Deset zapovesti za održivo upravljanje otpadom u Srbiji

Posle niza godina slabog, gotovo zanemarljivog napretka, otvaranje Regionalne sanitarne deponije Vinča bilo je pravo osveženje u unapređenju upravljanja otpadom u Srbiji. Ipak, da bismo rekli da se u zemlji otpadom zaista upravlja, predstoji još dosta posla što je i pokazao naš ovogodišnji serijal tekstova Srbija – od smetlišta do cirkularne ekonomije. Eminentni domaći i strani stručnjaci do detalja su skenirali stanje u sektoru i dali konkretne preporuke – zapovesti za rešavanje problema koji ugrožavaju zdravlje građana i životnu sredinu. Izdvojili smo deset najvažnijih.

Upravljanje otpadom, slično kao i, na primer, obrazovanje ili zdravstvo podrazumeva postojanje sistema, ali u Srbiji taj sistem ne da nije loš, već ne postoji, to je u najkraćem njihova ocena trenutne situacije. Zato se sistem upravljanja otpadom, kako kažu stručnjaci, mora izgraditi od nule što znači da se u isto vreme moraju donositi odluke na više frontova: zatvaranje nestanitarnih deponija nije moguće bez izgradnje sanitarnih, a ta izgradnja nije moguća bez primarne i sekundarne separacije, koja, opet, nije moguća bez ekonomske cene komunalnih usluga itd.

Otvaranje Regionalne sanitarne deponije Vinča, na mestu najveće nesanitarne deponije (smetlišta) u Evropi, je u suštini pokazalo kako ovakvi potezi menjaju situaciju, ali i koliko je problem i dalje veliki: zbog njenog otvaranja količina komunalnog otpada deponovana na sanitarnim deponijama povećana je 2021. u odnosu na 2020. za 50 odsto, sa oko 500 hiljada na oko 850 hiljada, ali na nesanitarnim i divljim deponijama i dalje se odlaže oko dva miliona tona ili 70 odsto ukupno generisane količine.

U serijalu smo krenuli od komunalnog otpada i nije bilo dileme da su Smetlišta Srbije – tihi trovači našeg zdravlja, ali i da je Komunalni otpad – neiskorišćeni resurs Srbije. Iz analize stanja u sektoru ambalaže moglo se zaključiti da je Ambalažni otpad – (ne)odgovornost privrede koju građani plaćaju.

Tekst Opasan industrijski otpad – visoka cena izvoza, a još veća odlaganja na deponije je opomena da se zbog nagomilanih problema industrijski otpad često zaboravlja, a može da izazove dalekosežne posledice.

Za kraj, postavili smo pitanje: Energija iz otpada – realna briga ili prilika za ekološko-klimatsko-energetsku dobit, da podstaknemo dijalog o ovom rešenju koje u Srbiji opravdano izaziva dosta kontroverze zbog loših praksi upravljanja životnom sredinom, a koje je široko rasprostanjeno u ostatku Evrope.

1. Poštuj hijerarhiju upravljanja otpadom

Sistem upravljanja otpadom jeste kompleksan, ali sam princip hijerarhije nije, a njegovo poštovanje jeste prva i osnovna preporuka za uspostavljanje i funkcionisanje ovog sistema.

U Srbiji, gde umesto u postrojenjima za preradu otpada, otpad završava u prirodi i zagađuje zemlju, vodu i vazduh, potrebno je da zakonodavac, odnosno država. učini apsolutno sve što je potrebno da kreiranjem zakonodavnog okvira i njegovom strogom implementacijom omogući suštinsku i potpunu primenu principa hijerahije upravljanja, što je preduslov da se o postojanju sistema u zemlji uopšte govori.

U Srbiji, umesto u postrojenjima za preradu otpada, on završava u prirodi i zagađuje zemlju, vodu i vazduh

Ukratko, princip hijerarhije upravljanja otpadom nalaže da deponovanje otpada bude poslednja opcija, tačnije, da treba učiniti sve da se ta količina smanji tako što će se u prvom koraku smanjiti proizvodnja otpada njegovom prevencijom, u drugom  omogućiti ponovna upotreba resursa kroz model cirkularne ekonomije. U narednom, trećem, koraku hijerarhija podrazumeva postojanje sistema reciklaže, a u četvrtom i sistema za energetsko korišćenje otpada.

Deponovanje, koje je sada glavni trend u upravljanju otpadom, se isključuje kao opcija, osim za ono što nijedan od prethodnih procesa ne može da reši.

2. Uspostavi primarnu selekciju otpada

Ako je hijerarhija otpada osnovno pravilo dobrog upravljanja otpadom, onda je odvajanje otpada njegova suština. A, njega nema bez razvijene infrastrukture za separaciju, sakupljanje i odvoženje generisanog otpada, koju treba da obezbede lokalna komunalna preduzeća.

Preporuka je da se već na mestu nastanka otpada uspostavi sistem separacije otpada, kako u domaćinstvima, tako i u privredi, kao i da se u startu odvaja organski od neorganskog otpada.

Bez primarne separacije otpada ne može se zamisliti održivo upravljanje otpadom

Bez primarne selekcije otpada i njegovog daljeg usmeravanja ka narednim fazama u upravljanju (ponovno korišćenje kroz kompostiranje, reciklažu ili energetsku upotrebu), ne može se zamisliti održivo upravljanje otpadom, odnosno nema kreiranja nove vrednosti iz otpada.

3. Uvedi adekvatnu cenu komunalne usluge

Dobro upravljanje otpadom košta i jasno je da to moraju da plate oni koji otpad i prave.

Prosečno domaćinstvo za uslugu u vezi sa smećem u Srbiji plaća oko pet evra, u Sloveniji 20, a u Austriji 50 evra. Ali, trebalo bi pojasniti šta ta usluga podrazumeva.

Niža cena ove usluge u Srbiji može se smatrati i realnom, jer se odnosi samo na odvoženje i deponovanje smeća na deponijama. To je način na koji komunalna preduzeća u Srbiji masovno posluju i to se ne može smatrati upravljanjem otpadom, već prostim bacanjem smeća.

Upravljanje otpadom, kao što e to slučaj u Sloveniji i Austriji, podrazumeva izgradnju infrastrukture koju čine sanitarne deponije, reciklažni centri, postrojenja za tretman otpada, oprema za sakupljanje i selekciju otpada, kao i upravljanje tom infrastrukturom, a to sa sobom nosi i novu, odgovarajuću cenu.

Povećanje cena komunalne usluge podrazumevalo bi i promenu načina naplate – ne po kvadratu kao što je trenutni obračun, nego po količini, čime bi se građani i firme stimulisali da smanje otpad i da povećaju deo koji ide u reciklažu.

4. Uvedi takse za destimulaciju odlaganja otpada na deponije

Da bi deponovanje, umesto prve opcije za upravljanje otpadom u Srbiji, postala poslednja, kao što to propisuje hijerarhija otpada i kao što je to slučaj u evropskim zemljama, mora da se ispuni više uslova, a jedan od njih je da se ono destimuliše.

Odlaganje otpada na deponije ne može da bude najjeftinije ako želimo da ga svedemo na najmanju moguću meru. Finansijski mehanizmi (ekološke takse) koje države u EU koriste da bi se deponovanje učinilo skupom opcijom su takse za deponovanje (eng. landfill tax), naknade za proizvode stavljene na tržište a koji nakon upotrebe postaju otpad (ambalaža, električni i elektronski uređaji, ulja, gume, farmaceutski proizvodi, vozila), naknade za nerecikliran otpad itd. Cilj svih ovih mehanizama je ne samo da se odlaganje na deponije učini skupljim već i da se ubiranjem sredstava od naknada obezbede sredstva za troškove odvojenog sakupljanja otpada i njegovog tretmana. Vrlo mali broj frakcija otpada je tržišno isplativ za sakupljanje ili tretman pa je potrebno iz ovih ekoloških taksi finansirati investicije u infrastrukturu ili pokrivati operativne troškove sakupljanja i tretmana.

Taksa za deponovanje podrazumeva da preduzeća, uključujući i deponije, plaćaju u Fond za životnu sredinu finansijska sredstva obračunata po toni odloženog otpada na deponije, a da se zatim ova sredstva namenski ulažu u smanjenje štete nastale odlaganjem otpada ili razvoj sistema u cilju prevencije.  S obzirom da se u Srbiji još uvek otpad u najvećoj meri odlaže na nesanitarne deponije, preporučivo je takse za deponovanje uvoditi postepeno. Da budu obavezujuće za privredne subjekte koje otpad odlažu na deponije i komunalna preduzeća koja koriste nesanitarne deponije, dok bi se ova taksa za deponovanje nakon zatvaranja nesanitarnih deponija propisala i svim sanitarnim.

Izmenama Zakona o naknadama za korišćenja javnih dobara postojeće naknade za ambalažu mogu se primeniti na svu ambalažu koja nije reciklirana ili ponovno upotrebljena, što bi značilo da bi kompanije koje stavljaju ambalažu na tržište bile obavezne da plate ekološku taksu za svu ambalažu za koju su odgovorni, a koja nije završila u postrojenjima za tretman.

5. Edukuj građane

Građani su i deo problema, i deo rešenja, a edukacija mora biti stalna, sistemska i prilagođena svim slojevima društva.

U Srbiji su se prethodnih godina sprovodili brojni projekti podizanja svesti i edukacije građana na temu otpada i generalno zaštite životne sredine, često za lokalne uslove nezamislivih budžeta i preskromnih dometa, te je i način na koji će kampanje biti organizovane i ko će ih implementirati tema o kojoj bi trebalo da razmisle oni koji imaju moć odlučivanja.

6. Izgradi sanitarne i ukloni nesanitarne deponije

Ne mora se biti vrsni ekspert da bi se zaključilo da je uslov za uvođenje održivog sistema upravljanja otpadom rešeno pitanje deponija, odnosno izgradnja sanitarnih i uklanjanje nesanitarnih. Ipak, možda je, s obzirom na nečinjenje, potrebno još jednom ukazati na neke elementarne i poražavajuće podatke.

Srbija ima samo 12 sanitarnih deponija, a nesanitarnih (smetlišta), koje su, inače, u Evropskoj uniji zabranjene, ukupno 135. Od 2,9 miliona tona komunalnog koliko se svake godine generiše, čak 85% ili oko 2,5 miliona tona završi na nesanitarnim deponijama.

Koliko su one opasne govore podaci iz Izveštaja o stanju životne sredine u Republici Srbiji za 2020. godinu gde je identifikovano 213 potencijalno kontaminiranih i kontaminiranih lokacija sa potvrđenim prisustvom opasnih i štetnih materija u koncentracijama koje mogu izazvati značajan rizik po ljudsko zdravlje i životnu sredinu. Od tog broja čak 153 su povezane sa smetlištima.

U uzorcima zemlje sa tih lokacija prekoračene su granične vrednosti za kadmijum, bakar, cink, nikl, hrom i kobalt, olovo, stroncijum. Ove štetne materije došle su u zemlju preko procednih voda, koje se usled razlaganja pre svega biorazgradivog otpada, ali i drugih vrsta otpaad, među kojima ima i opasnog, proceđuju iz tela deponije.

Nesanitarne za razliku od sanitarnih deponija, nemaju tehnička rešenja za sakupljanje i prečišćavanje nusproizvoda razlaganja deponovanog otpada, a tu je deponijski gas metan, koji je čak 20 puta štetniji za klimatske promene od ugljen-dioksida.

Na deponijama su česti i požari, posebno tokom letnjih meseci, kada se emituju veoma štetni i kancerogene supstance dioksini i furani.

7. Uvedi depozitni sistem za ambalažu

Pitanje upravljanja ambalažnim otpadom jedno je od najvećih i najproblematičnijih u Srbiji. U periodu od 2010. do 2020. samo 39% ambalažnog otpada je reciklirano, a ostatak je završio nekontrolisano u prirodi ili na deponijama.

Iako je prema Zakonu o upravljanju otpadom odgovornost i briga za ambalažni otpad na onima koji ga na tržište i stavljaju, znači privredi, u praksi više od trećine ambalaže koja se plasira na tržište, prema zvaničnim podacima, a prema nezvaničnim podacima to je duplo više, završava tamo gde joj nije mesto – u prirodi, na ulicama, na smetlištima.

Rešenje se vidi u uvođenju takse za deponovan ambalažni otpad kako bi se odlaganje na deponije učinilo najskupljom i za privredu najmanje isplativom opcijom. Druga mogućnost je uvođenje depozitnog sistema. O ovom sistemu se o godinama razgovara, ali bez ikakvih vidljivijih rezultata, jer kako se nezvanično priča u krugovima koji se bave otpadom „veliki ostruiraju uvođenje depozita“. Praksa u brojnim zemljama gde je ovaj sistem uveden je pokazala da depozitni sistem omogući sakupljanje više od 90 odsto ambalaže od napitaka, a ovaj sistem bi doprineo najboljem iskoriščenju kao resursa PET i staklenih boca, limenki i tetrapaka odnosno kartonske ambalaže za napitke, koji su 100 odsto reciklabilni

8. Izgradi postrojenja za tretman opasnog industrijskog otpada

Nedostatak kapaciteta za tretiranje industrijskog otpada, u koji spada poljoprivredni, građevinski, medicinski i komercijalni otpad, povećava troškove privrede i jedan je od glavnih razlog, uz slab inspekcijski nadzor, za njegovo ilegalno odlaganje.

Količine industrijskog otpada u Srbiji nisu male. U zemlji postoji oko 300.000 tona istorijskog otpada, a svake godine se napravi još 9,6 miliona tona novog industrijskog otpada, od čega je skoro 70.000 tona opasan otpad.

Trenutno taj otpad završava na deponijama samih firmi, smetlištima, divljim deponijama, ali se i izvozi i, verovatno, ilegalno odlaže, pa čak I spaljuje (otpadna ulja, plastika). Odlaganje na legalnim deponijama, kao što su smetlišta ili deponije firmi, nije bezbedno i povećava negativne uticaje na zdravlje ljudi i životnu sredinu.

Izvoz povećava troškove firmi, ali i zahteva duge i komplikovane procedure, pa je procenjeno da je za poslednjih devet godina privredu Srbije koštao oko 35 miliona evra. Tretiranje u zemlji bi bilo dosta jeftinije, i zaposlilo bi domaće kapacitete.

Smanjenje troškova bi dodatno motivisalo firme da ne pribegavaju ilegalnom odlaganju.

9. Omogući dobijanje energije iz otpada

Iako korišćenje otpada u energetske svrhe u Srbiji i dalje izaziva oprečne reakcije, u Evropi je to uobičajne praska. Tamo radi 155 postrojenja za dobijanje energije iz opasnog otpada i čak 497 koja koriste neopasan otpad iz domaćinstva, industrije i građevine.

O mogućnostima energetskog iskorišćenja otpada najbolje govori sledeći podatak: od 2,9 miliona tona generisanog komunalnog otpada godišnje, oko 500.000 tona ne može dostupnim tehnologijama biti upotrebljeno na drugi način osim za dobijanje energije. Srbija već gradi prvo postrojenja za korišćenje energije za dobijanje otpada, u okviru nove Regionalne deponije Vinča, a još  nekoliko postrojenja je najavljeno.

Stručnjaci kažu da su postrojenja za dobijanje energije iz otpada u igri, ali tek uz poštovanje najviših evropskih standarda

Stručnjaci sa kojima smo razgovarali saglasni su da je ova opcija „u igri“ tek kada se sa otpadom uradi sve što predviđa hijerarhija upravljanja otpadom, a to je ponovna upotreba i reciklaža. Ako se Srbija odluči da značajnije iskoristi otpad kao energent, to se može uraditi samo uz poštovanje najviših evropskih i svetskih standarda i strogu primenu zakona i monitoringa.

10. Zabrani oksodegradabilne kese

Iako su mnogi zabranu klasičnih plastičnih kesa nazvali velikom pobedom u borbi sa otpadom i plastikom, vrlo brzo je entuzijazam splasnuo jer je zakonom stimulisano korišćenje oksodegradabilnih kesa koje su netačno predstavljene kao biorazgradive.

Oksodegradabilne kese u stvari obične plastične kese

Ove kese su zapravo obične plastične kese sa dodatkom aditiva koji ubrzava njihovo raspadanje na sitne komadiće – mikroplastiku. Komadići ne nestaju, već mnogo brže nego što je to bio slučaj sa prethodnim plastičnim kesama dospevaju u zemljište, vazduh i vodu, pa i u lanac ishrane i kontaminiraju ih.

Sasvim neopravdano, oksodegradabilne kese se promovišu kao ekološko rešenje tako što su njihovi proizvođači oslobođeni obaveze plaćanja naknade za životnu sredinu čime je budžet Republike Srbije, prema rečima naših sagovornika, oštećen za oko milion evra godišnje. Taj novac bi mogao biti iskorišćen za finansiranje izdvajanja plastičnih kesa iz komunalnog otpada i reciklažu.