U Hrvatskoj se sprovode 32 projekta za zeleni vodonik

U Hrvatskoj se trenutno sprovode 32 projekta vezana za obnovljivi vodonik koji se nalaze u različitim fazama, navodi se u Studiji plana razvoja i primene Hrvatske strategije za vodonik do 2050. godine.

Hrvatska, kako se navodi u Studiji plana razvoja i primene Hrvatske strategije za vodik do 2050. godine, ima dobre preduslove za uspostavljanje proizvodnje i korišćenja obnovljivog vodonika.

Studija, koju je naručila Agencija za ugljikovodike, je osmislila Plan razvoja i primene Hrvatske strategije za vodik do 2050. godine, koji bi, kako se navodi, omogućio Hrvatskoj ostvarenje klimatskih ciljeva uz jačanje nacionalnog energetskog sistema.

Od 32 projekta koja se trenutno sprovode šest je obuhvaćeno Severnojadranskom dolinom vodonika. Analizom projekata, vidljivo je, kako se navodi u Studiji, da većina njih ne predstavlja zatvorene vodonične sisteme.

U 2030. bi u Hrvatskoj trebalo da se proizvede i potroši 26.400 tona zelenog vodonika

Samo je sedam projekata, za koje se procenjuje da će proizvesti približno 975 tona godišnje, dizajnirano za istovremenu proizvodnju i potrošnju vodonika, čime se smanjuje rizik povezan s nepostojanjem tržišta vodonika.

Postoji više projekata za proizvodnju vodonika, procena je oko 33.750 tona godišnje, za koje nema jasnih naznaka potencijalnih kupaca, navode autori Studije. Projekti usmereni na potrošnju vodonika procenjuju se na približno 382 tone godišnje.

Međutim, procenjena potražnja na osnovu Studije daje, kako se dodaje, dodatni podsticaj za razvoj novih projekata za proizvodnju vodonika.

Ukupna količina obnovljivog vodonika, proizvedena i potrošena u Hrvatskoj, za saobraćaj, industriju, stambeni i komercijalni sektor kao i za proizvodnju električne i toplotne energije mešanjem s prirodnim gasom iznosi 26.400 tona u 2030, 97.100 tona u 2040. i 243.200 tona u 2050.

Sabraćaj ima najbolje uslove za pilot projekte

Studija pokazuje da sektor saobraćaja ima najbolje preduslove za pokretanje pilot projekata. To se pre sega odnosi na drumski saobraćaj, tačnije javni prevoz, a zatim i morski i železnički saobraćaj.

U najranijoj fazi razvoja tržišta vodonika može se očekivati da će među prvima korisnicima ove tehnologije biti javni gradski prevoz u najvećim urbanim središtima, kao što su Zagreb, Split, Osijek i Rijeka.

Ali, zbog visokih cena zelenog vodonika, primena i dostupnost biće izazov u javnom prevozu. Nametanjem poreza na CO2 iz fosilnih goriva u kasnijim fazama, kako se navodi, olakšaće pristupačnost čistog javnog prevoza. Međutim, u ranim fazama uvođenja pilot projekata, državna intervencija kako bi se smanjile cene moglo bi, smatraju autori, biti jednostavnije rešenje.

Verovatno će biti potrebno uvođenje novog nacionalnog modela za podsticanje proizvodnje vodonika

To zahteva uvođenje novog nacionalnog modela za podsticanje proizvodnje vodonika iz obnovljivih izvora. Model se može zasnivati na poznatim modelima za podsticanje proizvodnje električne energije iz obnovljivih izvora. To su, na primer, ugovori o razlici (eng. contracts for difference – CfD).

„Razlika“ ili „premija“ računa se kao razlika između troškova proizvodnje obnovljivog vodonika i referentne tržišne cene. Referentna tržišna cena predstavlja cenu po kojoj je vodonik konkurentan svojim fosilnim alternativama. Uz pretpostavku da će cene emisija CO2 s vremenom rasti, može se očekivati smanjenje potrebnog iznosa premije.

Autori Studije očekuju da će iznos premije biti u rasponu od 3,5 – 5  evra po kilogramu proizvedenog zelenog vodika. Godišnji fond za isplatu podsticaja za korišćenje obnovljivog vodika u sektoru saobraćaja iznosio bi oko 20 miliona evra u 2030, procenjuje se u Studiji.