U severnom delu Atlantskog okeana pluta 27 miliona tona nanoplastike

U severnom delu Atlanskog okeana pluta 27 miliona tona plastike u česticama manjim od jednog mikrometra, pokazuje novo istraživanje naučnika iz Kraljevskog holandskog instituta za istraživanje mora (NIOZ) i Univerziteta u Utrehtu.

U okeanima je otkriveno dosta manje plastike nego što se pretpostavlja da je u njih dospelo. Međutim, novo istraživanje koje su sproveli Kraljevski holandski institut za istraživanje mora (NIOZ) i Univerzitet u Utrehtu, baca novo svetlo na taj paradoks.

Nanoplastiku čine čestice koje su manje od mikroplastike – prečnika su manjeg od jednog mikrometra. Koautorka studije, Sofi ten Hitbrink, provela je četiri nedelje na istraživačkom brodu koji je krstario Atlantskim okeanom, prikupivši uzorke vode na 12 različitih lokacija radi analize.

Standarde metode merenja ne mogu da identifikuju mikroplastiku

Nanoplastika je donedavno bila misterija, jer je toliko sitna da standardne metode nisu mogle da je identifikuju. Jedan od koautora studije, Dušan Materić, razvio je pre nekoliko godina metod za njeno merenje. Zasnovan je na detekcijiisparljivih organskih jedinjenja. Uzorak vode se prvo filtrira kao bi se odstranile krupne čestice, nakon čega se dehidrira. Potom se postepano zagreva, i simultano se posebnom masenom spektrometrijom svake sekunde mere isparljiva organska jedinjenja. Masena spektrometrija je tehnika kojom se analiziraju molekuli na temelju njihove mase i naboja.

Ekstrapolacijom rezultata sa 12 lokacija na ceo severni Atlantski okean, istraživači su došli do procene da se u okeanu nalazi 27 miliona tona nanoplastike. Budući da do sada nije bilo moguće ući u trag svoj plastici proizvedenoj u svetu, ovo otkriće upućuje na to da njen značajan deo zapravo pluta okeanima u obliku sićušnih čestica.

„U pitanju su čestice polietilen tereftalata (PET), polistirena (PS) i polivinil-hlorida (PVC) u značajnim količinama, u zavisnosti od lokaliteta i tipa plastike, između 1,5 i 32 miligrama po metru kubnom“, objasnio je Materić u autorskom tekstu za portal Klima 101.

Nanoplastika prodire u ceo ekosistem

Nanoplastika dospeva u okean na različite načine. Delimično nastaje raspadanjem većih plastičnih čestica, deo dospeva rekama, a istraživanja sugerišu da se plastika prenosi i vazduhom, putem kiše, ili kao suva depozicija, kada se čestice iz vazduha spuštaju direktno na površinu vode.

Materić navodi da su tokom istraživanja uzimani uzorci sa različitih dubina, te da je PET nanoplastika pronađena na dubini većoj od 4.500 metara, u koncentraciji od 10 miligrama po kubnom metru. Ove čestice, kazao je, najverovatnije potiču od sintetičkih vlakana iz odeće.

Posledice prisustva nanoplastike u vodi mogle bi biti dalekosežne, upozorava Helge Niman, geohemičar u NIOZ-u i koautor studije: „Već je poznato da nanoplastika može da prodre u naše telo, pronađena je čak i u moždanom tkivu. Sada kada znamo da je toliko rasprostranjena u okeanima, jasno je da prodire u ceo ekosistem, od bakterija i mikroorganizama do riba i vrhunskih predatora poput ljudi. Potrebno je dalje istraživanje kako bi se shvatio uticaj ovog zagađenja na ekosistem“.

Nanoplastiku koja se trenutno nalazi u okeanu nije moguće očistiti

Naučnici planiraju dodatna istraživanja jer u frakciji manjoj od jednog mikrometra određene vrste plastike nisu pronađene. „Među pronađenom nanoplastikom nismo identifikovali polietilen ili polipropilen. Moguće je da su ti materijali bili maskirani drugim molekulima u analizi. Takođe želimo da saznamo da li je nanoplastika jednako zastupljena u drugim okeanima. Postoji opravdana bojazan da jeste – ali to tek treba dokazati“, naglasio je Niman.

Nanoplastiku koja se trenutno nalazi u okeanu nije moguće očistiti, kažu naučnici i poručuju da je ključna prevencija i sprečavanje daljeg zagađenja životne sredine plastikom.