Uvođenje aukcija i fid-in premija za OIE nije u interesu Srbije

Autor: Slobodan Ružić, direktor firme Energy Saving Group

Priča o potrebi podsticanja obnovljivih izvora energije (OIE) nije lobiranje moćnih političko-poslovnih krugova koji na taj način žele da ostvare enormnu zaradu ’na grbači nesretnog naroda’. Ili bar nije samo to! Postoji važan širi društveni značaj korišćenja OIE i postoje jasni ekonomski razlozi za podsticanje njihovog korišćenja. Ideja davanja razumnih podsticaja u cilju šireg korišćenja OIE je dobra, ispravna i u najboljem je interesu Srbije. To nije neki neopravdan pritisak da uradimo nešto na našu štetu i ne sme se tumačiti kroz „teoriju zavere“, što neki u Srbiji i dalje čine.

Važeći sistem podsticaja za proizvodnju električne energije iz OIE u Srbiji zasniva se na garantovanim podsticajnim cenama tokom perioda od 12 godina. Ovo je najšire korišćeni mehanizam podsticanja korišćenja OIE zato što daje najveću sigurnost investitorima i finansijskim institucijama. Postojeći pravni i regulatorni okvir u Srbiji je veoma solidan, u najvećem delu je usaglašen sa relevantnim propisima EU, a u pojedinim elementima, kao što je mogućnost sticanja privremenog povlašćenog statusa, čak je i bolji nego u nekim EU zemljama. Ipak, to je u suštini jedan sasvim novi pravni okvir, na koji su tek počeli da se navikavaju investitori, finansijeri i nadležne institucije i koji je tek počeo da donosi željene rezultate u praksi.

Manjkavosti sadašnjeg modela

Naravno, ne treba biti previše, a pogotovo ne neosnovano, gord. Postojii niz nedostatataka našeg pravnog okvira za korišćenje OIE. Na primer, to je sasvim nepotrebno ograničenje važnosti uredbe o podsticajnim merama na samo dve ili tri godine. Zbog toga, po pravilu, na kraju tog perioda nastaje pravni vakuum i obustavljaju se sve investicije dok se nova uredba ne donese.

Zatim tu je i nedostatak zaštite investitora od naknadne promene propisa. Naime, nakon određivanja nivoa podsticajnih cena, država je dozvolila javnim preduzećima i nadležnim institucijama da drastično podignu cene za izdavanje svojih mišljenja, saglasnosti i uslova, kao i za korišćenje zemljišta koje im je povereno na upravljanje. Nedavno je doneta i nova Uredba o naknadama za korišćenje zemljišta u zaštićenim prirodnim zonama, kojom su uvedene nove, veoma velike, naknade koje investitori moraju da plaćaju. Time se dezavuiše sama ideja garantovanih podsticajnih cena što je veoma štetna tendencija.

Nedostatak je i zadržavanje ograničenja na ukupan kapacitet solarnih elektrana, kao i bar dvostruko manji odobreni kapacitet vetroelektrana nego što bi bilo svrsishodno.

Ko lobira za prelazak na tržišne mehanizme podsticaja

Međutim, umesto da se intenzivno bavimo ovim pitanjima, u poslednjih godinu dana priča se isključivo o ukidanju podsticajnih cena i prelasku na tržišne mehanizme podsticaja kroz organizovanje aukcija i/ili kroz davanje proizvođačima iz OIE promenljive premije na tržišnu cenu.

Ovakve inicijative i pritisci, dolaze iz Sekretarijata Energetske zajednice, odnosno iz same EU potpomognute brojnim međunarodnim finansijskim organizacijama.

Kao obrazloženje ove ideje, daje se paušalna konstatacija da se tako nivo podsticaja zadržava na neophodnom minimalnom nivou, odnosno da se minimiziraju troškovi potrošača. To je teza koja se ne može osporiti, ali samo na nekom idealnom tržištu, koje podrazumeva da postoji stalni višak izgrađenih kapaciteta i brojni zainteresovani novi investitori, među kojima se može uspostaviti zdrava konkurencija.

Međutim, Srbija je čitave svetlosne godine udaljena od takve situacije! Ne možemo mi da se poredimo sa Nemačkom u kojoj postoji više od 10.000 izgrađenih elektrana na biogas ili sa Španijom u kojoj je instalisano više od 45.000 MW u vetroelektranama, kad u našoj zemlji postoji 1.000 do 2.000 puta manje takvih objekata. Za razliku od razvijenih EU zemalja, u Srbiji ne postoji ni tržišna cena električne energije.

Zato će, ako sada krenemo u uvođenje tržišnih mehanizama podsticaja, sasvim sigurno zamreti svaka investiciona aktivnost u OIE u Srbiji i to na duži period. A, da bismo ispunili svoje međunarodne obaveze u pogledu udela energije iz OIE u ukupnoj potrošnji finalne energije, moraćemo, pre ili kasnije, da se orijentišemo na uvoz energije proizvedene iz OIE u našu zemlju. To bi bilo višestruko štetno, kako zbog prestanka investiranja i uvoza najskuplje energije tako i zbog povećanja neophodne administrativne aktivnosti države i negativnog uticaja na energetsku nezavisnost i energetsku sigurnost Srbije.

Fid-in tarife zadržati još deset godina

Dakle, prelazak na tržišne mehanizme podsticanja proizvodnje električne energije iz OIE je u interesu razvijenih EU zemalja sa veoma izgrađenim OIE kapacitetima, ali nije u interesu Srbije.

Zato ovu inicijativu ne treba prihvatiti, odnosno treba zadržati postojeći sistem podsticaja bar još deset godina i naravno raditi na njegovom poboljšanju. A kad i u našoj zemlji bude postojao zavidan broj izgrađenih malih hidroelektrana, vetroelektrana, elektrana na biogas i biomasu, kao i solarnih elektrana, tada će biti vreme da se i kod nas pažljivo i svrsishodno uvedu tržišni modeli podsticaja.