Žans-Kre, ACER: Reforma EU tržišta električne energije smanjiće volatilnost cena za potrošače

Reforma modela tržišta električne energije trenutno je jedna od najvažnijih tema u energetskom sektoru u Evropskoj uniji. Pregovori članica su u toku, a Balkan Green Energy News je razgovarao sa Kristofom Žans-Kreom, šefom odeljenja za električnu energiju u Agenciji za saradnju energetskih regulatora (ACER), o razlozima za reformu, šta bi mogla novo da donese, kao i kakav se rezultat očekuje.

Kristophe Žans-Kre smatra da će reforma uređenja tržišta električne energije minimizirati volatilnost cena za potrošače promovisanjem različitih instrumenata, kao što su ugovori o otkupu električne energije (eng. power purchase agreement – PPA), ugovori o razlici (eng. contract for difference – CfD) i fleksibilnost.

Uveren je, uprkos raznim kritikama, da je integracija tržišta električne energije u EU zaslužna za sigurnost snabdevanja i ograničavanje nestabilnosti cena, što se dokazalo i tokom energetske krize. Žans-Kre je, takođe, uveren da najveća greška koja zemlja može da napravi je da se osloni samo na sebe u vremenu energetske krize i energetske tranzicije.

EU namerava da koristi mere kao što su PPA ugovori, CfD ugovori i fleksibilnost za reformu tržišta. Koja poboljšanja bi uveli ti mehanizmi?

Glavna poteškoća sa kojom se suočavamo tokom ove krize je to što potrošači nisu bili zaštićeni od ekstremne volatilnosti ili nepredvidljivosti cena. Razlog je to što nema dugoročnih ugovora sa fiksnom cenom, ali i to što potrošači nisu navikli da potpisuju takve ugovore.

Dakle, prva stvar koju bi trebalo uraditi je je da se podigne svest o dostupnosti ovih dugoročnih instrumenata zaštite, a zatim da postoje neki alati, poput PPA ugovora, čija je svrha da obezbede ugovore sa fiksnom cenom. Problem sa tim ugovorima je u tome što oni nisu prikladni za male potrošače, ali to bi mogli da isprave CfD ugovori.

Svrha ove reforme je da promoviše ove mehanizme jer oni već postoje, ali moramo da podignemo svest o njihovom značaju i olakšamo njihovu upotrebu.

Zašto se ti mehanizmi sada ne koriste dovoljno?

Zato što postoje neke barijere. Na primer, u slučaju PPA ugovora postoji pitanje garancija. Naravno, tu je i situacija da krajnji potrošači očekuju, jer je energija suštinsko dobro, da cena neće biti previsoka i da će država u nekom trenutku intervenisati. Dakle, potrošači nisu nužno podstaknuti da pregovaraju o ugovorima sa fiksnom cenom tokom dužeg vremenskog perioda.

Šta je sa fleksibilnošću?

Sa masovnim razvojem obnovljivih izvora energije, posebno ako su ti obnovljivi izvori energije nestalni u proizvodnji, potrebno nam je sve više fleksibilnosti u elektroenergetskom sistemu, a za to su nam opet potrebni cenovni signali. Paradoksalno, energetska kriza je dala te signale, ali oni su bili toliko visoki, tačnije cene su bile visoke, da nisu bili politički održive.
Uprkos tome, cenovni signali su najbolji mehanizam za razvoj fleksibilnosti u sistemu.

Ali, pošto je visoka volatilnost cena previše politički osetljiva, države članice bi radije da imaju veću sigurnost, veću predvidljivost i, na primer, ugovore sa fiksnom cenom, što je malo u suprotnosti sa ciljem razvoja veće fleksibilnosti.

Dakle, prvi korak je procena potrebe za fleksibilnošću. To dosad nije urađeno, i biće posao svih nacionalnih regulatora.

Nećemo imati nikakav izgovor da ne razvijemo fleksibilnost

Ali, i posao ACER-a, jer moramo da spojimo sve njihove podatke. Postoji mnogo stvari koje možemo da uradimo, da uklonimo neke barijere za ulazak malih učesnika na tržište, kao što su skladištenje i odziv potrošnje (eng. demand response), a sve ove alate treba dodati kako bismo povećali fleksibilnost elektroenergetskog sistema.

Onim državama članicama koje još uvek pomalo oklijevaju da se oslanjaju na tržišne signale, reforma tržišta donosi mogućnost za davanje subvencija za razvoj ovih resursa fleksibilnosti.

Sa ovom procenom potreba za fleksibilnošću, sa svim ovim alatima, sa ovim mrežnim kodom posvećenim odzivu potrošnje, sa praćenjem gde su prepreke, sa opcijom davanja subvencija, nećemo imati nikakav izgovor da ne razvijemo fleksibilnost.

Ranije ste rekli da imate neke strahove u vezi sa reformom tržišnih pravila. Na šta ste mislili?

Energetska tranzicija je veoma izazovna i veoma skupa, a u ovoj situaciji energetske krize razumem iskušenje nekih država članica da sve rade same. Ali, to je velika, velika greška.

Uveren sam da ćemo za pet ili deset godina, kada se osvrnemo na ovu energetsku krizu, shvatiti koliko je naš sistem, odnosno tržišni dizajn bio otporan. Kako su sva ova dostignuća u smislu integracije tržišta, spajanja tržišta, integracije dan-unapred i unutardnevnih tržišta, bila važna za osiguranje sigurnosti snabdevanja i ograničavanje nestabilnosti cena u Evropi.

Izuzetno je opasno da zemlje sve rade same

Možda će biti potrebno vreme, ali mi ćemo to priznati. Dok se to ne dogodi, postojaće iskušenje da sve radite sami, a to će biti izuzetno opasno.

Na primer, videli smo da Norveška razmatra ograničavanje prekograničnih kapaciteta sa Evropom zbog navodnih pitanja bezbednosti snabdevanja. Plašili su se da će njihova hidroenergija biti potpuno iskorišćena i potrošena. Opet, postoji rizik, ali to nije rešenje.

Ovde mislim da ACER ima ulogu. Moramo da istaknemo, da ponovimo sve prednosti prekogranične trgovine – ovo je glavni izvor fleksibilnosti u Evropi i na tome moramo da gradimo. To je jedini način da se evropski elektroenergetski sistem učini otpornijim i efikasnijim.

Kada kažete da to zemlja odluči da sve radi sama, da li to znači da odluči da zabrani izvoz energije, kako bi je sačuvala za domaće potrošače?

To se, mislim, već desilo u Rumuniji i Bugarskoj. To je najveća greška koju države mogu da naprave. One ne shvataju sve prednosti i važnost prekogranične trgovine za adekvatnost i fleksibilnost evropskog sistema.

Moramo da naglasimo, i ponovimo sve ove prednosti.

Prošle godine ACER je procenio koristi od prekogranične trgovine uz pomoć nominovanih operatora tržišta električne energije (eng. NEMO), a u budućnosti namerava da dobije pristup njihovim alatima kako bi sam to radi na redovnijoj osnovi.

Spomenuli ste i pristupačnost kao problem.

Ne sumnjam da ćemo uspeti u energetskoj tranziciji i da možemo da je ostvarimo. Ključno pitanje je po kojoj ceni. Ako se u potpunosti oslanjamo na regulatornu intervenciju da bismo završili tranziciju, ili postigli ciljeve za fleksibilnost, možemo to da uradimo, ali uz visoku cenu.

Dakle, moramo pronaći pravi balans između regulatorne intervencije i tržišta, tako da troškovi ne budu previsoki.

Nivo tržišne integracije koji je Evropa postigla je bez presedana u svetu

Verujem da će proces integracije tržišta, činjenica da imamo dobro integrisano i povezano tržište, pomoći članicama da se disciplinuju, da uzmu u obzir prekograničnu dimenziju kako bi izbegle preterano ulaganje u adekvatnost, na primer. Jer znaju da ako previše investiraju u proizvodnju, u adekvatnost, to će koristiti susednim zemljama, zbog prekogranične trgovine.

To je razlog zašto insistiram na važnosti očuvanja tržišne integracije i njenog daljeg razvoja, a u toku je mnogo projekata. Nivo tržišne integracije koji je Evropa postigla je bez presedana u svetu. Ne mogu da zamislim drugo slično tržište. Naravno, ima mnogo toga da se uradi.

Kažete da bi u slučaju intervencija države energetska tranzicija mogla da košta više nego ako bi tržište imalo predudnu ulogu?

Da, postoji rizik. Korist od regulatorne intervencije će možda smanjiti volatilnost, ali, opet, po koju cenu? Rizik od nestabilnosti cena neće nestati jer postoji određena državna mera. To samo znači da će trošak umesto tržišta snositi država članica. Opet, moramo pronaći pravi balans.

Postoji rizik da će uz regulatorne intervencije doći do prekomernog ulaganja u proizvodnju. Ali, možda sa ovom krizom, energetskom tranzicijom, to i nije najveći rizik. Možda bi trebalo da ulažemo više, ali moramo biti oprezni jer će te investicije imati troškove.

U tom smislu, proces integracije tržišta bi mogao ponovo da uvede komponentu efikasnosti jer će članice morati da razmotre, prilikom odlučivanja na nacionalnom nivou, uticaj na susedne zemlje. Zašto? Zato što su međusobno povezani. Hteli to ili ne, oni su međusobno zavisni.

Prenosna mreža je, takođe, jedna od glavnih prepreka za dalji razvoj obnovljivih izvora energije. Kako ubrzati ulaganja? Šta je problem? Finansiranje?

Ne, mislim da to nije finansijski problem. Možda za nekoliko država članica. ACER svake godine izveštava o ovom pitanju, a glavna prepreka su dozvole. Polovina projekata za prenosne mreža kasni zbog izdavanja dozvola.

Kao sa dozvolama za projekte obnovljivih izvora energije?

Da. To nije u rukama nacionalnih regulatornih organa. Međutim, oni imaju mogućnost da osmisle neke podsticajne šeme za investicije u mrežu operatora prenosnog sistema (eng. transmission system operator – TSO) ako to traže, ali oni to ne traže jer im nije potrebno.

Dozvole su problem, postoji snažna lokalna opozicija protiv izgradnje nove prenosne infrastrukture.

Na primer, imamo problem sa Nemačkom u vezi sa njenom obavezom da osigura da 70 odsto prekograničnog kapaciteta dalekovoda bude otvoreno za trgovinu električnom energijom. Razlog su strukturalna zagušenja na mreži, ali imaju problem da to otklone i ojačaju svoju nacionalnu mrežu zbog snažnog lokalnog protivljenja.

To je veliki izazov, ali i posao za same članice EU.