Bez prirode čovek ne može da opstane, bez nje ne postoji, ali ipak od nje uzima više nego što ona može da izdrži, poručio je biolog Vladimir Stevanović na 36. tribini „Nije filozofski ćutati“ pod nazivom „Od zagađenja do uništenja – čovek, priroda i odgovornost“ održanoj na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
Osim Vladimira Stevanovića, predsednika Odbora Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) posvećenog čoveku i životnoj sredini, na tribini su o ekološkim dilemama današnjeg čoveka, ali i ekološkim problemima u Srbiji, govorili i episkop diseldorfski i cele Nemačke Grigorije, zatim profesori Ognjen Radonjić, Ratko Ristić, i Nenad Makuljević, muzičar Rambo Amadeus i novinari Jovan Memedović i Milan Ćulibrk.
Akademik Vladimir Stevanović probao je da prisutne podseti da čovek bez prirode ne može da postoji.
Postoje dve sfere na Zemlji, geosfera i biosfera, a geolog Verndaski je dodao i novosferu – sferu razuma. Sfera razuma je, kako kaže Stevanović, u velikoj koliziji sa biosferom, koju čini dosad opisanih 1,75 miliona biljnih i životnijskih vrsta, procena je da ih ima 60 miliona.
Bagatelan odnos prema prirodi proističe iz neznanja, težnje da se sve iskoristi i shvatanja da je priroda obnovljiva
„Ekologiju možemo da shvatamo i kao ekonomiju prirode, ta ekonomija se ostvaruje u ekosistemima, koje čini tih 1,75 miliona vrsta, i koje čine jedan grandiozan proces. Čovek se prema tom procesu odnosi nonšalantno, a oni čine ovu zemlju pogodnom za opstanak: biohemijski ciklusi, ciklusi ugljenika, vode, azota, procesi koji se odvijaju u ekosistemima. Osnov svega u toj ekonomiji je reciklaža, sve se vraća i vrti“, kaže Stevanović.
Čovek, prema njegovim rečima, deluje na tu biosferu veoma nerazumno, i kada pogledamo istoriju čovečanstva, čitave civilizacije su nestajale uništavajući prirodu u kojoj su živele. Priroda se stalno shvatala kao resurs. Tu više nema mere, pogotovo kada pogledamo Srbiju, koristi se sve što može da se iskoristi i proda, pa se, na primer, izvoze trupci, idu u Kinu, seku se šume.
„Bagatelan odnos prema prirodi proističe iz neznanja, težnje da se sve iskoristi i shvatanja da je priroda obnovljiva. I jeste, ali glavna kolizija je između onoga što čovek želi da iskoristi i stope obnovljivosti biloškog resursa, jer su apetiti veći nego što priroda može da izdrži”, naveo je on.
Resursi moraju da se koriste održivo, a ne nezadrživo i neodrživo
Danas, nastavlja Stevanović, dolazimo u situaciju da je sve stavljeno na doboš. To je najgora politika, da se nema nikakvog valjanog odnosa prema resursima koji su nam na raspolaganju. „U krajnjem slučaju, ako koristimo mineralne resurse, imamo bakar i zlato, ali sve to opet ide u Kinu, a mi onda kupujemo zlato po tržišnoj ceni. Ta rasprodaja nema ekonomsku logiku, ali to je tako odlučeno“, dodaje on.
Stevanović naglašava da resursi moraju da se koriste održivo, a ne nezadrživo i neodrživo. „Bez prirode čovek ne može da opstane, bez prirode ne postojimo. Početak svega je fotosinteza, to je taj momenat kada se stvara hrana, i onda se sve nadograđuje, njoj imamo da zahvalimo što postojimo“, poručio je on, i dodao da ako hoćemo profit bez obzira na sve, onda će biti uništavanja.
A, dokle će to da dovede, kako kaže, đavo će ga znati!
„Ne mogu resursi da se koriste bez ikakvog obzira, samo zarad profita. Nije profit važniji od fotosinteze“, nema dilemu Stevanović.
Помозимо природи да задржи значење које има.
Биће нам захвалне генерације које долазе.