Autor: Danko Kalkan, ekspert za zeleno finansiranje i upravljanje u zaštiti životne sredine
Masovna eksploatacija prirodnih resursa kao podrška ekonomskom rastu vodi ka lošem scenariju. Raspoloživi resursi se smanjuju i postaju skuplji, a gubitak vrednosti tih resursa, koji je posledica sve kraćeg korišćenja proizvoda i stvaranja enornmnih količina otpada, stvara sve veće društvene izazove. Ekonomski sistem mora da funkcioniše u okviru planetarnih limita.
Trenutna kriza podsetila nas je još jednom na međusobnu zamršenost i zavisnost ekonomije od mnogih drugih sistema, kao što su zdravstveni, ekološki i mnogi drugi. U današnjem svetu, u kojem dominiraju ekonomski ciljevi, česte krize nose sa sobom razarajuće posledice po društvo, stvarajući ga sve manje otpornim na različite pretnje. Epidemije, nezaposlenost, loši uslovi rada, kao i sve veće razlike između bogatih i siromašnih, samo su neki od društvenih problema u ovom veku.
Dodatno, svet se suočava sa ekološkom i klimatskom krizom. Prekomerna upotreba resursa, preterana zavisnost od fosilnih izvora energije, zagađenje vode, vazduha i zemljišta, gubitak biodiverziteta i klimatske promene i sl., predstavljaju veliki izazove za uspostavljanje održivog razvoja. Pomenuti izazovi nameću potrebu za stvaranjem novog obrasca za održivi razvoj.
Da li je moguć ekonomski rast bez povećane upotrebe prirodnih resursa?
Održivi razvoj danas postaje veoma često upotrebljena fraza od strane kompanija i vlada. A šta se uopšte podrazumeva pod održivim razvojem? U moru definicija najčešće korišćena je ona koju je iznela Brundtlandova komisija 1987. godine i koja je održivi razvoj opisala kao razvoj koji zadovoljava potrebe sadašnjih generacija bez uskraćivanja mogućnosti za buduće generacije da zadovolje svoje potrebe. Ova i sve druge definicije naglašavaju da se u obzir moraju uzeti ekološki i društveni ciljevi, a ne isključivo ekonomski. Zašto se onda u praksi dešava da je glavni fokus na ekonomskim rezultatima, a društvene i ekološke posledice se stavljaju u „drugi plan“?
Glavni cilj kome današnje ekonomije teže jeste stalni rast bruto društvenog proizvoda (BDP). To je ukupna vrednost svih dobara i usluga proizvedenih u toku jedne godine u jednoj zemlji. Savremena ekonomska teorija uči nas da što se više proizvodi, tj. što je veći rast BDP-a to je bolje za ekonomiju jedne zemlje. Međutim, jasno je da postizanje ovako definisanog cilja u trenutnoj ekonomskoj paradigmi zahteva sve veću upotrebu resursa i da stalnog rasta praktično nema bez beskonačne eksploatacije prirode. Dakle, na jednoj strani imamo potrebu za beskonačnim rastom, a na drugoj ograničene resurse i „umornu“ planetu. Kako pomiriti ove dve, na prvi pogled, totalno suprotne strane?
Međunarodne organizacije, kao i Evropska unija, smatraju da budući rast može postati održiv jedino ako se kriva rasta BDP-a i kriva upotrebe resursa razdvoje u pravcima kretanja. Drugim rečima, sve više preovladava mišljenje da se pametnom izmenom sadašnjih načina proizvodnje i pružanja usluga može omogućiti da će se ekonomski ciljevi moći ostvarivati sa smanjenom upotrebom prirodnih resursa.
Da bi se sačuvao biodiverzitet i prirodna bogatstva, intenzitet upotrebe resursa mora se smanjivati i krenuti drugim pravcem u odnosu na krivu rasta ekonomije. Sa ciljem postizanja željenog održivog scenarija, potrebno je menjati ustaljene sisteme proizvodnje koji se baziraju na stalnoj upotrebi prirodnih resursa i uložiti značajan trud u inovacije i nove poslovne modele. Novi poslovni modeli moraju da koriste resurse na način koji dovodi do dovoljnog apsolutnog razdvajanja, u kojem se materijali koriste u okviru planetarnih limita. O kakvim se tačno limitima radi?
Devet planetarnih limita za održivu budućnost
Švedski profesor Johan Rokstrom je 2009. godine poveo tim od 28 međunarodno priznatih naučnika sa ciljem da se istraže 9 procesa koji regulišu stabilnost i otpornost planete. Ovaj poduhvat je rezultirao u kvantifikovanju planetarnih limita u okviru kojih civilizacija može da se razvija i da obezbedi zdravu budućnost narednim generacijama. Prekoračenje ovih limita uvećava rizike za pojavu nepovratnih ekoloških posledica po planetu.
Skala na grafikonu pokazuje promenu u datim kategorijama od 1950. godine do danas, prema nivou rizika (u okvirima limita, zeleno – bezbedno; zona neizvesnosti, žuto – povećan rizik; izvan zone neizvesnosti, crveno – visok rizik). Kvantifikovani planetarni limiti uključuju klimatske promene, oštećenje ozonskog omotača, acidifikaciju okeana, biogeohemijske tokove, upotrebu vode, promenu namene zemljišta i integritet biosfere. Planetarni limiti nisu još uvek kvantifikovani za nove entitete (hemijske i toksične substance) i akumulaciju aerosola.
U zoni povećanog rizika trenutno se očekivano nalaze klimatske promene i promene načina korišćenja zemljišta. Biogeohemijski procesi azota i fosfora radikalno su promenjeni pod ljudskim delovanjem u industriji i poljoprivredi. Zbog preteranog ili neadekvatnog korišćenja ovih hemijskih elemenata, oni često završavaju u vodenim ekosistemima u kojima ugrožavaju normalno funkcinisanje živog sveta. Stoga je ovaj planetarni limit premašen u velikoj meri. Pored toga, znatno je premašen i limit integriteta biosfere.
Naime, čovek je u poslednjih 50 godina promenio ekosisteme više nego u bilo kom periodu tokom istorije. Najveći uzroci ovih promena je sve veća potražnja za hranom, vodom i prirodnim resursima. Ovo je samo još jedan dokaz o imperativu očuvanja resursa u narednim godinama. Koji je to održivi model ekonomije koji značajne planetarne procese potencijalno drži u granicama limita?
Uopćeno i za razvijeni svijet dobro, ali za nas na Balkanu potpuno promašeno! Ne možemo se razviti bez korištenja, prije svega obnovljivih resursa … Razvijeni su recimo na 20 do 40 % korištenja voda, a mi na ispod 5 %, pa do 0,5 %, ili još niže! Treba pametno, održivo, ali treba …, prirodni resursi se moraju kod nerazvijenih još neko duže vrijeme koristiti!