x
Newsletter Image
NE PROPUSTITE NAŠ NJUZLETER
PRIJAVA

Vaša imejl adresa je sigurna kod nas

x
Newsletter Image
NE PROPUSTITE NAŠ NJUZLETER
PRIJAVA

Your email is safe with us

Pregovori o klimatskim promenama – od Pariza do Katovica i šta dalje

15.01.2019. | Komentari: 1Autor:

Slika: Agrodan
Pregovori o klimatskim promenama – od Pariza do Katovica i šta dalje

Autor: Danijela Božanić, ekspert za klimatske promene

Promena klime je među ključnim problemima savremene civilizacije, koji međunarodna zajednica pokušava da reši već nekoliko decenija. Okvirna konvencija UN o promeni klime definiše cilj, dok su konkretne akcije utvrđene Kjoto protokolom (za period 2008 – 2013), Doha amandmanom na Kjoto protokol (za period 2013 – 2020) i Sporazumom iz Pariza (2021 – 2030). Pregovori, koji su doveli do Pariskog sporazuma trajali su gotovo deceniju, a samo usvajanje ocenjeno je velikim uspehom francuske diplomatije i značajnim korakom u smanjenju negativnih uticaja i posledica promene klime. Ipak, uspeh Sporazuma isključivo je pitanje efikasnosti sprovođenja i postizanja ciljeva Sporazuma i Konvencije. Za postizanje ciljeva neophodna su zajednička pravila, modaliteti i procedure što je bio zadatak Konferencije država članica (Conference of the Parties – COP) Sporazuma i Konvencije održane u Katovicama početkom decembra.

Klimatske promene, praćene intenzitetom i učestalošću pojava (maksimalne i minimalne temperature, pojava i rasprostranjenost padavina, tornada, tajfuni, visina snežnog pokrivača i slično) kakve se beleže poslednjih decenija, nesumnjivo su posledica ljudske aktivnosti. Međunarodna tela koja se bave praćenjem klime i proučavanjem uzroka i posledica promena klime (poput Međunarodnog panela o promeni klime), uvažavajući prirodne uzroke, dokazala su uticaj ljudskih aktivnosti na globalno zagrevanje odnosno globalne promene klime.

Sporazum iz Pariza – globalni politički dogovor utemeljen na nauci

Globalno zagrevanje je globalni problem čije rešavanje zahteva globalni dogovor po pitanju lokalnih (odnosno nacionalnih) akcija. Sporazum iz Pariza, uz Okvirnu konvenciju UN o promeni klime, usvojen 2015. godine na Konferenciji država članica, upravo je to: globalni politički dogovor utemeljen na rezultatima nauke.

Sporazum definiše cilj ograničenja rasta srednje globalne temperature do kraja veka značajno ispod 2 stepena Celzijusa preduzimanjem akcija za smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte (počevši od 2021), do emisija koje su neto nula na globalnom nivou. Akcije odnosno mogućnosti smanjenja emisija utvrdile su dobrovoljno same države kroz ciljeve za smanjenje emisija.

Razvijene države obavezale su se da finansijski pomognu zemlje u razvoju

Ratifikacijom Sporazuma ciljevi smanjenja emisija postali su obaveze država prema međunarodnoj zajednici. Države su ratifikacijom preuzele i obavezu povećanja svojih ambicija, do i nakon 2020. godine, kao i njihovo dugoročno i održivo planiranje kroz strategije niskougljeničnog razvoja. Industrijski razvijene države preuzele su i obavezu obezbeđenja značajne finansijske pomoći za postizanje ciljeva Sporazuma u zemljama u razvoju pod Konvencijom.

Smanjenje emisija štetnih gasova nije više briga samo razvijenih zemalja

Treba imati u vidu da Sporazum ne razlikuje razvijene i zemlje u razvoju, osim sa aspekta finansiranja i to na osnovu njihovog statusa pod Kovencijom. U okviru Sporazuma sve države imaju obaveze smanjenja emisija i prilagođavanja, kao i izveštavanja o preduzetom, što ranije nije bio slučaj.

Ratifikacijom Pariskog sporazuma države su potvrdile uticaj ljudskih aktivnosti na klimatske promene

Dakle, osim činjenice da je Sporazum usvojen konsenzusom 196 država članica Konvencije, što nije čest slučaj u savremenoj politici, novo je i da sve države ratifikacijom Sporazuma preuzimaju obaveze smanjenja emisija i doprinosa ispunjenju ciljeva Konvencije u skladu sa svojim mogućnostima (ranije, pod Kjoto protokolom i Doha amandmanom na Kjoto protokol tu obavezu imale su samo industrijski razvijene zemlje).

Ratifikacijom Sporazuma države su potvrdile antropogeni odnosno uticaj ljudskih aktivnosti na promene klime, pa je politički neodgovorno i neprihvatljivo da državni zvaničnici iznose drugačije stavove odnosno makar insinuiraju klimatski skepticizam.

Velika očekivanja od konferencije u Katovicama

Sporazum je definisao obaveze, ali ne i jasna i precizna pravila, modalitete i načine postizanja i praćenja postizanja ciljeva. Utvrđivanje i usvajanje Programa implementacije Sporazuma, samim Sporazumom (pratećim odlukama Konferencije država članica) predviđeno je bilo za 2018. godinu. Ovim su očekivanja od Konferencije država članica, održane u Katovicama u decembru 2018. godine, bila ista kao kod one održane u Parizu 2015. godine.

Nepostojanje Programa implementacije Sporazuma ekvivalent je njegovom nepostojanju, jer implementacija ne bi bila ostvariva.

Konferencija u Katovicama održana je u godini kojoj je prethodila druga najtoplija godina ikada zabaležena (od 1880. godine kada su obavljena prva merenja), čime je potvrđen trend zagrevanja s obzirom da je 18 od 19 najtoplijih godina zabeleženo nakon 2000. Takođe, u 2017. katastrofe izazvane vremenskim i prirodnim nepogodama uzrokovale su štetu od oko 320 milijardi dolara.

Podignuta lestvica u postavljanju ciljeva i izveštavanju

Možda u ovome leže razlozi za usvajanje paketa uputstava za transparentno praćenje postizanja ciljeva, kao i rokova i novih i ambicioznijih ciljeva smanjenja emisija koje je potrebno dostaviti do 2020. godine. Prema Sporazumu ista godina (2020.) je i rok za dostavljanje Dugoročne strategije niskougljeničnog razvoja.

Od država se očekuje da u istom roku uspostave i sistem monitoringa i izveštavanja. Inače, novi ciljevi za smanjenje emisija moraju sadržati, između ostalog:

  • informacije o referentnim vrednostima, uključujući i referentnu godinu;
  • rokove, uključujući one za postizanje ciljeva;
  • sadržaj i pokrivenost sektora ciljevima;
  • pretpostavke i metodološke pristupe proračuna;
  • objašnjenja zašto su predloženi ciljevi fer i ambiciozni i kako doprinose ultimativnom cilju Konvencije, koji je smanjenje koncentracija gasova sa efektom staklene bašte u atmosferi na nivo koji ne ugrožava život na Zemlji.

Paket uključuje i preporuke i uputstva za proračun ciljeva za smanjenje emisija. Odluke iz Katovica apostrofiraju i potrebu početka rada na utvrđivanju vremenskog okvira za naredni obavezujući period (nakon 2030. godine).

U okviru Paketa iz Katovica naglašena je veza akcija u oblasti klimatskih promena koje doprinose postizanju ciljeva održivog razvoja (Milenijumski ciljevi održivog razvoja) i smanjenja rizika od katastrofa (Sendai okvir za smanjenje rizika od katastrofa u periodu 2015 – 2030).

Paket potvrđuje potrebu izveštavanja o učinjenom u oblasti adaptacije, što će biti deo preseka stanja u vezi sa postizanjem ciljeva iz Sporazuma na globalnom nivou, od kojih će prvi biti organizovan na konferenciji 2023. godine. Na Konferenciji u Katovicama definisan je i sadržaj izveštaja o adaptaciji, u okviru nacionalnih komunikacija ili nacionalnih planova adaptacije.

Inače, potvrđeno je i preporučeno da adaptacija bude i deo ciljeva smanjenja emisija. Preporučeno je praćenje i izveštavanje o adaptaciji na nacionalnom, regionalnom i nivou lokalnih zajednica, radi boljeg razumevanja postignutog napretka i daljih potreba.

Inventar međunarodno prepoznatih metodologija za procenu adaptacionih potreba trebalo bi da bude izrađen do juna 2020. godine. Iako ovaj rok otvara pitanje uključivanja adaptacije u prvu reviziju ciljeva smanjenja emisija, za čije je podnošenje rok 2020. godina, reklo bi se da dosadašnja iskustva država to omogućavaju.

Nepostojanje Programa implementacije Pariskog sporazuma isto je kao da ovaj sporazum ne postoji

Nova obaveza dvogodišnjeg izveštavanja o transparentnosti akcija i godišnjim inventarima može biti ostvarena kroz izradu nacionalnih komunikacija i dvogodišnjih ažuriranih izveštaja. Ako se ne izabere ova opcija, moraju se pripremiti posebni izveštaji, s tim da bi prvi trebalo da budu dostavljeni najkasnije do 31. decembra 2024. godine.

Takođe, industrijski razvijene i druge zemlje koje su obezbedile ili planiraju da obezbeđuju sredstva za zemlje u razvoju u obavezi su da od 2020. godine dostavljaju na dvogodišnjem nivou informacije o ostvarenim i planiranim budžetima za investicije u oblasti klimatskih promena.

Novi akteri u postizanju ciljeva Sporazuma

Sa aspekta efikasnosti postizanja ciljeva Sporazuma, značajno je primetiti sve veće napore lokalnih zajednica i drugih aktera, a posebno privatnog sektora koji su dobrovoljno preuzeli obaveze smanjenja emisija.

Razlog za ovakav izbor sasvim sigurno je i posledica činjenice da aktivnosti na smanjenju emisija vode povećanju efikasnosti i primeni, ako ne i razvoju, novih tehnologija što je sve više uslov opstanka na međunarodnom tržištu i daljeg ekonomskog razvoja. Do zatvaranja Konferencije ove obaveze preuzelo je više od 9.000 gradova, iz 128 zemalja, koji čine 16% globalne populacije, kao i oko 240 regiona iz 40 država, sa 17% globalne populacije, i više od 6.000 kompanija iz 12 država.

Na Konferenciji je po prvi put organizovano predstavljanje mogućnosti za postizanje ugljenične neutralnosti u sektoru turizma do 2050. godine. Uključenje turizma u oblast klimatskih promena od značaja je imajući u vidu da ovaj sektor čini 10,4% svetskog GDP i jedno od deset radnih mesta.

Ključnu ulogu u postavljanju ciljeva za smanjenje emisija i kreiranju uslova za njihovo ostvarenje, kao i u izveštavanju međunarodne zajednice o postignutom, imaju nacionalne vlade

Dodatno su predstavljene i dve inicijative privatnog sektora i to: modne industrije, koja se dobrovoljno prihvatila smanjenja emisija 30% do 2030. u odnosu na 2015. ili neku godinu posle nje, i sektora sporta, predvođenog Međunarodnim olimpijskim komitetom, koji namerava da postigne ugljeničnu neutralnost u sportskim organizacijama i na sportskim događajima.

Značaj učešća privatnog sektora, industrije, lokalnih samouprava i drugih aktera nesporan je za postizanje ciljeva Sporazuma. Ipak, ključnu ulogu u postavljanju ciljeva za smanjenje emisija i kreiranju uslova za njihovo ostvarenje, kao i u izveštavanju međunarodne zajednice o postignutom, imaju nacionalne vlade.

Hoće li svet uspeti da se adaptira?

Sporazum iz Pariza obezbedio je dobar osnov za smanjenje negativnih uticaja klimatskih promena, a Paket iz Katovica za njegovo sprovođenje. Većina zemalja članica Konvencije (184 od 196 država) ratifikovalo je Sporazum, čime su se opredelile za niskougljenični razvoj.

Ipak, značajan napredak u uspostavljenju sistema monitoringa i izveštavanja, ali i identifikaciji i izradi novih ciljeva smanjenja emisija vidljiv je tek kod neznatnog broja zemalja (EU je uspostavila sistem monitoringa i izveštavanja, a svega 10 država je dostavilo svoje dugoročne strategije). Istina, postoje određene incijative za uspostavljanje sistema monitoringa i izveštavanja, kao i reviziju ciljeva smanjenja emisija i izradu dugoročnih strategija niskougljeničnog razvoja.

Ipak, ostaje otvoreno pitanje da li će revizija postojećih i priprema novih ciljeva smanjenja emisija uzeti u obzir da određene analize identifikuju izbacivanje uglja iz upotrebe do 2030. godine u OECD zemljama i zemljama EU, do 2040. u Kini i do 2050. godine u preostalom delu sveta kako bi se ostvarili ciljevi Sporazuma.

Takođe, ostaje da se vidi, do 2020. godine, da li će povećanje ambicija na smanjenju emisija gasova sa efektom staklene bašte biti dovoljno da svetu obezbedi ukupne emisije jednake nuli do kraja ovoga veka, a samim tim i mogućnost da se adaptira.

Komentari (1)

Igor / 18.01.2019.

Iz kog fonda u Srbiji se mogu dobiti sredstva za razvoj i supstituciju sintetickih polimera sa polimerima od obnovljivih izvora ,cime bi i nasa zemlja mogla da da doprinos u smanjenju ugljenicnog stopala a sve u skladu sa cirkularnom ekonomijom?
Ovakva supstitucija zahteva poprilicno dosta finansijskih sredstava. Gde ih mozemo naci kod nas u Srbiji ?

Unesi Komentar

Molimo sačekajte... Unesite obavezna polja. Desila se greška, molimo osvežite stranicu i pokušajte ponovo. Vaš komentar je uspešno poslat.