Slika: Janez Kopač (Energetska zajednica)
Autor: Janez Kopač, direktor Sekretarijata Energetske zajednice
Pre 15 godina, Energetska zajednica je osnovana kao glavni mehanizam za integraciju energetskih tržišta zemalja, koje nisu članice Evropske unije, u jedinstveno evropsko tržište energije. Korak po korak, ugovorne strane Energetske zajednice preuzimale su ključne pravne tekovine EU u energetskoj sferi. U poslednje dve godine, EU je intenzivirala svoju ambicioznu politiku dekarbonizacije, a ugovorne strane Energetske zajednice nisu uhvatile korak. Jaz između dve strane u pogledu energetske politike je sada gotovo nepremostiv.
Glavni prioritet Sekretarijata Energetske zajednice je pomoć zemljama Zapadnog Balkana u njihovoj tranziciji ka održivoj i niskougljeničnoj energetskoj budućnosti. Ovo je izazovan zadatak jer sve članice, izuzev Albanije, u velikoj meri zavise od uglja. Kako bismo pokrenuli razgovore o reformama, uradili smo analizu[1] direktnih i odabranih indirektnih subvencija za proizvodnju električne energije iz uglja na Zapadnom Balkanu.
Naša analiza je pokazala da ugalj dobija značajne subvencije koje narušavaju tržište, obrasce potrošnje i dugoročnu održivost energetskih sistema.
Direktne subvencije za sektor uglja po jedinici instalisane snage su znatno veće nego za električnu energiju proizvedenu iz obnovljivih izvora
Direktne subvencije dostigle su više od pola milijarde evra u periodu 2015-2017, i, što je još gore, po jedinici instalisane snage su znatno veće nego za električnu energiju proizvedenu iz obnovljivih izvora. Indirektne subvencije, takođe, igraju veliku ulogu.
Dve vrste subvencija koje su analizirane u studiji – poslovanje sa niskom ili negativnom stopom profitabilnosti i izostanak plaćanja emisija CO2, uz pretpostavku cene od 20 evra po toni CO2 – dostigle su skoro milijardu evra godišnje u pet zemalja članica.
EU razmatra neku vrstu takse na emisije ugljenika kako bi se anulirala prednost koju zbog subvencija imaju proizvođači električne energije iz članica Energetske zajednice
S obzirom na veliki nivo subvencionisanja, proizvođači električne energije iz zemalja članica Energetske zajednice na evropskom tržištu električne energije imaju komparativnu prednost, koja će biti sve značajnija sa daljim integrisanjem tržišta. EU razmatra neku vrstu takse na emisije ugljenika (carbon border adjustment mechanism) kako bi otklonila ovu nejednakost. Ako bi se takva mera uvela, mogla bi da zaustavi sve napore ka integraciji tržišta električne energije i vrati na početak čitav proces koji vodi Energetska zajednica.
Sigurnost snabdevanja često se navodi kao razlog za status quo i da bi se nastavilo sa proizvodnjom u zastarelim elektranama, koje ne zadovoljavaju trenutne standarde za emisije.
Uvođenje prelazne takse za emisije CO2 ne bi ugrozilo sposobnost sistema da odgovori rastu tražnje za energijom
Studija[2], koju je naručio Sekretarijat, utvrdila je da adekvatnost sistema ili način na koji elektroenergetski sistem može da odgovori rastu tražnje za električnom energijom, neće biti ugrožena ako su tržišta električne energije u potpunosti integrisana i ako se postepeno uvodi prelazna taksa za emisije CO2. Postepeno uvođenje prelazne takse na CO2 bi odložilo ekonomski opravdano zatvaranje nekih elektrana na ugalj, i to dok zemlje članice Energetske zajednice ne uđu u EU, kada će plaćati punu cenu CO2 emisija.
Dosad je Crna Gora jedina ugovorna strana koja je uspostavila cenu za emisije CO2 (24 evra po toni). Svi ostali se ustručavaju da ulože u budućnost.
Trenutna kriza izazvana COVID-19 virusom, koja je smanjila cene emisija CO2 na tržištu EU, pruža priliku za uvođenje sličnih šema u zemljama Energetske zajednice.
Prihodi od takse mogli bi biti iskorišćeni za energetsku efikasnost ili druge zelene mere, doprinoseći održivom ekonomskom oporavku
Novi prihodi mogli bi biti iskorišćeni za energetsku efikasnost ili druge zelene mere, doprinoseći održivom ekonomskom oporavku. Jednako je važno i postepeno ukidanje direktnih i indirektnih subvencija za ugalj i preusmeravanje ušteđenih sredstava na dobro osmišljene mere za smanjenje energetskog siromaštva koje ne narušavaju funkcionisanje tržišta energije.
Ova prilika koja se sada pojavila je verovatno poslednja. U narednim mesecima i godinama ekonomije će biti preplavljene državnom pomoći kako bi se izborile sa posledicama trenutne krize. Ta pomoć trebalo bi da bude usmerena na tehnologije orijentisane ka dekarbonizaciji, a ne da zastarele elektrane na ugalj prežive.
Sada smo u krizi. Ali, u svakoj krizi postoji prilika. Bez obzira koji put vlade odluče da slede tokom sledećih meseci, ta odluka imaće dugotrajan efekat na budućnost zemalja i njihovih građana.
Budite prvi i ostavite komentar na ovaj članak.