Šta donosi nova strategija upravljanja otpadom 2019-2024.

Nova Strategija upravljanja otpadom za period 2019-2024. godina Republike Srbije označiće prelazak sa koncepta regionalnih sanitarnih deponija na model regionalnih centara za upravljanje otpadom, što znači odvojeno prikupljanje, separaciju otpada i reciklažu, kao i tretiranje nereciklabilnog otpada, najavio je u intervjuu za Balkan Green Energy News Filip Abramović, pomoćnik ministra zaštite životne sredine za upravljanje otpadom i otpadnim vodama.

Osim o promenama koje donosi nova strategija, on je govorio i o tome da li će u Srbiji biti uveden depozitni sistem, kao i zašto je dobar projekat sanacije deponije u Vinči i gradnje spalionice otpada.

Postojeća Strategija upravljanja otpadom doneta je za period od 2010. do 2019. Šta je ostvareno od onoga što je definisala ta Strategija?

Doneta je u vreme kada su važile određene direktive EU i predviđala je jedan sistem upravljanja otpadom. Ali, za ovih deset godina promenile su se i direktive EU i taj sistem, pa je u okviru tvining projekta sa zemljama EU (Austrija, Švedska i Litvanija) pripremljena nova strategija, koja će se odnositi na period od pet godina. Važeća Strategija je dala rezultate, na primer, sada imamo 9 regionalnih sanitarnih deponija.

A, koliko je ukupno predviđala Strategija?

Ukupno 27, ali nova strategija će smanjiti taj broj, da budu operativnije. Šta je bio problem? Lokalnim samoupravama je bilo ostavljeno da odluče da li će graditi samo sanitarne deponije ili će odmah raditi i odvajanje otpada i reciklažu, i one su se odlučile za ovo prvo, iako je njihova zakonska obaveza da se otpad razdvaja. Upravljanje otpadom je komunalna usluga, to je izvorna obaveza opština, pa one moraju da sprovedu propise, ali to ne rade, delom jer nemaju stručne kadrove i novac.

Upravljanje otpadom je komunalna usluga, to je izvorna obaveza opština, pa one moraju da sprovedu propise

Zato je ovaj saziv Ministarstva prvi put rešio da se ne bavi samo pripremom strateškog i zakonskog okvira nego da počne da pomaže opštinama u implementaciji. Osim stručne pomoći, kroz donacije smo im obezbedili vozila, kante, kontejnere, a nabavili smo u saradnji sa GIZ-om (Deutsche Gesellschaft für Internationale Zusammenarbeit) i dva postrojenja za kompostiranje. Takođe, Vlada Srbije je na naš predlog donela odluku o zajedničkom upravljanju komunalnim otpadom za 40 opština, što znači da sve te opštine moraju da otpad voze na sanitarne deponije. To stvara uslove da zatvorimo mnoge deponije koje su „ekološke bombe“, pa su 22 opštine dobile novac od Ministarstva za izradu projekata za njihovu sanaciju i zatvaranje, a dve su već dobile i novac za radove. Ove godine će još 14 opština dobiti novac za projekte, a neke od njih i novac za radove.

Kada će biti usvojena nova strategija?

Nacrt je gotov, do kraja godine ćemo je dati u proceduru, ali ne mogu da garantujem kada će biti usvojena, jer to radi Vlada Srbije. Ali, biće spremna na vreme i nadovezaće se na staru, tako da neće biti praznog hoda.

Koje će novine doneti ta strategija?

Menjaćemo teritorijalni raspored regionalnih sanitarnih deponija, i smanjiti im broj, jer smo videli da je bilo dosta problema u koordinaciji između opština. Takođe, videli smo da je više pažnje poklanjano gradnji tih deponija, umesto da se otpad odmah pretvara u resurs i sirovinu. To znači da nećemo više ići na koncept regionalnih sanitarnih deponija nego regionalnih centara za upravljanje otpadom, gde ćemo imati reciklažu svega što može da se reciklira i tretman nereciklabilnog otpada kako bi se proizvodila energija ili kompost, dok bi se ostatak iz tog tretmana koristio u građevinskoj industriji.

Biće uveden princip cirkularne ekonomije i prevencije otpada, kao i sve nove EU direktive. Kada je reč o procentima pratimo EU, pa, na primer, 90% biorazgradivog otpada neće smeti na deponije, a 60% otpada mora da bude reciklirano.

Koja će se rešenja primenjivati za tretman otpada koji ne može da se reciklira?

U zavisnosti od sastava otpada i količina to su kompostiranje, biološko-mehanički tretman, anaerobne digestije, spaljivanje, kogeneracija.

Primarna i sekundarna selekcija, kao i reciklaža idu prilično traljavo. Zašto?

Ima dosta problema kod odvojenog sakupljanja koje je suština primarne i sekundarne selekcije. Problemi su, kao što sam rekao, u opštinskim administracijama i javno-komunalnim preduzećima u vidu stručnih kapaciteta i novca.

Kada je reč o ambalažnom otpadu, koji je dobar deo ovog problema, počeli smo ove godine da preko Privredne komore Srbije razgovaramo sa generatorima ovog otpada o izmenama postojećeg sistema.

Kada je reč o ambalažnom otpadu, ne želimo da otežamo poslovanje privredi, ali ko zagađuje mora da plati

Uzimajući u obzir lošu situaciju na terenu, očekivani rast ove vrste otpada, kao i cilj EU da 90% ambalažnog otpada bude reciklirano, koji ćemo morati da dostignemo, imaćemo veoma brzo velikih problema. Još važnije je da moramo da zaštitimo životnu sredinu i da taj otpad prikupimo kako ne bi završavao u rekama i na divljim deponijama jer je to nešto što može da se iskoristi. Uskoro ćemo formirati radnu grupu koja će do kraja godine imati nacrt novog Zakona o ambalaži i ambalažnom otpadu, a i dalje se vodi stručna polemika kako će izgledati to rešenje. Da li je to unapređenje ovog sistema – produžene odgovornosti proizvođača, da li je to depozitni sistem, ili je nešto između, videćemo.

Kakav je stav Ministarstva?

U ovom trenutku stručne radne grupe formulišu predlog. Sve ima svoje pozitivne i negativne strane. Ali, potrebno nam je rešenje koje će brzo dati rezultate.

Jasno je da su krupni ekonomski interesi u igri, jer je reč o moćnim multinacionalnim kompanijama, i da ima dosta lobiranja. Ko nam garantuje da će doneto rešenje biti u opštem interesu?

Jedini naš interes je interes životne sredine i građana. Kada se ukrste ekonomski interesi, različite ideje, pritisci, onda ima tu svega…, Ali, suština je da zaštita životne sredine i naše zdravlje koštaju, a zagađivač mora da plati, to je osnovno načelo. Ne želimo da otežamo poslovanje privredi, ali ko zagađuje mora da plati.

Projekat javno-privatnog partnerstva (JPP) za deponiju u Vinči izaziva brojne komentare, a nedavno je održana i javna rasprava, gde je bilo dosta prigovora.

Beograd nikoga nije čekao, kao mnoge opštine. Uradio je Plan upravljanja otpadom, finansijske analize šta je najisplatljivije, i ušao u JPP, a ne u kredite jer je reč o investiciji od 334 miliona evra u izgradnju, a ukupno sa operativnim troškovima više od milijarde evra.

Na šta se odnosi ta 1,1 milijarda evra?

Ulaganje u sistem je 334 miliona evra, a sa operativnim troškovima tokom 25 godina, koliko traje JPP, dolazimo do više od milijardu evra. Na kraju, ceo sistem prelazi u vlasništvo Grada.

Ti operativni troškovi će se finansirati ovom taksom koja će biti uvedena preko Infostana?

To nije nova taksa, već se vraćamo na ono pravilo da zagađivač plaća. Svi mi pravimo otpad i dosad smo plaćali oko 200 do 300 dinara samo za odnošenje i bacanje smeća. To će sada biti povećano, ranije procene su govorile za evro do dva (120 do 24 dinara), na ime pravilnog zbrinjavanja otpada koji pravimo. Taksa neće finansirati sve operativne troškove, već samo onu razliku koja ostane kada se od ukupne investicije odbiju prihodi koje donosi ovaj projekat, kao što su prodaja električne i toplotne energije ili recikliranog građevinskog otpada.

Zašto je to dobar projekat?

Projekat je od početka rađen transparentno jer je Plan upravljanja otpadom usvojen 2011. godine i predvideo je taj novi sistem. Ceo projekat JPP je prošao i kroz javne uvide, usvajanje u Skupštini grada i kroz Komisiju za JPP. Savetnici koji su vodili ceo postupak su bili savetnici Svetske banke, Međunarodne finansijske institucije (IFC-a)… Na kraju, Beograd je dobio sveobuhvatan sistem, a zadržao je sakupljanje i transport, čime se zaštitio i od nekih scenarija koje smo videli u Italiji, gde je bilo štrajka u prikupljanju smeća. Privatni partner će sanirati staru deponiju u potpunosti, gradi se i postrojenje za reciklažu građevinskog otpada.

Zašto taj deo reciklaže nije zadržao Grad?

Zato što je sve za šta nije imao uslove, znanje i stručnost, dao privatnom partneru. Kompletno finansiranje je, takođe, na strani privatnog partnera. I tu je postrojenje za tretman nereciklabilnog otpada, koje će isporučivati toplotnu energiju toplanama Konjarnik i Mirijevo, čime će se ugasiti postrojenja koja sada za proizvodnju toplote koriste fosilna goriva, a električnu energiju Elektroprivredi Srbije. Moderan, zaokružen sistem, koji ne zagađuje, već štiti okolinu.

Šta ćemo sa štetnim emisijama iz spalionice?

Sve emisije će biti ispod granica najstrožijih standarda EU i našeg zakonodavstva. Projekat se finansira iz velikog broja zajmova, EBRD-a, EIB-a, to su ozbiljne finansijske institucije koje najviše drže do zaštite životne sredine.

To je garant građanima da će sve biti u redu?

Suez i Itochu su ozbiljne kompanije, ali najvažnije je da je ovaj projekat rađen pod budnim okom EU i finansijskih institucija, koje najviše drže do ekološkog i socijalnog aspekta, koje neće da finansiraju nešto ako nije tip-top, i koje će sve vreme pratiti šta se dešava.

Odvajanje otpada i reciklaža su ostali u nadležnosti Grada. Da li Grad ima plan kako će to uraditi?

Grad je uveo kontejnere za odvojeno sakupljanje otpada, izgrađen je veći broj linija za sekundarnu separaciju, mislim da je određeno da bude 12 lokacija na kojima će građani moći da donesu opasan otpad iz domaćinstva, i gde će se raditi sekundarna separacija mešanog komunalnog otpada, onoga koji građani ne odlože u kontejnere za reciklažu. Grad i Gradska čistoća ozbiljno rade na tom sistemu. Grad će privatnom partneru isporučiti 340.000 tona nereciklabilnog otpada, a s obzirom da je Beograd dosad u Vinču odlagao oko 750.000 tona godišnje, računajući i građevinski otpad od 200.000 tona, neće biti problema da isporuči te količine neophodne za nesmetan rad postrojenja.

Koliko se sada otpada reciklira u Beogradu?

Procene su da je oko 10%.

Jasno je da ima mnogo više otpada koji može da se reciklira, pa da li postoji opasnost da sa povećanjem ovog procenta Grad ne bude mogao da obezbedi 340.000 tona nereciklabilnog otpada za privatnog partnera, što povlači za sobom plaćanje penala?

Grad se nije obavezao na količine, već samo da neće menjati način sakupljanja, što znači da će reciklirati i odvojeno sakupljati ono što je propisano i određeno zakonom i EU standardima, ali ništa više od toga, tako da privatni partner može da računa na onaj nereciklabilni ostatak koji je utvrdio. Procene količina je dao Grad, a proverio svaki učesnik tendera svojim metodama tako da Grad ne garantuje količine. Smatram da su procene urađene veoma precizno i ne postoji mogućnost da se ne obezbedi minimum potrebnog otpada.

Ministarstvo je nedavno najavilo da se traži lokacija za postrojenje za tretman opasnog otpada. Kakvo postrojenje se planira i za koje tačno tipove otpada? 

Nikada nećemo raditi ništa protiv volje građana. Takvo postrojenje je potrebno Srbiji jer od 2020. članice EU imaju pravo da odbiju uvoz ovakvog otpada na svoju teritoriju, a mi ga pretežno izvozom zbrinjavamo. Sada radimo na tome da obezbedimo saglasnost neke od lokalnih samouprava za sve ono što će doneti takvo postrojenje.

Radimo na tome da obezbedimo saglasnost neke od lokalnih samouprava za gradnju postrojenja za tretman opasnog otpada

Prošle godine smo radili na prevenciji nelegalnog odlaganja opasnog otpada, gde je prvi put više lica osuđeno za ovakav prestup, a onda smo krenuli u čišćenje istorijskog otpada u 96 firmi u stečaju. Uklonjeno je 2.000 tona i većina je morala da se izveze, što nas je koštalo oko 2 miliona evra. Da smo imali takvo postrojenje u Srbiji trošak bi bio manji, a i generatorima tog otpada, koji svake godine proizvedu još 100.000 tona, bi bilo lakše i jeftinije da ga zbrinu, umesto da ga izvoze ili zakopavaju u prirodi. Razgovaramo, takođe, i sa privatnim firmama koje bi htele da izgrade to postrojenje jer je to praksa u svetu, a u budžetu za sledeću godinu je predviđena izrada projektno-tehničke dokumentacije.