajanje politike dekarbonizacije i uvođenje cena emisije ugljenika, koji će obezbediti dugoročnu sigurnost snabdevanja i dostupnost energije.
Budite prvi i ostavite komentar na ovaj članak.