Ekološka katastrofa u Baja Mareu: 25 godina nakon toksičnog talasa

Pre 25 godina, dogodila se jedna od najvećih ekoloških katastrofa u Evropi. Brana kod jalovišta rudnika zlata kod rumunskog grada Baja Mare je pukla, oslobodivši 100 hiljada kubnih metara vode zagađene cijanidom i teškim metalima. Toksini nošeni rekom Samoš završili su u Tisi i Dunavu, uništavajući ekosisteme u četiri zemlje.

Rudarska kompanija Aurul počela je sa radom u Rumuniji 1999. godine. U postrojenju za preradu se obrađivala jalovina preostala nakon ranijih rudarskih projekata ekstrakcije zlata i srebra.

Preuzimana je iz jalovišta Meda, koje je sadržalo oko 4,43 miliona tona čvrstog materijala sa prosečnom koncentracijom zlata od 0,6 grama po toni. U planu je bila ponovna obrada jalovine sa još dva jalovišta.

Postrojenje za obradu plemenitih metala projektovano je sa kapacitetom obrade od 2,5 miliona tona godišnje. Proizvodilo bi približno 1,6 tona zlata i devet tona srebra godišnje.

Polovinu vlasništva nad fabrikom imala je australijska rudarska kompanija Esmeralda Exploration, vlada Rumunije 45 odsto, a drugi investitori pet procenata.

Nakon ekstrakcije preostalog zlata, jalovina sadrži 400 miligrama cijanida po litru

Tehnologija koju je uveo Aurul oslanja se na visoke koncentracije cijanida u procesnim vodama za ekstrakciju plemenitih metala. Taj postupak je luženje cijanidom. Čvrsti materijal se prvo drobi i melje do fine praškaste forme. Stavlja se u rezervoare ili jame, gde se preliva rastvorom natrijum-cijanida ili kalijum-cijanida. Cijanid reaguje sa zlatom i rastvara ga u vodi. Nastala rastvorljiva jedinjenja zlata se odvajaju od čvrstog otpada kroz procese kao što su filtracija ili gravitaciono odvajanje, a zlato procesom taloženja.

Proces funkcioniše u zatvorenom krugu, pri čemu se voda koje sadrži cijanid ponovo koristi, nakon sedimentacije čvrstih materija u jezeru Aurul. Jalovina nakon izdvajanja preostalog zlata sadrži 400 miligrama cijanida po litru.

Da napomenemo, cijanid lako i brzo reaguje sa živim organizmima. Njegova velika toksičnost proizlazi iz ometanja osnovnih bioloških procesa u ćelijama, a posebno disanje na ćelijskom nivou.

Najveća ekološka katastrofa nakon Černobilja

Najveća ekološka katastrofa nakon Černobilja dogodila se 30. januara 2000. godine. Došlo je do pucanja brane na jezeru za taloženje jalovine Aurul. Tom prilikom iscurelo je oko 100 hiljada kubnih metara odložene jalovine koja je u sebi sadržala između 50 i 100 tona cijanida kao i teške metale, uključujući bakar. Do pucanja brane došlo je zbog kombinacije propusta učinjenih još u izgradnji brane i nepovoljnih vremenskih uslova, konkretno brzog otapanja snega.

Poplavni otrovni talas je do Crnog mora putovao četiri nedelje. Rekama Lapoš i Samoš i Tisom je stigao u Srbiju i ulio se u Dunav.

Povišena koncentracija cijanida ugrozila je 62 vrste ribe, od kojih je 20 bilo zaštićeno. Procenjeno je da je uginulo preko 1.200 tona ribe, a veliki delovi ekosistema u ovim rekama su uništeni.

Zagađenje je dovelo u opasnost i neke od drugih ugroženih vrsta u Rumuniji, kao što su vidre i beloglavi orao.

Tisa je podnela najveći teret katastrofe

Kada se cijanid izlio u reku Samoš, testovi su pokazali da su koncentracije bile 700 puta veće od dozvoljenog nivoa. Samoš se u Mađarskoj uliva u Tisu.

Tisa, druga reka po dužini u Mađarskoj, podnela je najveći teret katastrofe. Toksični talas je zbrisao 80 odsto ekosistema Tise, ozbiljno ugrozivši živote, zdravlje i ekonomski opstanak poljoprivrednika koji žive duž njenog 960 kilometara dugog toka. Više od dva miliona ljudi u Mađarskoj privremeno je ostalo bez pristupa bezbednoj pijaćoj vodi.

Reakcije i odgovornost

Bret Montgomeri, predsednik uprave Esmeralde, negirao je odgovornost, tvrdeći da je šteta od izlivanja „mnogo preuveličana“ i da je riba umirala u tolikom broju zbog nedostatka kiseonika izazvanog zamrzavanjem reke.

Evropska unija i Ujedinjene nacije su posle istrage zaključile je da je uzrok katastrofe bilo neadekvatno projektovanje brane i da ona nije mogla da izdrži ekstremne vremenske uslove poput obilne kiše i topljenja velike količine snega. Dalje, ukazano je na nedostatak nadzora i upravljanja tokom gradnje i rada postrojenja i neodgovarajuće planiranje skladišnog kapaciteta. Šef radne grupe EU Tom Garvi izjavio je da je kompanija direktno odgovorna za ekološku katastrofu i da je „preko 100 tona cijanida uništilo sve na svom putu“.

Mađarska je u julu 2000. podnela odštetni zahtev u iznosu od 179 miliona dolara protiv kompanije Esmeralda Exploration. Međutim, ova je ubrzo nakon toga bankrotirala.

Rumunske vlasti nisu preduzele ozbiljnije korake protiv firme Aurul. Nastavila je s radom nekoliko meseci nakon akcidenta, uz minimalne izmene u sigurnosnim merama.