Korporativni ugovori o otkupu električne energije – sve što treba da znate!

Autori: Louise Dalton, partner, CMS London; Ivan Gazdić, partner, CMS Beograd; Igor Đorđević, advokat, CMS Beograd; Charlotte Rihoy, saradnik, CMS London

Današnji projekti iz obnovljivih izvora energije na Balkanu razvili su se pre svega zahvaljujući tradicionalnim podsticajima, odnosno feed-in tarifama (podsticajnim otkupnim cenama). Određene balkanske zemlje (npr. Severna Makedonija i Bugarska) počele su da primenjuju alternativne modele, kao što su feed-in premije, a očekuje se da će i druge zemlje u regionu slediti ovaj trend. Neke zemlje, poput Srbije, ozbiljno razmišljaju o uvođenju aukcija za obnovljive izvore energije.

Tokom poslednjih nekoliko godina, različiti koraci su preduzimani kako bi se umanjili podsticaji za obnovljive izvore energije, što je imalo značajan uticaj na isplativost i održivost projekata iz obnovljivih izvora energije u regionu. Na primer, u Bugarskoj je uveden porez od dvadeset procenata na prihode od solarnih elektrana i vetroparkova, a količina energije koja se može otkupiti po povlašćenim feed-in tarifama (podsticajnim cenama) je smanjena. Nedavno je u Srbiji bilo privremeno obustavljeno plaćanje podsticajnih cena za struju iz obnovljivih izvora energije tokom vanrednog stanja proglašenog usled COVID-19.

U svetlu smanjene finansijske podrške od strane države, sve više se istražuju i analiziraju tržišni modeli poslovanja za projekte iz obnovljivih izvora energije, odnosno modeli bez državnih podsticaja. Jedna od tih alternativa je i korporativni ugovor o otkupu električne energije.

Šta je korporativni ugovor o otkupu električne energije ?

Mnoge kompanije i organizacije širom sveta sve više žele da smanje svoj „karbonski otisak“ (ukupnu količinu emitovanih gasova staklene bašte), često kroz prelazak na korišćenje struje iz obnovljivih izvora energije za potrebe svog poslovanja. Jedan od načina da se to postigne je putem korporativnog ugovora o otkupu električne energije. To je ugovor između korisnika električne energije i proizvođača električne energije, kojim se strane dogovore da kupuju i prodaju električnu energiju po unapred dogovorenom mehanizmu određivanja cene za određeni vremenski period. Ugovorom su regulisani komercijalni uslovi prodaje električne energije. Kupac iz korporativnog ugovoru o otkupu električne energije neretko je kompanija sa značajnim sopstvenim potrebama za uvozom električne energije, za razliku od garantovanog snabdevača koji kupuje struju za dalju prodaju krajnjim potrošačima.

U skladu sa korporativnim ugovorom o otkupu električne energije, kupac može otkupiti struju, bilo od „on/near-site“ projekta (poznatog kao „behind-the-meter“, odnosno „private wire“), ili od „offsite“ projekta (što je predstavlja pravi korporativni ugovor o otkupu električne energije).

„Behind-the-meter“ i „Private Wire“

Prema ovom modelu, kompanija (kupac) zaključuje „behind-the-meter“, odnosno „private wire“ ugovor o otkupu električne energije, dok se proizvodnja struje obavlja na samoj lokaciji kupca ili u njegovoj neposrednoj blizini. Kupac se takvom strujom snabdeva putem privatnog voda, zaobilazeći na taj način prenosni, odnosno distributivni sistem.

Investitor u ovom scenariju ostaje vlasnik elektrane i zadržava rizike u vezi sa njenim upravljanjem i radom.

U zavisnosti od lokalnih propisa, zaobilaženje priključenja na prenosni, odnosno distributivni sistem može predstavljati uštedu u odnosu na određene takse i naknade koje se po redovnom toku stvari plaćaju u vezi sa priključenjem na mrežu.

Blizina lokacije kupca na kojoj obavlja svoju delatnost (u odnosu na mesto proizvodnje električne energije) može biti glavni ograničavajući faktor za veličinu takvih projekata, pre svega posmatrajući veličinu dostupne lokacije za sam projekat.

Korporativni ugovor o otkupu električne energije

Dalje ćemo govoriti o korporativnom ugovoru o otkupu energije iz obnovljivih izvora koji se nalaze na lokaciji različitoj u odnosu na lokaciju kupca i njegovog poslovanja. Postoje dva glavna modela takvog aranžmana: „sleeved“ model, koji podrazumeva stvarnu razmenu električne energije, i virtuelni, koji je isključivo finansijske prirode. „Sleeved“ i virtuelni ugovori su bliže objašnjeni u nastavku dole. Što se tiče same elektrane, ona može biti već postojeća, a može se raditi i o potpuno novom projektu koji će biti izgrađen pre svega zahvaljujući prihodima iz konkretnog korporativnog ugovora o otkupu energije.

Imajući u vidu da takav projekat mora biti priključen na mrežu, postojaće i troškovi (naknade) u vezi takvog priključka, međutim, ovi projekti obično nemaju ona ograničenja po pitanju veličine o kojima smo gore govorili kod „on/near-site“ projekata, što dalje znači da ćemo za „offsite“ projekte imati daleko veći spektar tehnoloških mogućnosti.

Korporativni ugovori o otkupu električne energije nude brojne pogodnosti, ali i izazove, kako za investitore, tako i za kompanije koje sa javljaju kao kupci. O tome u nastavku.

Zbog čega su korporativni ugovori o otkupu električne energije interesantni investitorima?

Diverzifikacija poslovanja i ublažavanje rizika

Korporativni ugovori o otkupu energije omogućavaju investitorima da diverzifikuju svoje tokove prihoda. Tradicionalno, proizvođači su prodavali svoju struju direktno javnom preduzeću (kao garantovanom snabdevaču) čija je glavna delatnost otkup i dalja prodaja električne energije. S druge strane, korporativni ugovori o otkupu energije pružaju proizvođačima direktan pristup kupcima iz različitih sektora i regiona, pri čemu su kompanije poput McDonald’s-a, Apple-a, Amazona, HSBC-a i Coca-Cole već izabrale da na ovaj način kupe barem deo svoje struje. Načelno, proizvođači električne energije bore se sa rizikom otkupa struje – opasnost da ne budu plaćeni za struju koju proizvedu usled neizvesne potražnje. Korporativni ugovor o otkupu energije smanjuju ovaj rizik, stvarajući zagarantovani tok prihoda za proizvođače električne energije u zamenu za proizvedenu količinu električne energije.

Isplativost i održivost

Korporativni ugovori o otkupu električne energije koji se zaključe sa kreditno sposobnim kupcima nude pouzdan, dugoročan tok prihoda koji može povećati spremnost banaka da finansiraju projekte iz obnovljivih izvora. Standardni period na koji se zaključuje korporativni ugovor je najčešće više od 10 godina. To postaje sve važnije, pre svega jer se podsticaji za projekte iz obnovljivih izvora smanjuju, dok se proizvođači suočavaju sa sve većim rizikom visine cene električne energije na tržištu.

Izgradnja imidža i brenda

Korporativni ugovori o otkupu energije kada se zaključe sa vodećim multinacionalnim kompanijama (koje o ovoj temi razmišljaju na isti način) mogu poboljšati poziciju i imidž proizvođača električne energije, i pored toga što on i onako već pomaže domaćinstvima da postanu „zelena“. Naime, ugovori sa takvim velikim kompanijama mogu imati pozitivan uticaj na cenu akcija proizvođača (ako je proizvođač organizovan kao akcionarsko društvo).

Zbog čega su korporativni ugovori o otkupu električne energije dobri za same kompanije kao kupce?

Sigurnost u pogledu cene

U skladu sa korporativnim ugovorom o otkupu električne energije (u zavisnosti od ugovorenog mehanizma određivanja cene), kupac ima sigurnost u pogledu cene električne energije tokom određenog perioda, ublažavajući tako rizik od promenljivih cena struje (imajući u vidu i „nesavršeni“ hedžing kod virtuelnog ugovora, o čemu ćemo govoriti niže u tekstu). Ako kupac učestvuje u režimu trgovanja emisijama gasova, onda mu korporativni ugovor o otkupu energije može pomoći u prebijanju iznosa naknade, odnosno takse za emisiju gasova (carbon pricing).

Rizik poslovanja

Omogućavajući izgradnju i razvoj novog projekta iz obnovljivih izvora putem zaključenja korporativnog ugovora o otkupu električne energije, kompanija kao kupac iz ugovora neće imati rizike i troškove razvoja, izgradnje i poslovanja u vezi samog projekta koje bi inače imala da je direktno investirala u takav projekat, što dalje znači da kupac sve svoje resurse može usmeriti na svoju osnovnu i primarnu poslovnu delatnost (koja nije proizvodnja struje).

Održivost i imidž

Brojne velike kompanije su pod sve većim pritiskom svojih vlada, akcionara i šire javnosti da smanje svoj „karbonski otisak“. Grupa kompanija poznata kao RE100, koja obuhvata poznata imena iz raznih sektora, kao što su IKEA, Apple, Bloomberg i eBay, već se obavezala da će, do određenih datuma, u potpunosti (100%) preći na korišćenje električne energije iz obnovljivih izvora, za kompletno njihovo poslovanje širom sveta. U ovom kontekstu prelaska na smanjenje emisija, korporativni ugovori o otkupu energije pružaju priliku kompanijama da preduzmu neophodne korake za smanjenje emisija gasova, i što je takođe važno, da drugi vide da te kompanije to zaista i čine. Pored toga što pomažu u zaštiti od štetnih emisija, ovi ugovori pozitivno utiču i na sam imidž kompanije koja kupuje takvu struju.

Različiti modeli korporativnih ugovora o otkupu električne energije

„Sleeved“ model ugovora

Ako su i proizvođač struje iz obnovljivih izvora energije i kompanija (kupac) povezani na istu ili povezanu mrežu, može se koristiti „sleeved“ struktura. „Sleeved“ struktura podrazumeva fizičku isporuku električne energije. U pitanju je trostrani aranžman, koji uključuje proizvođača, kompaniju (kupca) i javno preduzeće koje upravlja isporukom električne energije od jednog do drugog.

Proizvođač zaključuje korporativni ugovor o otkupu energije sa kompanijom (kupcem) i dogovara sa njom cenu po kojoj će se energija prodavati, odnosno kupovati. Javno preduzeće ima ulogu posrednika između proizvođača i kompanije kao krajnjeg kupca. Kada proizvođač dogovori prodaju električne energije sa kompanijom kao krajnjim kupcem, energija se tada prodaje javnom preduzeću sa kojim proizvođač ima „back-to-back“ ugovor o otkupu električne energije. Javno preduzeće je onda zaduženo za isporuku električne energije sa mreže do kompanije – kupca, tako što joj konačno prodaje struju, ali uz naknadu za usluge ovakvog posredovanja („sleeving fee“).

U ovoj „sleeved“ strukturi, kompanija kao krajnji kupac ipak kupuje struju direktno od proizvođača.

Struja ima svoj tok od proizvođača, preko javnog preduzeća, sve do kompanije kao kupca.

Tok novca, odnosno plaćanje, ide od kompanije, kako prema proizvođaču, tako i prema javnom preduzeću.

Rizici povezani sa „sleeved“ korporativnim ugovorima o otkupu energije

U skladu sa „sleeved“ korporativnim ugovorima o otkupu električne energije, kupac se obavezuje da kupi struju iz tačno određene elektrane iz obnovljivih izvora. Ako se dogodi da takva elektrana ne proizvodi struju na način i u obimu koji je bio očekivan, bilo iz razloga koji su uzrokovani kašnjenjem sa izgradnjom, bilo zbog neizvesnih aktivnosti obnovljivih izvora, kao što su aktivnosti vetra ili sunca, potrebe kupca za strujom mogu ostati nezadovoljene. Ova razlika između potrebnih količina struje i dostupnih kapaciteta jeste rizik balansiranja. Kako bi se kupac zaštitio od ovog rizika, rizik balansiranja je najčešće pokriven ugovorom između kompanije (kupca) i javnog preduzeća.

Virtuelni ugovor o otkupu energije

U skladu sa virtuelnim ugovorom o otkupu električne energije (poznat još i kao finansijski ili sintetički ugovor), nije potrebno da proizvođač i kupac budu povezani na istu mrežu, imajući u vidu da se kod ovog modela ne dešava fizička i stvarna razmena električne energije. Virtuelni model je zapravo finansijski aranžman kojim se potrošač i proizvođač štite od rizika promene cene električne energije na tržištu. Za razliku od „sleeved“ ugovora, ovaj virtuelni ugovor o otkupu energije ne zahteva uključivanje javnog preduzeća u njihov aranžman.

Kompanija i proizvođač zaključuju ugovor o otkupu električne energije, dogovarajući cenu struje za određeni period. U potpuno odvojenom odnosu, proizvođač isporučuje električnu energiju javnom preduzeću, a kompanija od tog javnog preduzeća kupuje struju, i to sve u skladu sa tržišnim uslovima.

Proizvođač i kompanija potom regulišu razliku u ceni struje koja je postignuta na tržištu i cene fiksirane virtuelnim ugovorom. Tako, kada je tržišna cena viša od fiksne cene iz virtuelnog ugovora, proizvođač će platiti kompaniji (potrošaču) razliku. Ako je, pak, tržišna cena niža, kompanija plaća dodatnu naknadu proizvođaču.

Rizici povezani sa virtuelnim ugovorima

U skladu sa virtuelnim ugovorom, proizvođač i potrošač mogu se nalaziti na potpuno različitim tržištima. Plaćanja po osnovu ugovora su determinisana cenom struje koja važi na tržištu proizvođača. Ako cena struje na veliko na tržištu proizvođača nema isti trend kretanja kao i cena struje na malo na tržištu snabdevača, imaćemo „nesavršen“ hedžing u kome će kupac ostati izložen riziku nestabilnosti cene struje na malo. Stoga bi trebalo pažljivo razmotriti korelacije između ta dva različita tržišta (ako su u pitanju različita tržišta). Imajući u vidu da se radi o finansijskom instrumentu, potrebno je analizirati i regulatorne i računovodstvene aspekte finansijskih usluga u relevantnim jurisdikcijama.

Ključni elementi na koje korporativni kupac treba da obrati pažnju

Organizovanje posla i raspodela resursa

Kupovina električne energije putem korporativnog ugovora o otkupu električne energije će verovatno zahtevati korišćenje nešto više resursa od tradicionalnog načina kupovine struje od javnog preduzeća. Stoga, kompanije zainteresovane za ovakve ugovora morale bi da učine sledeće:
• da imaju razumevanje ključnih aspekata sektora proizvodnje, trgovine i snabdevanja električnom energije, što kod virtuelnog ugovora o otkupu energije podrazumeva poznavanje više od jednog tržišta;
• da donesu odluku o tome koja struktura ugovora o otkupu energije najviše odgovara njihovim potrebama;
• da na adekvatan način upravljaju konkurentnim postupkom nabavke; i
• da pribave sva neophodna interna odobrenja.

Prema tome, kompanija bi morala da ima u vidu da obezbedi dodatne resurse za svrhu pregovaranja i realizacije korporativnog ugovora o otkupu električne energije kako bi postojeći resursi i dalje bili usmereni na nesmetano obavljanje njene pretežne poslovne delatnost.

Tender

Kako ne postoji neka referentna cena struje u korporativnim ugovorima, kompanije bi morale pažljivo da razmotre koja cena im odgovara. Proces tendera pomaže identifikovanju konkurentne cene u okviru parametara koje kompanija zada.

Prognoze cene struje

Ipak, sam tender ne može ublažiti iznenadne šokove cena električne energije (npr. usled COVID-19) niti izbeći dugoročnije trendove na tržištu. Kompanije koje razmatraju korporativni ugovor o otkupu energije za duži vremenski period posmatraće kakva su predviđanja u vezi kretanja cena električne energije, kako bi donele pravu odluku. Što je prognoza dalja u budućnost, ona je podložnija greškama, što znači da ugovorne strane sa fiksnom cenom u ugovoru mogu doći u situaciju da plaćaju cenu za struju veću od tržišne (mada je i obrnuto moguće).

Promene tražnje za strujom

Iako je moguće zaključiti ugovor i na kraći period, većina korporativnih ugovora o otkupu energije zaključuje se na period od deset ili više godina. Međutim, potražnja za strujom jedne kompanije može značajno da varira tokom ovog vremenskog perioda. S toga, kompanije bi trebalo da nastoje da smanje rizik kupovine više energije nego što im je potrebno tako što će se obavezati na otkup manje količine električne energije u odnosu na njihove trenutne potrebe, ili tako što će zaključiti ugovor na neki kraći rok, ili u samom ugovoru predvideti mogućnost ustupanja položaja kupca u nekom trenutku, predvideti unapred iznos naknade za prevremeni raskid ugovora, ili određeni mehanizam usklađivanja količine struje za kupovinu.

Računovodstveni tretman ugovora o otkupu energije

Računovodstveni tretman korporativnog ugovora o otkupu električne energije zavisi od okolnosti konkretnog slučaja, a pre svega od propisa koji važe u određenoj zemlji, kao i od odredbi samog ugovora. Bez izuzetka je neophodno tražiti savet stručnjaka kako bi se obezbedilo da korporativni ugovor o otkupu energije ne proizvede neke nepredviđene posledice u bilansima samog kupca.

Pravo zaštite konkurencije i druga ograničenja

Različiti propisi se moraju analizirati u vezi sa korporativnim ugovorom o otkupu energije, međutim, nije redak slučaj da postoje i određena ograničenja za kupca (koji nije snabdevač) da kupi struju direktno od proizvođača, ili pak određena pravila o zaštiti konkurencije u odnosu na velike potrošače koji se obavezuju da kupuju struju samo od jednog izvora.

Pojedina pitanja koja proizvođači struje treba da imaju u vidu

Vreme neophodno da se zatvori transakcija

Korporativni ugovori o otkupu energije značajno šire krug kupaca kojima proizvođači prodaju struju. Pristup tom širem spektru kupaca višestruko je koristan za samog proizvođača, međutim, sve to zahteva ulaganje značajnog vremena naročito u ranoj fazi kako bi proizvođač bio upoznat sa zahtevima i potrebama kupca, kao i vreme koje je potrebno za pregovaranje ugovora sa kupcem koji se po prvi put susreće sa takvim tipom ugovora. U nekim slučajevima, prolongiranje u tom smislu može biti toliko značajno da na kraju rezultira i odustankom od transakcije.

Finansijsko stanje kupca

Finansijska situacija i kreditna sposobnost kupca ključni su za proizvođača energije, ne samo u pogledu toga da on bude plaćen u skladu sa ugovorom, već i iz razloga što kod kupca sa snažnim kreditnim rejtingom veće su šanse da se obezbedi finansijska podrška banaka za sam projekat.

Cena struje

Kao i kupac, proizvođač struje takođe ima svoje zahteve u pogledu cene struje, između ostalog kako bi osigurao finansiranje projekta. Razni mehanizmi određivanja cena, uključujući fiksne cene, plafoniranje najvišeg iznosa, određivanje najnižeg iznosa, i slično, mogu obezbediti proizvođaču energije i njegovim finansijerima značajnu izvesnost i sigurnost.

Suprostavljene potrebe kreditora i kupca

Često će investitor biti u situaciji da rešava konflikte između zahteva finansijera (banaka, kreditora) i kupca. Na primer, kreditori će obično zahtevati da period na koji se zaključuje korporativni ugovor o otkupu energije bude identičan periodu otplate kredita kojim se finansira projekat izgradnje elektrane, što može uticati na raspoloživost sredstava kredita ukoliko kupac traži ugovor na kraći period.

Korporativni ugovori na Balkanu

Tretman korporativnih ugovora o otkupu energije na Balkanu različit je od zemlje do zemlje.

Zemlje članice EU

Korišćenje korporativnih ugovora o otkupu energije ohrabruje se direktivom Renewable Energy Directive (RED II) koja predviđa da zemlje članice EU identifikuju i otklone suvišne barijere kako bi se afirmisalo korišćenje ovih ugovora. Implementacija RED II bi trebalo da bude završena do 30. juna 2021. godine.

Status korporativnih ugovora varira na Balkanu. U Sloveniji, korporativni ugovor o otkupu energije može se reći da je dopušten prema važećim propisima, iako nije na eksplicitan način regulisan.

Pristup koji ima Hrvatska je restriktivniji od Slovenije. Korporativni ugovor čini se da nije dopušten, osim kada je u pitanju virtuelni model ugovora između proizvođača i kupca koji predviđa cenovni hedžing.

Dalje, korporativni ugovori nisu izričito regulisani ni u Bugarskoj. Načelno, sva struja koja se u Bugarskoj proizvede prodaje se preko IBEX-a (Independent Bulgarian Energy Exchange). Proizvođač koji želi da proda struju direktno krajnjem korisniku, to bi trebalo da učini preko IBEX-a uz pomoć licenciranog trgovca strujom. Iako nema posebnih propisa u vezi korporativnih ugovora o otkupu energije, bugarski Zakon o energetici predviđa određene mogućnosti za direktnu kupovinu struje od proizvođača koji koriste obnovljive izvore energije za elektrane koje su puštene u rad nakon 1. januara 2019. godine. Iako korporativni ugovori postaju sve popularniji, nemamo podatak da je neki u Bugarskoj i zaključen.

Zemlje kandidati i potencijalni kandidati za EU

Iako korporativni ugovori o otkupu energije nisu izričito regulisani u Bosni i Hercegovini, čini se da nema formalnih prepreka da budu zaključeni. Nepostojanje ovih ugovora u BiH je pre svega uzrokovano činjenicom da većina proizvođača i dalje uživa koristi feed-in tarifa.

U Srbiji, strukturiranje određenih modela korporativnih ugovora o otkupu energije može se smatrati dopuštenim prema važećim propisima. Srbija, kao jedna od ugovornih strana iz Ugovora o energetskoj zajednici, dužna je da implementira ključnu EU regulativu iz oblasti energetike. Srpski Zakon o energetici bi, prema tome, trebalo uskladiti sa RED II, što bi dalje omogućilo stvaranje pravnog okvira za pravu afirmaciju korporativnih ugovora o otkupu energije u Srbiji.

U Severnoj Makedoniji, potrošači koji se kvalifikuju kao nezavisni učesnici na tržištu električne energije mogu takođe da kupuju struju od proizvođača (uključujući i one koji koriste obnovljive izvore energije). Dalje, on-site model ugovora je već korišćen, na primer u slučaju jednog investitora (prodavac) koji je postavio solarne panele na krov jednog industrijskog postrojenja (kupac) i tako prodavao struju direktno toj fabrici.

Zaključak

Korporativni ugovori o otkupu energije imaju brojne koristi, kako za proizvođača električne energije iz obnovljivih izvora, tako i za samu kompaniju kao krajnjeg kupca te energije, naročito kada se ima u vidu globalno pomeranje tržišta dalje od državnih podsticaja, ali i sve jači zahtevi potrošača za nultom neto energetskom potrošnjom. Iako su COVID-19 pandemija i neizvesnost koja je nastala s tim u vezi odložili realizaciju određenih projekata, ipak predviđamo značajan porast interesovanja za ovakav model kupovine struje širom regiona.

Za više informacija o korporativnim ugovorima o otkupu energije kontaktirajte svoje redovne CMS savetnike ili autore ovog članka.

*Tekst iznad ne predstavlja pravni savet i dat je u informativne svrhe.