Ideje D&G kao odgovor na izazove energetske tranzicije ili kako smo zavoleli Bodrijara

Nakon skoro decenije od osnivanja i početka operativnog rada u februaru 2016. godine, SEEPEX se definitivno pozicionirao, ne samo kao značajan oslonac u procesu zelene tranzicije i dalje liberalizacije tržišta električne energije u Republici Srbiji, već i kao značajan integrativni faktor na polju berzanskog poslovanja u jednom širem – regionalnom i među-regionalnom, a moglo bi se reći čak i pan-evropskom kontekstu. Naime, nakon uspostavljanja prve regionalne berze električne energije u regionima jugoistočne i centralnoistočne Evrope – ADEX, osnovane u decembru 2022. godine korporativnim udruživanjem SEEPEX-a i slovenačke berze električne energije BSP, zvanično je objavljeno da će se, tokom 2024. godine, toj jedinstvenoj poslovnoj infrastrukturi priključiti i mađarska berza HUPX.

Ta vest, kao i trenutna situacija i dalji pravci razvoja evropskog tržišta električne energije nakon okončanja dramatične energetske krize i konsolidacije cena tokom ove godine, uz malo drugačiji osvrt na uzroke krize, reakcije EU zvaničnika oličene u predlogu izmena dizajna tržišta električne energije, kao i dalje tendencije razvoja, ne samo tržišta energije, već i globalne ekonomije, povod su za razgovor sa Milošem Mladenovićem, idejnim tvorcem i direktorom SEEPEX-a.

Moglo bi se reći da SEEPEX, zajedno sa partnerima iz ADEX grupe, nastavlja da pomera granice i obezbeđuje najviše evropske standarde na polju berzanske poslovne infrastrukture, ali takođe i da je time na neki način i oživotvorio svoju inicijalnu ideju o formiranju jedinstvene regionalne berze.

Da li ste zaista verovali u ovakav uspeh tokom priprema i samog uspostavljanja SEEPEX-a ili je takav, za mnoge možda i neočekivan ishod, posledica i opštih globalnih tokova i dramatičnih promena u energetskom sektoru kojima svedočimo?

Ovaj zaista značajan poslovni uspeh na kraju prve dekade poslovanja SEEPEX-a je došao kao šlag na tortu uspešnog i profitabilnog poslovanja kompanije, koja se u samo par godina profilisala u relevantno, ne samo nacionalno, već i regionalno mesto trgovanja, sa kompletno zaokruženim spot tržišnim okvirom (da podsetimo, tokom prošle godine je implementiran i unutardnevni segment spot trgovanja), i sa više od 40 učesnika iz 16 evropskih zemalja i obimom od skoro 5 TWh istrgovane električne energije na dan-unapred tržištu. Važno je napomenuti da su ti poslovni rezultati ostvareni u uslovima tzv. „izolovanog“ rada, a što je inače nezabeležen slučaj u regionu, gde su sve ostale berze (uključujući tu i berze iz EU okruženja) takve poslovne i finansijske rezultate počele ostvarivati tek nakon implementacije projekata spajanja tržišta i značajnog povećanja likvidnosti koje su oni posledično donosili.

Sve to je, naravno, rezultat vere u uspeh i posvećenosti svih mojih kolega koje su učestvovale u osnivanju i radu kompanije, i to ne samo iz SEEPEX-a i EMS-a već i šire, uključujući tu i naše partnere iz EU i lokalne institucije koje su nam izašle u susret u pogledu neophodnih, a u par navrata i sistemskih, intervencija na izmenama i dopunama energetske, tržišne i finansijske legislative. Ipak, i pre svega rekao bih, to je plod i jasno postavljene, dalekosežne vizije SEEPEX-a kao moderne evropske berze koja će poslovati u potpunosti u skladu sa najboljom evropskom praksom, sa jasnom i neporecivom regionalnom perspektivom.

SEEPEX je ambiciozno dizajniran i koncipiran po uzoru na pan-evropsku berzu električne energije EPEX SPOT

Vredi podsetiti da je SEEPEX, kako na planu poslovnog modela, tako i po pitanju strateškog stremljenja i dugoročnih aspiracija, od samog početka vrlo ambiciozno dizajniran i koncipiran po uzoru na pan-evropsku berzu električne energije EPEX SPOT, inače našeg inicijalnog i vrlo važnog strateškog partnera, i to bez ikakvih kompromisa po pitanju (ne)spremnosti tadašnjeg, kako pravno-regulatornog, tako i tržišnog okvira u Srbiji i regionu.

Moglo se prigovoriti na samom početku, a i bilo je disonantnih tonova u tom pravcu tokom osmišljavanja i prezentovanja budućeg poslovnog modela, da je u najmanju ruku hrabro pojaviti se sa takvim konceptom u tadašnjem prilično rudimentarnom tržišnom okviru, sa vrlo izraženom dominantnom, skoro monopolskom, ulogom EPS-a na tržištu i u jednom vrlo rigidno regulisanom finansijskom okviru, sa idejom da je i u kod nas moguće primeniti model najmodernije berzanske infrastrukture i to ne samo po pitanju tržišne platforme, već i po pitanju spot klirinške infrastrukture koja u našem bankarsko-finansijskom okruženju nije postojala ni u tragovima, ali evo, bar za sada, ispostavilo se da je bilo i vrlo plodotvorno.

Formiranjem ADEX-a, tj. korporativnim udruživanjem berzi Srbije, Slovenije i Mađarske, zaista je napravljen značajan iskorak na ovom polju u regionu. U čemu je značaj formiranja zajedničke berze za sve tri strane i kakvi su dalji planovi?

Kao što ste već i nagovestili u pitanju, značaj uspešne realizacije ovog zahtevnog projekta je zaista višestruk, i to ne samo na polju tržišta električne energije, sigurnosti snabdevanja i efikasnije integracije obnovljivih izvora energije, već i na strateškom, a moglo bi se reći i geo-političkom planu, pre svega u kontekstu naših integrativnih aktivnosti ka EU.

Prva faza BlueSky projekta uspešno je sprovedena kroz korporativnu integraciju srpske i slovenačke berze i osnivanjem ADEX Grupe 2022. godine, a 2023. uspešno su okončani pregovori sa mađarskim partnerima kada je i potpisan dokument o pristupanju HUPX-a jedinstvenoj poslovnoj infrastrukturi

Poznato je da je tzv. BlueSky projekat iniciran još 2017. godine od strane SEEPEX-a i njegovih osnivača (EMS i EPEX SPOT), kao instrument realizacije početne vizije SEEPEX-a o uspostavljanju regionalne berze električne energije, dok je okretanje partnerima iz EU posledica nedovoljnog razumevanja političkih struktura iz zemalja okruženja koji su bili naši prirodni i prvi sagovornici na tom planu. Realizacija projekta je bila osmišljena u dve faze, tako da je prva faza, koja je podrazumevala korporativnu integraciju srpske i slovenačke berze i osnivanje ADEX Grupe, uspešno okončana u decembru 2022. godine, dok su tokom protekle godine uspešno okončani pregovori i sa mađarskim partnerima, sa kojima je transakcioni dokument o pristupanju i HUPX-a ovoj jedinstvenoj poslovnoj infrastrukturi potpisan u decembru 2023. godine.

Inače, prvi praktični rezultati planirane sinergije unutar ADEX-a su ostvareni već nakon par meseci, tj. uspostavljanjem unutardnevnog tržišta u Republici Srbiji krajem jula prošle godine, a proteklog meseca smo uspešno završili i proces transformacije poslovnog modela slovenačke berze BSP, na način da su funkcija kliringa i platforma za dan-unapred trgovanje harmonizovani sa poslovnim modelom SEEPEX-a, tj. sa najboljom evropskom praksom koja je prisutna na svim EPEX SPOT tržištima.

Uz uvođenje jedinstvenog procesa učlanjenja i cenovnik, kao i harmonizovana tržišna pravila, na taj način će svim učesnicima na srpskom i slovenačkom spot tržištu (a, nadamo se, uskoro i na mađarskom spot tržištu) biti pružena tzv. „one-stop shop“ solucija, gde će im na raspolaganju biti svi prateći benefiti jednog takvog rešenja (harmonizovana poslovna i klirinška infrastruktura, netting i cross-margining kolaterala, jedinstvena procedura i smanjeni troškovi pristupanja spot tržištima), uz planirano dalje jačanje te sinergije i sa mađarskim partnerima u bliskoj budućnosti.

Uspostavljanje unutardnevnog spot tržišta na srpskoj berzi električne energije prepoznato je kao jedan od najvažnijih preduslova za efikasnu integraciju obnovljivih izvora električne energije

Što se tiče samog srpskog tržišta, poznato je da je uspostavljanje unutardnevnog spot tržišta prepoznato i u zakonskom okviru kao jedan od najvažnijih preduslova za efikasnu integraciju obnovljivih izvora električne energije i uspešnu realizaciju nove podsticajne sheme bazirane na aukcijama za zaključivanje dugoročnih finansijskih ugovora o otkupu (tzv. ugovori o razlikama), a gde bi ugovorna strana odgovorna za realizaciju tih petnaestogodišnjih finansijskih ugovora, sa strane države, bio garantovani snabdevač (tj. EPS), dok bi fizička isporuka proizvedene energije i balansna odgovornost morali biti obaveza samih proizvođača.

Naravno, uloga SEEPEX-a u samom modelu podsticajnih mera je daleko šira, pre svega u kontekstu pružanja relevantne i robusne referentne cene na koju se referišu pomenuti finansijski ugovori, kao i obezbeđivanju dovoljno likvidnog dan-unapred tržišta koje će moći prihvatiti svu količinu proizvedene energije bez značajnog uticaja na cenu, tako da se sada sa sigurnošću može tvrditi da je, sa ovim poslednjim unapređenjima, ta kompleksna tržišna slagalica uspešno sklopljena i da može uspešno odgovoriti na sve izazove koje zelena tranzicija nameće pred tržište električne energije, a samim tim i podržati planirane akcije državnih institucija, usmerene ka ostvarenju proklamovanih, vrlo zahtevnih ciljeva Integrisanog nacionalnog energetskog i klimatskog plana.

Poznato je da SEEPEX, kao operator organizovanog tržišta električne energije u Srbiji, ima važnu ulogu u okviru liberalizacije nacionalnog tržišta električne energije i u ostvarivanju proklamovanih ciljeva zelene tranzicije, ali je takođe odigrao veoma bitnu ulogu i u obezbeđivanju sigurnosti snabdevanja tokom protekle energetske krize i funkcionisanja tržišta u, mogli bi reći, kritičnim režimima. Nakon svega, kakvo je Vaše mišljenje o uzrocima i posledicama te krize, kao i o eventualno naučenim lekcijama i odgovoru evropskih institucija, pre svega misleći na Evropsku komisiju i predložene izmene dizajna tržišta?

Može se reći da je SEEPEX, kao i ostale evropske energetske berze, u tim graničnim režimima tokom trajanja energetske krize samo potvrdio višestruki značaj uspostavljanja jednog transparentnog i efikasnog mesta trgovanja, koje je uz to u stanju i da pruži punu sigurnost i finansijsku zaštitu svim učesnicima na tržištu, čak i u tako visokorizičnim uslovima poslovanja sa kojima se ceo sektor susretao. Pored toga, a što je i jedan zaključaka Evropske komisije u predloženim merama za unapređivanja dizajna jedinstvenog evropskog tržišta, robusne referentne cene bazirane na principu marginalnih cena jedini su efikasan instrument koji, pored već poznatih benefita koje ne bih dalje elaborirao, može poslužiti i kao zvono na uzbunu i inicirati određene promene i akcije, kako se slične situacije i izazovi ne bi ponavljali u budućnosti.

Novi dizajn tržišta treba da ostvari dva cilja: veću stabilnost cena na dužem vremenskom okviru, kao i efikasniju integraciju obnovljivih izvora energije u sistem

Predlog novog dizajna tržišta koji je, nakon duže debate svih zainteresovanih strana, konačno uobličen sredinom prošle godine, je svakako bio iniciran poslednjom energetskom krizom i enormno visokim cenama, ali suštinski predstavlja odgovor na rastuće izazove i uočene mane, u nekim slučajevima bi mogli reći i ekonomske nelogičnosti, vrlo oštre zelene tranzicije u kojoj se već duže vreme nalazimo. Najkraće rečeno, predložene mere se mogu sublimirati u dve kategorije, tj. dva najvažnija cilja: veća stabilnosti cena na dužem vremenskom okviru, kako za potrošače, tako i za snabdevače, kao i efikasnija integracija obnovljivih izvora energije u sistem, pre svega kroz implementaciju decentralizovanih fleksibilnih rešenja, kao što su upravljiva potrošnja i skladišta električne energije.

Osim toga, treba pomenuti još nekoliko konkretnih mera za unapređenje dizajna tržišta, kao što su definisanje dugoročnih finansijskih ugovora o otkupu kao poželjnih i jedinih prihvatljivih mera podrške daljem razvoju obnovljivih izvora energije (koncept koji smo, da podsetim, u Srbiji već implementirali putem aukcija održanih protekle godine), akcenat na daljem razvoju i većem tržišnom udelu dugoročnih korporativnih ugovora o otkupu i aktivnije učešće segmenta potrošnje na tržištu putem implementacije koncepta pametnih mreža, prozjumera i upravljive potrošnje.

Mladenović: Ovo, svakako, nije bila prva, a svakako neće biti ni poslednja kriza sa kojom će se energetski sektor susresti

Inače, ovo, svakako, nije bila prva, a svakako neće biti ni poslednja kriza sa kojom će se energetski sektor, a možda je u ovom poslednjem slučaju ispravnije reći globalno tržište energije, susretati. Poznato je da je svet kroz slične situacije, pre svega uzrokovane geostrateškim uzrocima, a mogli bi reći i nepotpunim razumevanjem društvenih okolnosti u kojima živimo, tj. odsustvom interakcije između socio-filozofskog i kibernetsko-tehnološkog razvoja, prolazio još tokom sedamdesetih godina (naftna kriza nastale 1973. odlukom OPEC-a da uvede naftni embargo zapadnim zemljama zbog podrške Izraelu tokom tzv. rata Yom Kippur i naftna kriza krajem sedamdesetih nakon Iranske islamske revolucije), kao i početkom devedesetih, nakon prekida snabdevanja naftom iz regiona Persijskog zaliva uzrokovane iračkom invazije na Kuvajt i potonjim Zalivskim ratom.

Zajednički imenitelj kriza je neadekvatan odgovor tržišta i donosilaca odluka, kao i posledični porast cena energenata

Nakon toga smo početkom novog milenijuma imali, po obimu lokalnu, ali po sistemskim posledicama dalekosežnu, krizu u Kaliforniji koja je, u stvari, predstavljala kolaps tržišnog modela i na taj način, u potpunosti, razotkrila sve slabosti u dizajnu potpuno liberalizovanog i deregulisanog tržišta električne energije, a nakon toga podstakla određene, ali ispostavilo se i nedovoljno temeljne, reforme za poboljšanje transparentnosti tržišta, pouzdanosti i zaštite potrošača. Zajednički imenitelj za sve te krize je neadekvatan odgovor tržišta i relevantnih donosilaca odluka, tj. političara, kao i posledični porast cena energenata i robe (nafte, električne energije i gasa) koje se, nakon okončanja tih kriza, po pravilu nisu vraćale na prethodni nivo. To je slučaj i danas na tržištu električne energije, gde svedočimo konsolidaciji nivoa cena na značajno višem nivou, nego što je to bio slučaj pre krize.

Međutim, ono što je još zanimljivije i što, po prirodi stvari, prolazi ispod radara je da su, ne samo navedene krize, već i sve bitnije prekretnice u percipiranju i načinu funkcionisanje ekonomije, a samim tim i tržišta energije kao njenog bitnog segmenta, najavljene godinama ranije u promišljanjima i delima modernih mislilaca, sociologa i filozofa pre svega, koji su anticipirali mnoge pojave, pa čak i posledice, znatno ranije nego što bi one postale deo javnog diskursa, a zatim legislative i poslovne prakse, ali što, na žalost, nije nalazilo na adekvatno i pravovremeno razumevanje političkih elita i donosilaca odluka.

Možete li nam malo pojasniti ovu poslednju tezu, kako i da li se na taj način, tj. šireći diskusiju na širi javni diskurs i uvažavajući napredak u ostalim oblastima društvenog delovanja, može odgovoriti, ne samo na sistemske, već i na postojeće operativne izazove koje novo energetsko okruženje donosi?

Svakako da nije realno očekivati od birokrata u Briselu ili tehnokrata na čelu velikih korporacija da, na tom sociološko-filozofskom planu, imaju sluha i razumevanja za bilo šta van pojednostavljene Fukujamine[1] teze o „kraju istorije“ i trijumfu neoliberalne demokratije i slobodnog tržišta (ako blagonaklono pretpostavimo da i o tome mogu znati ponešto), ali bi pravilno vrednovanje savremenijih filozofskih diskursa, već primenjenih u praksi, pre svega kroz digitalnu ekonomiju i decentralizovanu block-chain infrastrukturu, a ako se vratimo malo unazad i kroz nastanak interneta kao otelotvorenja koncepta decentralizacije, rizomatskih struktura i nomadske prirode subjektiviteta Delezea[2] i Gatarija[3], svakako pomoglo u boljem razumevanju naše savremene ekonomske realnosti.

Ukoliko bi se malo odmakli od post-strukturalizma u svom uskom značenju i pomerili ka nekom širem postmodernom kontekstu i dublje dekonstruisali političke i društvene prilike od početka devedesetih pa naovamo (tj. gledajući samo post-Fukujama eru), dolazimo do pojma i prepoznavanja hiper-realnosti gde bi, sagledavajući stvari iz jedne bodrijarovske[4] perspektive, mogli reći da mantra o striktno tržišnoj vrednosti, tj. „komodifikaciji“ energije kao robe, zamagljuje društvene i ekološke realnosti, a u širem kontekstu doprinosi daljoj nekontrolisanoj produkciji i širenju simuliranih iskustava.

Dok sa Fukujaminog stanovišta, moglo bi se reći, liberalizacija elektroenergetskog sektora predstavlja svojevrsnu kulminaciju istorijskog napretka ka liberalnim demokratskim idealima, gde privatizacija vertikalno integrisanih, u većini slučajeva državnih preduzeća podstiče slobodu i prosperitet pojedinca, iz bodrijardovske (meni lično, mnogo draže) perspektive ista ta liberalizacija energetskog sektora, pa i tekuća tehno-sajber tranzicija u celini, bi se mogla posmatrati kao deo šireg procesa društvene simulacije, gde čisto tržišna vrednost energije kao robe pomračuje njenu upotrebnu vrednost, što dalje dovodi do gubitka autentičnog ljudskog iskustva i povezanosti sa svetom prirode.

Svaka energetska kriza uz porast cena, pojačava i globalnu egzistencijalnu anksioznost i neizvesnost oko potrošnje energije

Ako sve to stavimo u kontekst Bodrijarove postmoderne etike, možemo zaključiti i da svaka energetska kriza, uz obaveznu pojavu rasta i prateće visoke volatilnosti cena električne energije (koja je, nakon aktuelne krize, još uvek prisutna), značajno pojačava globalnu egzistencijalnu anksioznost i neizvesnost oko potrošnje energije, oskudice resursa i degradacije životne sredine, dok dalja komodifikacija energije i apstrakcija njene vrednosti na finansijskim tržištima, osim čisto ekonomskih konsekvenci usled špekulativnih i ostalih finansijskih rizika, može na širem planu pogoršati osećaj nepovezanosti i otuđenja od sveta prirode.

I energetske krize se, uz još uvek prisutno i nedovoljno kontrolisano iscrpljivanje resursa, mogu posmatrati kao simboli Bodrijarove hiper-realnosti, odražavajući krhkost ljudske civilizacije suočene sa tehnološkim, ekološkim i društveno-političkim poremećajima

Dakle, čak se i energetske krize, uz još uvek prisutno i nedovoljno kontrolisano iscrpljivanje resursa, mogu posmatrati kao simboli Bodrijarove hiper-realnosti, odražavajući krhkost ljudske civilizacije suočene sa tehnološkim, ekološkim i društveno-političkim poremećajima, dok, sa druge strane, prihvatanje i implementacija u praksi principa ekološke održivosti, otpornosti i osnaživanja zajednice, može ponuditi puteve za navigaciju kroz složenost postmodernog sveta, uz istovremeno ublažavanje rizika od energetske nesigurnosti i degradacije životne sredine.

Naravno, može se ići i malo dalje u prošlost u ovom razmatranju, pa se dotaći i egzistencijalističkih filozofa poput Sartra[5] ili Ničea[6] koji su istraživali teme individualne slobode, autentičnosti i ljudskog stanja suočenog sa tehnološkim napretkom i društvenim promenama. Naime, uzimajući u obzir iskustva ne samo iz trećeg sveta, već i sve većeg rizika od nedostupnosti energije jednom sloju stanovništva i u razvijenim zemljama, filozofska razmatranja pravde, pravičnosti i raspodele resursa mogu osnovano poslužiti kao osnova za kritike politika deregulacije i liberalizacije koje su trenutno na snazi, kao i za predloge alternativnih pristupa, a razmišljanja o ulozi pojedinaca u tehnološki posredovanim društvima mogla bi da podstaknu diskusije o implikacijama tako oštre tehnološke tranzicije na delovanje ljudi i egzistencijalno ispunjenje.

Mladenović: Mora doći do potpune promene paradigmi i odustajanja od određenih dogmi neoliberalnog kapitalizma

Sve u svemu, gledajući malo širi kontekst koji, bez dileme, obuhvata i moderna dostignuća humanističkih nauka, jasno je da mora doći do potpune promene paradigmi i odustajanja od određenih dogmi neoliberalnog kapitalizma koje su, poslednje tri decenije, prihvatane u većem delu sveta kao neporecive istine. Dok Bodrijar i Fukujama, ako se zadržimo samo na njima, nude u svojim stavovima suprotne perspektive daljih pravaca razvoja društva ili, konkretno za naš slučaj, tranzicije energetskog sektora, njihova gledišta ističu šire filozofske debate o prirodi društva, stvarnosti i opštem civilizacijskom napretku, tako da jedino pravilna evaluacija ovih različitih gledišta može obogatiti diskusije o društvenim, ekonomskim i ekološkim implikacijama dalje liberalizacije ili eventualne de-liberalizacije, tj. promene kursa u daljem razvoju i neminovnoj tranziciji energetskog sektora.

Čini se da se stvari, ipak, menjaju i na tom polju. Znamo da je Evropska komisija u svom poslednjem predlogu unapređenja dizajna tržišta, između ostalog, jasno apostrofirala i potrebu za bržom zelenom tranzicijom i daljom decentralizacijom energetskog sektora, između ostalog i kroz definisanje određenih podsticajnih mera u vidu aukcija za zaključivanje dugoročnih finansijskih ugovora o otkupu, većom fleksibilnošću tržišnog modela i efikasnijom zaštitom potrošača?

Mora se reći da su predložene mere svakako ispravne, ali suviše limitirane i u velikoj meri zakasnele, pa se njihovi dometi na suštinskom planu i ne mogu sa sigurnošću sagledati, gde je uzrok, ponovo ću naglasiti, pre svega u nedovoljnom razumevanju dramatike socio-filozofskog trenutka u kome se nalazimo, a moglo bi se reći i svojevrsnom neoliberalnom slepilu za suštinu i vrednost energije kao takve, tj. njenog uticaja na tekuću sociološku tranziciju.

U tom kontekstu, vredi podsetiti na Mamfordovu[8] teoriju gde se istorija korišćenja energije, nakon savladavanja vatre za toplotu i kuvanje, može vrlo grubo podeliti na tri epohe. Eotehnička epoha se vrtela oko drveta, vetra i životinjske snage, gde su ljudi, pored kuvanja i spremanja hrane, naučili da koriste vetar za plovidbu i obezbeđivanje obrtne snage koja se koristila za navodnjavanje i mlevenje žitarica, a snagu životinja za obradu zemlje i transport. Nakon toga, dolazi do paleotehničke epohe koja je pokrenuta industrijskom revolucijom, gde je upotreba uglja i parnih mašina otvorila, tj. stavila na raspolaganje mnogo veće energetske resurse nego ranije, što je omogućilo masovniju proizvodnju, kao i mnogo obimniji i brži transport robe. Konačno, neotehnička epoha, tj. moderna epoha nafte, električne i nuklearne energije, uključuje i dalje povećanje raspoloživih energetskih resursa, kao i njihovu rafiniraniju upotrebu, tako što izvori energije postaju diversifikovani i bolje prilagođeni specifičnoj nameni.

Tri epohe koršćenja energije: eotehnička, paleotehnička i neotehnička

Ove epohe su isprekidane, ne samo tehnološkim, već i sociološkim revolucijama koje možemo tumačiti i kao, manje vidljive, ali stalno prisutne paralelne tokove navedenim energetskim tranzicijama, tako da se i Mamford bavi ovim tranzicijama u kontekstu toga što su se poklopile sa radikalnim promenama u društvu: dinamika eotehničkog društva je veoma različita, tj. mnogo sporija od dinamike paleotehničkog društva, koja je opet neuporedivo sporija od dinamike neotehničkog društva u kome se trenutno, ili u kome smo se do skoro nalazili. Imajući sve to u vidu, tekuća energetska („zelena“) tranzicija nije samo energetska ili ekonomska tranzicija, već je to i trenutak jasne i izražene društvene promene.

Takve promene se mogu istraživati na mnogo različitih načina, od kojih svaki naglašava različite aspekte složenih veza između upotrebe energije i društva, gde fokus mora biti na direktnim odnosima između oblika energetskog sistema i artefakata sa kojima se bavimo, s jedne strane, i energetskih praksi, tj. modela tržišta koje razvijamo s druge strane. Ono što je karakteristično za današnji trenutak je to da se, već deceniju unazad, nalazimo u kovitlacu nove tehnološke revolucije, tj. zelene tranzicije ako govorimo isključivo u kontekstu energije, koja po svim svojim karakteristikama i specifičnostima može predstavljati početak nove, post-neotehničke epohe.

Ovo je, svakako, vrlo zanimljivo i sveže gledište na pomenutu temu, ali znamo da je, osim sistemskih, zelena tranzicija donela mnogo i operativnih izazova kao što je, recimo, promenljivost proizvodnje obnovljivih izvora i problem balansiranja, pa da li i te praktične aspekte možemo sagledati kroz ovu, širu prizmu?

Ukoliko želimo da se bavimo uzrocima i anticipacijom problema, a ne samo posledicama i kontrolom štete kao što, u najvećem broju slučajeva, rade donosioci energetskih politika, jasno je da samo empirijski zasnovana filozofska perspektiva može ponuditi određenu jasnoću u vezi sa specifičnim problemima energetske tranzicije, a koje, na kraju krajeva, tretira i novi dizajn tržišta. Kao vrlo očit primer možemo navesti i problematiku koju ste apostrofirali u pitanju, tj. problem intermitentnosti i nedovoljne prediktabilnosti proizvodnje obnovljivih izvora energije, što je još od samog početka prepoznato kao jedan od najvećih izazova za njihovu masovniju integraciju i nesmetan rad, tj. održavanje entropije celokupnog elektroenergetskog sistema.

Još je Hajdeger smatrao da se energija može konceptualizovati istovremeno kao fluks i kao potencijal

Poznato je da je još Hajdeger[9] smatrao da se energija može konceptualizovati istovremeno kao fluks i kao potencijal, kao i da postoji neprekidna napetost između te dve pojavnosti. Energija je „fluks“ kada teče, radi, koristi se, utiče na promene, a sa druge strane je „potencijal“ kada je uskladištena, dostupna, čeka da se koristi. U tom kontekstu, može se reći da se problem intermitentnosti javlja zato što se energija obnovljivih izvora, a pre svega vetra i sunca, pojavljuje kao čist fluks, za razliku od fosilnih goriva koja su stalno prisutna kao potencijal, a jednim delom i zbog toga što tehno-političke elite problem rešavanje te neprekidne kolizije između fluksa i potencijala drže van domašaja samih potrošača, koji energiju i dalje doživljavaju kao čist potencijal dostupan na samo jedan klik prekidača.

Tu, dakle, i dalje imamo latentni problem tzv. „iskustvenog jaza“, u kome iz ugla potrošača dolazi do izražaja nevidljivost i apstraktnost velikog dela elektroenergetskog sistema, a zbog čega i sam potrošač ne može da izgradi etički odnos prema samoj potrošnji, jer za njega, kada pritisne prekidač, na onom čisto simboličkom, ili mogli bi reći čak semiotičkom nivou, sijalica „svetli sama“ i bez ikakve vidljive interakcije sa okruženjem.

Imajući sve to u vidu, moguće je da Mamfordova teorija o tri faze korišćenja energije, uz tezu o socio-filozofskim faktorima kao okidačima tranzicije između njih, otvara prostor za rešenje problema intermitentnosti i efikasnije integracije obnovljivih izvora energije u sistem, izvan ili u sinergiji sa trenutno popularnim, ali i skupim pokušajima skladištenja energije, primene kompleksnih rešenja putem tzv. „pametnih mreža“ ili implementacije alternativnih modela tržišta fleksibilnosti (upravljiva potrošnja, „peer-to-peer“ i sl.).

Zadatak za inženjere i kreatore politika nije da samo uklope i integrišu obnovljive izvore energije u trenutni energetski sistem, već i da osmisle sistem koji je istovremeno održiv i zadovoljava bazične ljudske potrebe

Sa sigurnošću se može reći da problem nije isključivo tehničke prirode vezano za balansiranje proizvodnje i opterećenja unutar mreže, kako se često pojednostavljuje, već da se pre radi o kompatibilnosti između korišćenja energije od strane društva i ponašanja izvora, tj. energetskog sistema koji tu energiju obezbeđuju. Dve strane ovog sistema koevoluirale su kroz istoriju do svoje trenutne situacije, i svi pokušaji da se promeni proizvodna strana, kako bi se prilagodili većem uticaju intermitentnosti obnovljivih izvora, a da se potrošnja (u svojoj biti) ostavi takva kakva jeste, ne samo da nisu dali rezultata, već su predstavljali rešenja za pogrešno shvaćeni problem. Zbog svega toga, zadatak za inženjere i kreatore energetskih politika nije da samo uklope i integrišu obnovljive izvore energije u trenutni energetski sistem, već da pre svega osmisle sistem koji je istovremeno održiv i zadovoljava bazične ljudske potrebe.

Zar ne mislite da je ta tema i svojevrsna promena paradigme shvatanja pojma i uloge potrošnje, bar deklarativno, već uspešno prepoznata i adresirana kroz svojevrsnu decentralizaciju elektroenergetskog sistema, oličenu u sve masovnijoj pojavi prozjumera, uspostavljanje koncepta upravljive potrošnje i skladišta električne energije?

Tu ste donekle u pravu, ali i do tih pozicija se došlo, pre svega, empirijskim delovanjem i bez nekog dubljeg promišljanja. Naime, kao što je već pomenuto, sama fenomenologija potrošnje električne energije se ne može posmatrati izdvojeno od sposobnosti potrošača da razvije etičku poziciju po tom pitanju. Iako nije direktno referisano na taj način, tu temu možemo posmatrati i u svetlu Fukoovog[10] rada o samopraktikama, u kojem se tvrdi da se etičko ponašanje može izgraditi samo iz odnosa sa moralno relevantnim okruženjem. Kao što je već rečeno, kompleksna i neprozirna električna mreža, svojevrsna „crna kutija“ sa stanovišta potrošača, stoga posebno otežava „etičku potrošnju“. Jednostavniji i razumljiviji energetski sistemi mogli bi omogućiti etičko angažovanje, ali verovatno po cenu smanjene efikasnosti samog sistema, tako da se i tu mora pronaći pažljivo izbalansirano rešenje.

Vrlo je važno pravilno prepoznati i valozitovati dva važeća koncepta potrošnje energije: princip „bezgranični konzumerizma“ i moderni pristup „eko štedljivosti“

Pored toga, vrlo je važno pravilno prepoznati i valorizovati dva važeća koncepta potrošnje energije: princip „bezgraničnog konzumerizma“ (kao jednog od stožera neo-liberalnog kapitalizma) koji tvrdi da će dalji ekonomski rast biti moguć kroz poboljšanje efikasnosti i uvođenje novih energetskih tehnologija, i moderni pristup „eko štedljivosti“ koji tvrdi da bi, umesto toga, potrošnju trebalo radikalno smanjiti, čineći očuvanje energije centralnim aspektom naših života, ali pre svega usmereno ka očuvanju životne sredine i realizaciji tzv. zelene agende. U tu diskusiju bi trebalo uključiti i treći put, jer ne samo da društvo mora ostati zainteresovano za održivi energetski sistem, već bi kompletan sistem trebalo da zadovolji potrebe društva i omogući ljudima da napreduju kao ljudska bića.

Inače, svedoci smo da se princip „bezgraničnog konzumerizma“ već pokazao neefikasnim: tokom poslednjih pola veka, rastuća potrošnja energije nije dovela do većeg subjektivnog blagostanja i osećanja sreće, čak ni u zapadnom svetu koji je tu tezu nekritički usvojio kao aksiom. Sa druge strane, i ekološka štedljivost usmerava našu pažnju na protestantsku etiku koja, objektivno gledano i bez potrebe za citiranjem Vebera[11], nikome nije privlačna, pre svega jer ne dodiruje temu blagostanja, a ako gledamo na jednom metafizičkom nivou, ne pruža čak ni nadu u sreću koja će doći u zagrobnom životu ukoliko je život okrenut vrlinama, a ne samo uspehu i sticanju materijalnih dobara. Kroz uvođenje treće pozicije, tzv. „kvalitativnog obilja“ (usredsređenog na pitanje kako energija doprinosi blagostanju), diskusije o energetskoj tranziciji mogu biti proširene tako da uključuju brigu o prosperitetu, pored tradicionalne brige o dostupnosti. Ovo proširenje debate otvara prostor u kojem se može razgovarati o načinima smanjenja potrošnje i racionalnog korišćenja energije, uz istovremeno poboljšanje opšteg društvenog blagostanja.

Diskusije o energetskoj tranziciji mogu biti proširene tako da uključuju brigu o prosperitetu, pored tradicionalne brige o dostupnosti

Što se tiče potrebe za aktivnijim učešće potrošnje na tržištu, tj. prelasku sa tradicionalne pasivne, na ulogu aktivnog učesnika na tržištu, a što je takođe i još jedna od preporuka Evropske komisije u predlogu novih mera za poboljšanje dizajna tržišta, u pitanju je, praktično, legitimizacija ideje o ultimativnoj decentralizaciji, tj. demokratizaciji ekonomije koja, ne samo da je već nekoliko decenija prisutna u javnom diskursu, nego predstavlja i centar univerzuma digitalne ekonomije koji ni najveći skeptici više ne mogu ignorisati.

Demokratizacija ekonomije u kontekstu elektroenergetskog tržišta podrazumeva dalju primenu koncepta marginalnih cena na berzama energije

U svojoj biti, a u velikoj meri zasnovana na idejama post-strukturalista i to, pre svega, već pomenutih Delezea i Gatarija (D&G) i njihovog koncepta decentralizacije, rizomatskih struktura i nomadske prirode subjektiviteta, demokratizacija ekonomije u kontekstu elektroenergetskog tržišta podrazumeva, pre svega, dalju primenu koncepta marginalnih cena na berzama energije, što podrazumeva dobrovoljno učešće učesnika i „demokratsko formiranje referentnih cena“, kao i decentralizaciju energetskih sistema i uvođenje distribuiranih energetskih resursa, a implicitno i osnaživanje pojedinaca i tzv. energetskih zajednica, kako bi imali što veći uticaj na što pravednije alociranje, distribuciju i upravljanje ekonomskim resursima.

Demokratizacija energetike nije jedinstveno rešenje, već obuhvata različite strategije i reforme koje imaju za cilj negovanje pravednijeg i participativnog ekonomskog sistema, samim tim značajno doprinoseći otpornosti i održivosti svih njegovih činilaca

Iako demokratizacija ekonomije, tj. energetike u našem kontekstu, svakako, nije jedinstveno rešenje, ona obuhvata različite strategije i reforme koje imaju za cilj negovanje pravednijeg i participativnog ekonomskog sistema, samim tim značajno doprinoseći otpornosti i održivosti svih njegovih činilaca, kao naročito značajnim faktorima u uslovima tekuće zelene tranzicije energetskog sektora. Pored toga, jasni su benefiti i na sociološkom planu, obzirom da je demokratizacija ekonomije u potpunom skladu sa osnovnim principima demokratije, kao što su jednakost, sloboda i aktivno učešće pojedinca u društveno-ekonomskim procesima, ali, sa druge strane, treba reći i da taj proces sobom donosi i mnoge izazove i kompromise, kao što je balansiranje individualne autonomije sa kolektivnim donošenjem odluka, upravljanje konkurentskim interesima i prioritetima, kao i upravljanje složenom ekonomskom dinamikom. Zbog svega toga, sprovođenje politika i reformi za demokratizaciju ekonomije, tj. u našem slučaju energetskog sektora, pored potpunog i slojevitog razumevanja samog koncepta i svih njegovih specifičnosti, zahteva promišljeno planiranje, angažovanje zainteresovanih strana i stalnu evaluaciju, kako bi se osigurala efektivnost i odgovornost.

Mnogi bi rekli da sve navedeno prilično lepo izgleda na papiru, ali da je, čak i u razvijenim evropskim zemljama, taj koncept znatno prisutniji u političkim platformama, pre svega „zelenih“ partija, nego u ekonomskoj praksi. Na čemu se može zasnivati optimizam da je sveobuhvatnije uvođenje koncepta decentralizacije, a u širem smislu i demokratizacije u energetiku pravi put ka rešavanju svih izazova?

Za odbranu te teze se možemo pozvati, kako na do sada naučena iskustva iz energetskog sektora, svedoci smo masovnog razvoja i širenja koncepta prozjumera, kao i ozbiljnih ulaganja na polju implementacije pametnih mreža i inovativnih decentralizovanih rešenja na polju tržišta fleksibilnosti (sa akcentom i na primeni block-chain tehnologije, kao uljeza iz digitalnog sveta), tako i na pozitivne primere iz drugih oblasti društveno-ekonomskog delovanja, pre svega u sferi digitalne ekonomije kao najbrže rastućeg alternativnog tržišnog univerzuma (procenjuje se da je trenutna ukupna tržišna kapitalizacija kriptovaluta premašila tri biliona dolara, sa tržišnim udelom bitkoina na nivou od oko 40%).

Kao najjednostavnije obrazloženje možemo navesti malo banalnu, ali u velikoj meri i osnovanu, tezu da je osnovni razlog za ogromnu kapitalizaciju i otpornost bitkoina to što se on, suprotno kritičarima koji ga uporno nazivaju balonom koji samo što nije pukao, u realnoj ekonomiji samo manifestuje kao nova pojavnost, tj. digitalni oblik električne energije, transformisane putem tzv. „proof of work“ algoritma iz realnog u digitalni svet, tako da električna energija predstavlja „underlying asset“ koji mu, slično kao kod finansijskih fjučers ugovora, osigurava upotrebnu vrednost, ne samo na praktičnom, već i na simboličko-semiotičkom planu.

Žil Delez i Felis Gatari „Kapitalizam i šizofrenija“

Sa druge strane, ako bi potražili malo dublje razloge i korene ovako dramatične promene percipiranja ekonomije na globalnom planu, ponovo bi došli do opusa Deleza i Gatarija (D&G), apostrofirajući tu kao najznačajniji primer njihovo zajedničko delo „Kapitalizam i šizofrenija“, dvotomnu studiju o kapitalizmu i odnosima između kapitalizma i šizofrenije koja je imala značajan uticaj na različite aspekte savremene misli. U radu se preispituje status želja kao libida, gde, za razliku od Frojda[12], Edipov kompleks nije formacija samog nesvesnog, već aparatura za potiskivanje „želećih mašina“ (koncepcija nesvesnog kao mašine), uz kritiku operisanja i duboke ukorenjenosti psihoanalize u kapitalističkom društvu i njene nemogućnosti da shvati svoju vlastitu šizofreničnu osnovu (uvođenje pojma tzv. „šizoanalize“, čije se polazište nalazi u militarno libidno-ekonomskoj i libidno-političkoj analizi, a koja se može naći u osnovi analize, ne samo fašizma, već i mnogih desiničarskih derivata postmodernih neo-liberalnih uređenja).

D&G smatraju da je društveno polje investirano na dva načina: predsvesno investiranje interesima i nesvesno investiranje željom, a taj bazični koncept „želje“ (libida) i „želećih mašina“ nudi uvid u dinamiku potrošnje i proizvodnje koji se lako može preslikati i na ekonomiju i sve njene oblasti.

D&G smatraju da je društveno polje investirano na dva načina: predsvesno investiranje interesima i nesvesno investiranje željom, a taj bazični koncept „želje“ (libida) i „želećih mašina“ nudi uvid u dinamiku potrošnje i proizvodnje koji se lako može preslikati i na ekonomiju i sve njene oblasti. Oni, takođe, tvrde da je želja produktivna i kreativna, da pokreće procese potrošnje, proizvodnje i inovacija. U digitalnoj ekonomiji, recimo, platforme koriste želje i preferencije korisnika da personalizuju sadržaj, ciljaju reklame i optimizuju korisničko iskustvo. Ekonomija pažnje, podstaknuta angažovanjem korisnika i algoritmima vođenim podacima, iskorištava želje za pažnjom, validacijom i vezom kako bi podstakla ekonomsku vrednost u digitalnim ekosistemima.

D&G prvi uvode koncept tzv. „rizomatskih struktura“, kao alternativu hijerarhijskim i centralizovanim organizacijama

Takođe, D&G prvi uvode koncept tzv. „rizomatskih struktura“, kao alternativu hijerarhijskim i centralizovanim organizacijama. Rizomatske strukture su nelinearne, decentralizovane mreže koje karakteriše više ulaznih tačaka, veza i višestrukosti. Ova ideja je primenjena na digitalne tehnologije i mreže, kao što je internet, gde informacije teku na decentralizovan način, bez jedne kontrolne tačke. Decentralizovane digitalne platforme i tehnologije, uključujući blockchain i peer-to-peer mreže, otelotvoruju rizomatske strukture, omogućavajući distribuirano upravljanje, saradnju i inovacije u digitalnoj ekonomiji.

Decentralizovani energetski sistemi, kao što su mikromreže, distribuirana proizvodnja i sve prisutnije platforme za trgovinu energijom „peer-to-peer“ (bez prisustva medijatora, tj. centralne ugovorne strane), otelotvoruju rizomatske strukture omogućavajući fleksibilne, prilagodljive i otporne energetske mreže

U kontekstu energetskog sektora, decentralizacija uključuje distribuiranje proizvodnje energije, kao i distribuciju i upravljanje preko različitih i međusobno povezanih čvorova, umesto da se oslanja na centralizovane elektrane i mreže. Decentralizovani energetski sistemi, kao što su mikromreže, distribuirana proizvodnja i sve prisutnije platforme za trgovinu energijom „peer-to-peer“ (bez prisustva medijatora, tj. centralne ugovorne strane), otelotvoruju rizomatske strukture omogućavajući fleksibilne, prilagodljive i otporne energetske mreže.

Pored toga, decentralizacija u energetskom sektoru uključuje iskorištavanje kolektivnih želja za energetskim suverenitetom, ekološkom održivošću i otpornošću zajednice za oblikovanje energetskih politika, tehnologija i praksi, dok želja za decentralizovanim energetskim rešenjima motiviše usvajanje projekata obnovljivih izvora energije u vlasništvu zajednice, energetskih zadruga i lokalnih energetskih inicijativa koje daju prioritet demokratskom donošenju odluka i lokalnoj autonomiji (podsetio bih da je pojam „energetskih zadruga“ od skoro uveden i u zvaničnu EU legislativu).

Osim toga, D&G u svom radu snažno naglašavaju nomadsku i fluidnu prirodu subjektiviteta, identiteta i društvenih odnosa. Oni se zalažu protiv fiksnih identiteta i krutih struktura, zalažući se za fluidno, procesno razumevanje stvarnosti. U digitalnoj ekonomiji, recimo, ovaj pojam fluidnosti se manifestuje u fleksibilnosti i mobilnosti koju pružaju digitalne tehnologije, kao što su rad na daljinu, digitalni nomadizam i onlajn zajednice bez granica. Digitalne platforme i tržišta olakšavaju fluidnu razmenu dobara, usluga i informacija preko geografskih i kulturnih granica, dovodeći u pitanje tradicionalne predstave o prostoru, vremenu i identitetu.

Decentralizovani energetski resursi pokazuju karakteristike nomadskog subjektiviteta putem potrebe za decentralizacijom proizvodnje i potrošnje energije

Preslikano na energetski sektor, distribuirani, tj. decentralizovani energetski resursi (DER) pokazuju karakteristike nomadskog subjektiviteta putem potrebe za decentralizacijom proizvodnje i potrošnje energije, omogućavajući pojedincima i zajednicama da učestvuju u energetskim tržištima i procesima donošenja odluka. Prelivajući, dakle, tezu o nomadskoj prirodi subjektiviteta u prihvatljivu i široko rasprostranjenu poslovnu praksu, DER u vlasništvu prozjumera ili aktivnih kupaca, kao što su krovni solarni paneli i sistemi za skladištenje energije, omogućavaju pojedincima da postanu aktivni učesnici u energetskoj tranziciji, prelazeći sa pasivnih potrošača na potrošače koji proizvode, skladište i trguju električnom energijom.

I na kraju, ali svakako ne i najmanje važno, D&G uvode koncept „deteritorijalizacije“, koji tretira odnos između teritorije (u najširem smislu te reči, u kontekstu naše teme to može biti i društveno-ekonomski sistem ili, uže gledano, model tržišta u kome se procesi odvijaju) i onoga što teritorija „dozvoljava“ za subjekte, tj. „tela“ u okviru te teritorije. Teritorija utiče na to šta su tela u stanju da urade, u skladu sa precizno definisanim ili implicitnim nizom koncepata, očekivanja i akcija (oni ih često nazivaju „kodovima“). Kada se određeni prostor deteritorijalizuje, ovi kodovi se poništavaju, a teritorijalni poredak tela napušta njenu stabilnost i ulazi u haotičnu mešavinu pokreta, pokazujući privremene, nerazabirljive šablone (tj. tela se „dekodiraju“ kada se prostor „deteritorijalizuje“). Na taj način, tela pronalaze novi poredak, ona su „prekodirana“, dobijaju redosled onoga što je razumno, i uspostavljaju novu stabilnost u svojim obrascima kretanja, tj. ponašanja u okviru sistema.

U neoliberalnom kapitalizmu, tokovi kapitala deteritorijalizuju ukupni društvo-ekonomski prostor tako što uklanjaju (dekodiraju) lokalna i subjektivna osećanja vrednosti i društvenih odnosa, a zatim reteritorijalizuju taj isti prostor na način koji će podržati i olakšati slobodne tokove kapitala, što u suštini dovodi do prekodiranja lokalne kulture ponašanja društva u neoliberalni inherentno-nihilistički sistem vrednosti.

Čak i ako je u ranijim društvenim sistemima kultura bila „nespojiva“ sa kapitalom, kapitalizam nema problema sa stvaranjem „aksioma“ za nove subjekte/tela (kao radnu snagu), okruženje (kao privatnu svojinu) i prirodne entitete, tj. procese procese (kao robe), koji mutiraju svoje tokove u svrhu napora i želje kapitala da prevaziđe svoja unutrašnja ograničenja i protivurečnosti, daljim širenjem i stalnim dekodiranjem naše želje, a u krajnjem ishodištu i prekodiranjem naše unutrašnje suštine na nove šablone kapitala. Ovde vidimo konekciju i sa „proizvodnjom želje“ kao onim što zahteva dato društvo („željna proizvodnja jeste društvena proizvodnja“) i istovremeno kako se dati sistem ili zona unutar njega reteritorijalizuju, pojavljuju se novi obrasci, a nove veze između tela se pozitivno povezuju, što opet dovodi do neminovnih promena paradigmi i osnovnih principa funkcionisanja ekonomije i društva.

Šta bi onda, na kraju svega, mogli zaključiti, da li mislite da će zaista doći do neophodnih suštinskih promena i kako vidite dalji razvoj tržišta energije, pa i samog SEEPEX-a, na tom širem planu?

Pravo pitanje je šta bi se desilo ako „poželimo“ drugačije, tj. ako se desi, recimo, da kozmetičke intervencije na postojeći dizajn tržišta koje zaključci Evropske komisije propagiraju ne budu dovoljne da umire „želju“ zapadnog društva za promenom paradigme? U svojim dosadašnjim mutacijama, neoliberalni kapitalizam nam pokazuje da „želju“ možemo proširiti i van datog društvenog uređenja, čak i na ono koje još ne postoji (to nam svakodnevno pokazuje neprestano dekodiranje/prekodiranje društveno-ekonomske stvarnosti, da se ne vraćamo na primer digitalne ekonomije kao potpuno revolucionarnog, „tehno-sajber društvenog poretka“), ali nas kapital istovremeno i sprečava da poželimo ono što je moguće (ili ono što je praktično zamislivo, s obzirom na naše trenutne stepene slobode), i to na način da umrtvljujuća logika novca i „bezgraničnog konzumerizma“ nadkodira dato društvo. U suštini, a kako bi zaista mogli doći do nekog revolucionarnog napretka koji bi, makar ublažio, ako ne i ukinuo narastujuću globalnu ekonomsku anksioznost i brojne socijalne nelogičnosti, zadatak novog vremena bi bio da dekodira tradicionalni neoliberalni sistem vrednosti, kako bi onda mogao biti reteritorijalizovan u neki novi svet.

Zbog svega navedenog, a i ne samo zbog toga, bez imalo sumnje možemo ustvrditi da, iako se opus Deleza i Gatarija, pa i drugih post-stukturalista i postmodernih filozofa, ne bavi direktno ekonomijom, a svakako ne direktno energetskim sektorom, njihovi filozofski koncepti pružaju vredan uvid u principe i dinamiku napora za sveukupnu decentralizaciju i demokratizaciju ekonomije. Tu, naravno, još jednom moramo posebno apostrofirati koncepte koji se odnose na decentralizaciju, rizomatske strukture, kao i deteritorijalizaciju i nomadsku prirodu subjektivnosti, a koji su presudno uticali na diskusije, a zatim i primenjena rešenja u različitim domenima, predstavljajući temelje za razvoj digitalne tehnologije u celini i sa internetom kao svojevrsnim klimaksom, tj. praktičnim otelotvorenjem njihove filozofske misli.

Primenjujući D&G ideje u kontekstu energetskog sektora, kreatori politike, istraživači i praktičari mogu razviti nijansiranije i holističkije pristupe decentralizovanim energetskim sistemima koji daju prioritet otpornosti, održivosti i pravičnosti

Sve to je, svakako, posledično podržalo i pojavu svesti o potrebi za decentralizacijom i demokratizacijom celokupne ekonomije, a samim tim posredno i energetskog sektora kao njenog bitnog segmenta. Iako se njihov rad ne bavi direktno energetskom politikom ili decentralizovanim energetskim sistemima, predloženi konceptualni okvir pruža uvid u principe i dinamiku koja leži u osnovi napora decentralizacije i u energetskom sektoru. Primenjujući ove ideje u kontekstu energetskog sektora, kreatori politike, istraživači i praktičari mogu razviti nijansiranije i holističkije pristupe decentralizovanim energetskim sistemima koji daju prioritet otpornosti, održivosti i pravičnosti i koji će, svakako, u budućnosti predstavljati kamen temeljac u ostvarivanju ideje o konačnoj i potpunoj zelenoj tranziciji, kao putu ka jednom održivom i otpornom društvu pravde i socijalne jednakosti.

U skladu sa tim, prirodno je i neminovno da će tržište energije, kao i svi činioci njegovog kompleksnog „lanca vrednosti“ morati da budu spremni na oštriju tranziciju i brže promene, uz agilni pristup upravljanju tim promenama i kontroli pratećih, a neminovnih rizika, kako nam se krize poput ove poslednje ne bi iznova ponavljale.

SEEPEX za korak ispred ekonomsko-političke stvarnosti

Što se tiče SEEPEX-a, pa i ostalih fasilitatora i oslonaca postojećeg deregulisanog energetskog okruženja (poput energetskih regulatora ili operatora prenosnog i distributivnog sistema), poželjno bi bilo da pokušamo pravovremeno anticipirati dolazeće, ne samo ekonomske, već i društvene trendove i, bar za korak, biti uvek ispred ekonomsko-političke stvarnosti (što je, mora se reći, SEEPEX od samog svog nastanka uspešno činio, makar u lokalnom kontekstu), kako bi ta tranzicija bila sprovedena na najefikasniji, a, na kraju krajeva, i najbezbolniji način.

U suprotnom, pored povremenih kriza koje će se neminovno dešavati, uz manje ili veće uticaje na kompletnu entropiju globalnog političkog i društveno-ekonomskog poretka, sledeća faza razvoja društva mogao bi biti ulazak u fazu nekontrolisanog akceleracionizma, kao mračnu i pesimističnu alternativu transhumanizmu, gde bi, po Lendu[13] i njegovim sledbenicima, dalji ubrzani sajber-tehnološki razvoj, pre svega usmeren na veštačku inteligenciju i „machine learning“, mogao dovesti do tzv. „tehno-kapitalističkog singulariteta“ koji će, poput implodirajuće crne rupe, uništiti čovečanstvo koje poznajemo i dovesti do eksplozije veštačke inteligencije, svodeći ljude na dehumanizovane subjekte zarobljene ispred ekrana i pasivizirane virtuelnom realnošću, konzumerizmom i sintetičkim drogama, sa velikom verovatnoćom konačne propasti („tehno-kapitalističke apokalipse“) civilizacije koju poznajemo, usled sve većeg globalnog zagađenja, neke nove virusne pandemije ili uticaja klimatskih promena.

Naravno, naše je da verujemo da još uvek nismo dotakli tu nepovratnu tačku singulariteta i da će mere koje svetske vlade preduzimaju na polju „zelene“ tranzicije i sveukupne transformacije društveno-ekonomskog sistema u jednu otpornu i održivu celinu ipak dati rezultata, ali to je moguće samo uz upotrebu svih dostupnih resursa i dostignuća, i to ne samo na polju tehnološkog, već i sveobuhvatnog socio-filozofskog napretka.

Spisak fusnota

[1] Francis Yoshiiro Fukuyama (1952 – ), američki teoretičar i politički ekonomista.

[2] Gilles Deleuze (1925 – 1995), francuski filozof, jedan od najuticajnijih filozofa druge polovine dvadesetog veka.

[3] Felix Guattari (1930 – 1992), francuski psihoanalitičar, filozof i politički aktivista.

[4] Jean Baudrillard (1929 – 2007), francuski postmoderni sociolog, filozof i pesnik, najpoznatiji teoretičar medija, komunikacija i savremene kulture.

[5] Jean-Paul Sartre, francuski filozof, romansijer, esejist i dramski pisac, tvorac ateističkog egzistencijalizma.

[6] Friedrich Nietzsche, nemački filozof, jedan od najvećih modernih mislilaca i jedan od najoštrijih kritičara zapadne civilizacije, kulture i hrišćanstva; filolog, esejista, filozof, pesnik i kompozitor.

[8] Lewis Mumford (1895 – 1990), američki istoričar, sociolog i filozof tehnologije

[9] Martin Heidegger (1889 – 1976), nemački filozof, najpoznatiji po doprinosu u oblastima fenomenologije, hermeneutike i egzistencijalizma

[10] Michel Faucalt, francuski filozof, sociolog, pisac i istoričar

[11] Max Weber (1864 – 1920), nemački ekonommista, istoričar, sociolog i političar

[12] Sigmund Freud (1856 – 1939), austrijski lekar i psihijatar, jedan od analitičara psihoanalitičke škole. Smatra se jednim od najuticajnijih, ali i najkontroverznijih naučnika 20. veka.

[13] Nick Land (1962 – ), britanski filozof, poznat kao „kum akceleracionizma“, jedan od najuticajnijih mislilaca na savremenu umetnost i sajber-pank kulturu