Kraljevo, Goč, Golija i MHE: U kockanju sa prirodom nema dobitnika

Autor: Iskra Krstić

Deset malih hidroelektrana već su nanele neprocenjivu štetu kraljevačkom kraju između Goča i Golije koja se ogleda u devastaciji reka i životinjskog sveta u njima, pre svega pastrmki. Ali, situacija može da se dodatno pogorša jer je Prostornim planom grada Kraljeva predviđena gradnja još 42 male hidroelektrane, a na Goliji se najavljuje ski-centar.

Zaštita prirode u kraljevačkom kraju, sa osvrtom na štetni uticaj derivacionih malih hidroelektrana, bila je tema predavanja i diskusije pod nazivom „Kockanje sa prirodom nema dobitnika – Kraljevo, Goč, Golija i MHE“ koju je organzovala inicijativa Pravo na vodu.

O značaju kraljevačkog kraja između Goča i Golije za zaštitu životne sredine i očuvanje prirode Balkana i Evrope govori podatak da se ovde nalaze specijalni rezervat prirode Goč – Gvozdac, park prirode Golija i rezervat biosfere Golija – Studenica, staništa stotina vrsta ptica i riba, uključujući i zaštićene biljne i životinjske vrste.

Kako ističu aktivistkinje Prava na vodu važnost vodotokova se ne ogleda samo u prirodnim dobrima, već i značaju za ljude koji žive pored njih, koji ih koriste za vodosnabdevanje, napajanje stoke i navodnjavanje njiva, ili za druge aktivnosti kao što su održivi turizam, planinarenje i odmor.

Događaj je organizovan u okviru međunarodne kampanje Spasimo plavo srce Evrope, a snimak je dostupan na ovom linku.

Derivacione MHE umanjile su populaciju pastrmki 90% svuda gde su izgrađene

Profesor Predrag Simonović sa Biološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, bavi se izučavanjem staništa i uticaja koje deluju na riblji fond, a sa kolegama i koleginicama sa Biološkog i Šumarskog fakulteta podatke o fondu pastrmki u planinskim rekama u Srbiji i njihovoj zaštiti prikuplja od 1998. godine.

Srbija, prema njegovim rečima, ima relativno malu teritoriju, ali i veliki značaj za očuvanje nekoliko tipova potočne pastrmke. Od svih ribljih vrsta pastrmka je, nažalost, i najugroženija štetnim efektima MHE u Srbiji.

Ni poštovanje zakonom propisanih procedura ne može da spreči narušavanje ribljeg fonda

„Istraživanja su pokazala da su derivacione MHE umanjile populaciju pastrmki za 90% na svakom staništu pastrmke na kom su izgrađene“, izjavio je Simonović, dodavši i da poštovanje zakonom propisanih procedura ne igra ulogu u očuvanju ribljeg fonda, budući da ekosistem i u tom slučaju po pravilu biva narušen.

Simonović je objasnio mehanizam narušavanja staništa pastrmke na osnovu podataka iz istraživanja koje je prošle godine sproveo na nekoliko reka u okolini Kraljeva i Arilja zajedno sa kolegama dr Verom Nikolić, dr Ratkom Ristićem i dr Vukašinom Milčanovićem. U pitanju su Gokčanica, Kolska, Sokolska i Brezanska reka, te Jošanica i Panjica.

Male hidroelektrane, pokazalo se, svuda imaju isti uticaj na temperaturu, kiseonik i elektroprovodljivost, odnosno rastvorljivost supstanci u rekama na kojima su izgrađene: temperatura vode na kraju derivacije je uvek veća nego iznad vodozahvata, dok je količina kiseonika veća iznad hidroelektrana.

Riblje staze su neupotrebljive za domaće pastrmke jer za razliku od atlantskih nemaju migratorni instinkt i u njih i ne ulaze

Najdrastičnija promena je u količini rastvorenih supstanci, kojih više ima ispod derivacije. Svakodnevnim rečnikom rečeno, u vodotoku van cevovoda ostaje mala količina vode, koja se brže greje (zbog čega gubi kiseonik), a sporije teče – zbog čega se i brže menja sastav vode.

Simonović je publici predstavio i slike sa terena, da bi skrenuo pažnju na očigledne probleme. U Kolskoj reci tako van cevi ostane oko šest puta manje vode nego u njoj, a riblja staza je, mada izgrađena po propisima, u praksi za ribe neupotrebljiva. Uz to što većinu ribljih staza, čija izgradnja zahteva ozbiljniji naučno-tehnološki pristup, domaće pastrmke ne bi mogle da ih koriste ni kada bi pokušale, jer, za razliku od atlantskih, nemaju migratorni instinkt i u riblje staze i ne ulaze.

„Naše pastrmke se kreću stotinak metara gore-dole, što obesmišljava taj kompenzatorni mehanizam za gubitke u populaciji koje izazivaju MHE, naveo je Simonović.

Ni poribljavanje ne može da sanira štetu koja se napravi

Ni drugi kompenzatorni mehanizam, poribljavanje, nije bolji. U svrhe poribljavanja je, recimo, izgrađeno jedinstveno mrestilište, sa namerom da se iz njega pastrmkom poribljavaju sve ugrožene reke u Srbiji. „Međutim, svaki genofond pastrmke adaptira se na lokalnu reku i može biti sasvim drugačiji od genofonda prve susedne reke, što je vrednost koja se poribljavanjem gubi, dodao je on.

Simonović je izjavio i da su iza ovakvih, očigledno nelogičnih odluka najčešće privatni finansijski interesi.

Studije o uticaju na životnu sredinu pišu građevinski inženjeri

On se osvrnuo i na izostanak studija o zaštiti životne sredine i izostanak kvalitetnih studija.

„Hidroelektrane su rađene na rekama koje jedva da imaju protok od sto do četiri stotine litara vode u sekundi, i to pri velikim vodostajima, sa instalisanim snagama koje su tako male da po zakonu ne zahtevaju studije uticaja na životnu sredinu, a svesno se išlo na to da se uništavaju vode koje su u svakom smislu izuzetno vredne (uključujući i njihovu vrednost kao rezerve pijaće vode) da bi se postigli lični, materijalni interesi“, podsetio je Simonović.

Simonović je kritikovao neke od retkih izvršenih i dostupnih studija uticaja MHE na životnu sredinu.

Tako se u studiji koja se odnosi na jednu MHE na Goliji iznosi neosnovan zaključak da će „pastrmka bolje živeti u dubljoj vodi“. Dok pomenutu studiju ne potpisuje biolog, nego građevinski inženjer, u publikaciji Hidroekološka studija mogućeg uticaja MHE “Lanište” na ekosistem Rupske reke, biolog iznosi mišljenje da će „pastrmka brže rasti i bolje živeti u manjoj količini vode koja ostane u koritu reke nakon stavljanja dela reke u cev jer će se manje mučiti i manje energije trošiti na plivanje“. Takođe, se  navodi da populacija neće pasti „ispod optimalnog smanjenja broja pastrmke“, što je, upozorio je profesor, formulacija koji ne postoji u teoriji.

Seča stoletne šume zbog skijališta na Goliji

Milan Ružić, iz Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije, približio je publici specifičnosti planine Golije. Po njegovim rečima, u pitanju je jedna od retkih planina u Srbiji na kojoj još postoji veliki broj naselja čiji se stanovnici bave tradicionalnim delatnostima: šumarstvom, stočarstvom, voćarstvom. Budući da je uz to izuzetno bogata šumom i vodom, Golija je tokom čitave godine atraktivna za seoski turizam, a mogla bi da bude i centar povratka tradicionalnom načinu života za one koji bi to želeli.

Umesto toga, Golija je izložena intenzivnom šumarstvu, divljoj gradnji i opasnosti da se na njoj izgradi ski-centar.

„Izgradnja infrastrukture za skijalište bi zahtevala seču stoletne šume u kojoj žive najvrednije vrste na našim planinama“, objašnjava Ružić, i dodaje da je reč o vrstama koje sklonište traže u četinarskim, hladnim šumama kakvih ima samo nekoliko u Srbiji. „Ako to izgube mi ih trajno gubimo“, istakao je on.

Po kom osnovu se izdaju dozvole za gradnju u parku prirode?

Na Goliji, uz to, zbog klimatskih promena nema dovoljno prirodnog snega, pa bi morao da se pravi veštački. To bi u praksi zahtevalo da se većina izvora i rečica kaptiraju i usmere u veštačke akumulacije. Zbog seče šume i remećenja vodotokova došlo bi do drastične fragmentacije staništa, životinje bi se uznemiravale pratećim saobraćajem, a životnoj sredini bi škodio i otpad kakav druga skijališta u Srbiji neometano proizvode.

Ružić je istakao da je Golija napadnuta i divljom gradnjom i zapitao se kako je i da li moguće da se izdaju dozvole za gradnju u parku prirode: „Mi smo izgubili Kopaonik, Zlatibor je pretvoren u novi Dorćol ili Budvu, a Goliju gubimo na naše oči“, podsetio je on.

Stručne institucije, fakulteti,  instituti ćute o devastaciji Golije

Predstavnik Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije je naveo i da Golija trpi pritisak i od intenzivnog šumarstva, koje često ne uvažava dovoljno ekološke funkcije šume. On je kritikovao praksu da se suvo drvo uklanja iz šume, jer je poznato da ono ima važnu ulogu u obnavljanju ekosistema. Suvo drvo je, naime, nezamenjivo u lancu ishrane i pruža dom različitim grupama organizama, uključujući i ptice, a uklanjanjem mrtvih stabala nestaju staništa najugroženijih vrsta ptica, poput sova i detlića.

Ružić je zamerio i stručnim institucijama, fakultetima i institutima, sa izuzetkom Biološkog, što se ne zauzmu javno protiv devastacije Golije.

Zaboravljeno stanište bizona

Pavle Pavlović, turistički i planinski vodič, govorio je o malo poznatom podatku da se Golija prostire u pet jedinica lokalne samouprave: dva grada i tri opštine.

On se saglasio sa Ružićem u oceni postojećeg stanja na ovoj planini i najvećih pretnji po njene ekosisteme. Pavlović je publici predstavio foto-dokumentaciju prirodnih lepota Golije, sa naglaskom na vodotokove i vodene površine: pritoku Studenice, Izubru, nekadašnje stanište bizona, reku Brevinu, Košenovo jezero, u kome i danas ima mrmoljaka, Veliko, Daićko jezero i druga.

Pavlović je pohvalio aktivnosti Parka prirode i Srbijašuma na istraživanju prirode Golije, u kojima su, između ostalog, otkrivena dva nauci dosad nepoznata jezera u selu Kuti.

Povećanje naknade za OIE je alarmantna vest

Bojana Minović, aktivistkinja inicijative Sačuvajmo planinske reke Kraljeva, najviše je pažnje posvetila vizuelnoj prezentaciji uništavanja reka izgradnjom mini hidroelektrana. Devastaciju vodotokova predstavila je i na nekoliko primera, uključujući i reku Brevinu, i već pomenute Sokolsku, Gokčanicu i Brezansku reku.

Minović je, kako kaže, porazilo kako sva lepota reka, a sa njom i uspomene svih koji su ih poznavali, na naše oči nestaje.

Na Brezanskoj reci dogodio se zločin nad prirodom

„Brezanska reka je nekada bila ponos planinara kraljevačkog kraja“, dodala je, objašnjavajući da ih „zločin nad prirodom koji se tu dogodio“, nestanak životinjskih vrsta i narušavanje krajolika, dovodi u očajanje.

U toku predavanja pristigla je i vest iz publike da je stavka na računima za struju koja se odnosi na naknadu za podsticanje proizvodnje energije iz obnovljivih izvora povećana čak 5 puta u narednoj godini.

„Ako imamo u vidu da je za šest godina Srbija kroz taj vid subvencija za OIE, od kojih nažalost većina odlazi na male derivacione hidroelektrane, potrošila oko 105 miliona evra, u pitanju je alarmantna vest“, upozorila je Iva Marković, iz inicijative Pravo na vodu.

Građani bi morali da učestvuju u izradi novog katastra malih hidroelektrana

Na skupu se moglo čuti da lokalno stanovništvo nije dovoljno obavešteno o problemima o kojima se govorilo. Primera radi, malo ko osim stručnjaka zna da je u toku izrada novog katastra malih hidroelektrana i novog prostornog plana Republike Srbije, u kojoj bi morala da učestvuje i zainteresovana javnost.

U završnom delu događaja učesnici su prodiskutovali o tome kako bi trebalo da izgleda tranzicija ka obnovljivim izvorima energije budući da će politike koje se danas definišu imati dalekosežne posledice.