Komunalni otpad – neiskorišćeni resurs Srbije

U Srbiji se komunalnim otpadom ne upravlja, već se on deponuje na ukupno 11 sanitarnih i veliki broj nesanitarnih deponija ili smetlišta, a značajan deo završava apsolutno nekontrolisano u prirodi na divljim deponijama. Osim što zagađuje životnu sredinu i narušava zdravlje građana Srbije, ovaj otpad predstavlja neiskorišćen resurs iz kojeg bi zemlja kroz odgovorno upravljanje mogla dobijati nove vrednosti: sirovine ili proizvoditi električnu i toplotnu energiju.

Sistem upravljanja komunalnim otpadom čine sanitarne deponije, reciklažni centri, postrojenja za tretman otpada, ali i efikasna javno-komunalna preduzeća koja posluju po modelima baziranim na ekonomskoj logici. Sistem takođe čine stručnjaci, profesionalci, sektorski radnici, ali i oni koji otpad stvaraju – građani i privreda.

Da bi navedeni elementi mogli da funkcionišu kao dobro uređen sistem neophodno je da postoje finansijski, regulatorni i inspekcijski mehanizmi, koji treba da obezbede da se pokriju svi troškovi u lancu upravljanja otpadom od strane onih koji zagađuju – privrede i građana, kao i doslednu primenu zakona.

Tekstom o upravljanju komunalnim otpadom nastavljamo sa serijalom „Srbija od smetlišta do cirkularne ekonomije“. O ovoj važnoj temi, sa nama su razgovarali Gojkan Stojinović, ekspert za upravljanje otpadom i cirkularnu ekonomiju, Jovanka Dakić, izvršna direktorka Sektora za upravljanje otpadom, zaštitu životne sredine i komunalne poslove JKP Higijena Pančevo, i Milica Lukić, istraživač sa Geografskog fakulteta.

Pročitajte i prethodni članak: Smetlišta Srbije – tihi trovači našeg zdravlja.

U Srbiji ne postoji sistem upravljanja komunalnim otpadom

„Pre svega bitno je naglasiti da u Srbiji ne postoji uspostavljen sistem upravljanja otpadom“, ističe  Jovanka Dakić, iz JKP Higijena Pančevo na početku razgovora.

Primarni sistem čine namenske posude za odvojeno sakupljanje otpada kako bi se na mestu nastanka razdvojile frakcije dovoljno kvalitetne za dalju upotrebu. Kako nije moguće u praksi postići 100 odsto čistoću odvojeno sakupljenog otpada, sekundarna separacija obezbeđuje dalje razvstavanje na otpad koji se može reciklirati ili upotrebiti za dobijanje električne i/ili toplotne energije.

Oko 600.000 tona otpada završi na divljim deponijama jer ruralni delovi Srbije nisu pokriveni infrastrukturom za sakupljanje i odvoženje smeća

Za taj sistem, kako kažu naši sagovornici, nedostaje nekoliko faktora. Prvi je ekonomska održivost koju se obezbeđuje kroz adekvatnu cenu komunalne usluge, kao i primenu principa produžene odgovornosti proizvođača. Drugi faktor čine odgovarajuća infrastruktura i oprema, a to su sanitarne deponije, reciklažni centri, postrojenja za tretman otpada, kamioni.

Treći je primena propisa, odnosno kazne za nesavesno bacanje otpada  i to što se 100% komunalnog otpada može odložiti na deponiju bez bilo kakvog ograničenja, ili mehanizma koji bi deponovanje učinilo finansijski nepovoljnijim za generatore (privredu i stanovništvo).

Četvrti faktor je stručan kadar, i poslednji peti je politička volja da se svi prethodni integrišu.

Deponovanje otpada je poslednja stavka u upravljanju komunalnim otpadom u razvjenim zemljama, a kod nas prva jer je besplatno

Kada je reč o infrastrukturi, Srbija ima samo 11 sanitarnih deponija na koje se odloži samo 560 hiljada tona otpada godišnje, a nesanitarnih ili opštinskih smetlišta čak 138, s tim da se samo sanitarne deponije smatraju delom uređenog sistema. Takođe, oko 13 odsto teritorije Srbije, najvećim delom ruralni predeli, nije pokriveno komunalnom uslugom sakupljanja otpada, pa on završava na divljim deponijama, kojih ima oko 3.500.

O tome saznajemo iz Izveštaja o stanju životne sredine u Republici Srbiji za 2020. godinu gde se navodi da od oko 2,9 miliona tona otpada koliko se napravi svake godine u Srbiji, oko 600.000 tona se ne prikupi i ne deponuje ni na sanitarnim deponijama, ni na smetlištima.

Gojkan Stojinović, ekspert za upravljanje otpadom i cirkularnu ekonomiju, kaže da su problematični i osnovni elementi operativnog upravljanja, plana i analize, pa Srbija još ne barata tačnim i preciznim podacima o količinama generisanog otpada, osim u paušalnom obliku. Ovaj problem dodatno otežava i činjenica da nema preciznih, kvalitetnih i upotrebljivih podataka o sastavu otpada.

Kada bi komunalna preduzeća u Srbiji plaćala deponovanje, onda bi te firme imale ekonomski interes da smanje količine koje deponuju

Primarnu separaciju i uopšte razdvajanje komponenata otpada imamo samo u tragovima, naglašava Stojinović.

Upravo nas separacija otpada podseća na hijerarhiju upravljanja otpadom bez koje nema dobrog sistema upravljanja otpadom: prevencija njegovog nastanka, ponovna upotreba, nakon toga separacija,  reciklaža, energetsko iskorišćenje, i tek na kraju deponovanje. Ali, u Srbiji je deponovanje umesto na poslednjem, na prvom mestu.

Deponovanje ili prosipanje smeća iz kamiona JKP na nesanitarne deponije ili smetlišta je u Srbiji besplatno, ili se u najboljem slučaju, kako kaže Stojinović, odvajaju minimalna budžetska sredstva koja se troše na prilično loš i nestručan način kako bi se stvorio privid nekakvog zbrinjavanja.

Sve to zato što nadležni donose politički favorizovane odluke ne shvatajući da bi o tom smeću trebalo voditi računa i da nas to sve mnogo više košta, a da računi stižu na naplatu čak i u zdravstvenom sistemu, ističe on.

Sistem upravljanja komunalnim otpadom mora biti ekonomski održiv, a toga nema sa cenom komunalne usluge koja je socijalna kategorija

Kada bi se deponovanje u Srbiji plaćalo, odnosno bila stavka u računu za zbrinjavanje otpada po kilogramu, komunalna preduzeća bi imala ekonomski interes da smanje količine koje deponuju, a to mogu da urade, na primer, separacijom otpada na izvoru nastanka za ponovnu upotrebu i reciklažu, ističu naši sagovornici.

Za uvođenje reda u ovoj oblasti potrebna su ulaganja, a ona u Srbiji izostaju. Svojom politikom nerealnih cena koje su u zemlji na nivou socijalnih kategorija, kako navode Dakić i Stojinović, komunalna preduzeća ne mogu da obezbede sredstva za investicije.

Model naplate usluga je i dalje zasnovan pretežno na „praistorijskom“ modelu po jedinici površine, kao da metri kvadratni prave otpad, a ne ljudi, dodaje Stojinović.

Koliko je ekonomski momenat bitan govori podatak da čak i kada postoji odgovarajuća infrastruktura, a to je, na primer, regionalna sanitarna deponija u Subotici, njeni kapaciteti nisu iskorišćeni jer lokalne samouprave ne žele da plaćaju za odvoženje otpada i njegovo deponovanje.

Model naplate usluga je i dalje zasnovan pretežno na „praistorijskom“ modelu po jedinici površine

Uz sve te probleme, kako ističe Stojinović, komunalna preduzeća su opterećena politički podobnim kadrovima koji su u mnogim slučajevima daleko od stručnih. Ta preduzeća spadaju u „politički plen“ i kao takva su podložna nerealnim kadrovskim opterećenjima koja prevazilaze kapacitete dobrog tržišnog poslovanja, ističe on.

Kada ovde još dodamo i lošu primenu zakona i podzakonskih akata, loše kontrolne mehanizme, kašnjenje ključnih strateških dokumenata, inertnost i nezainteresovanost za bavljenje suštinom umesto formom, dobijamo onda poznatu sliku ogromnog broja divljih smetlišta, otpada u rekama, jezerima i zaštićenim područjima, zagađene zemlje, vode i vazduha.

Cena sakupljanja i transporta smeća mora da se poveća i uvede cena za deponovanje

S obzirom da je u Srbiji upravljanje komunalnim otpadom neefikasno, između ostalog jer nije ni ekonomski održivo, rešavanje finansiranja je prioritet. Nezaobilazan korak u kalkulaciji buduće tržišne cene su precizni podaci o morfološkom sastavu komunalnog otpada jer se tako može videti šta od otpada može da se ponovo upotrebi, reciklira ili energetski iskoristi.

O mogućnostima energetskog iskorišćenja otpada najbolje govori sledeći podatak: od 2,9 miliona tona generisanog komunalnog otpada godišnje, 470.000 tona ne može biti upotrebljeno na drugi način osim za dobijanje energije (oko 50 odsto tog otpada čini plastika). Međutim, značajan broj onoga što je u teoriji reciklabilno je izuzetno teško ili skupo izdvojiti za reciklažu, pa je i za takav otpad insineracija jedino rešenje.

Oko 44 odsto otpada je biorazgradivo što znači da bi od njega mogao da se pravi kompost ili biogas

Umesto novog proizvoda otpad postaje sirovina za dobijanje električne energije i/ili tople vode za grejanje. Imajući u vidu trenutnu energetsku krizu i stanje u životnoj sredini, čak bi se moglo reći da je neodgovorno traćiti dragocen energent odlaganjem na deponije na kojima zagađuje prirodu i ugrožava zdravlje čoveka. Procene govore da kada bi se sav komunalni otpad iskoristio za dobijanje energije smanjila bi se potrošnja lignita sedam odsto ili potrošnja nafte za 500.000 tona, što je 20 odsto uvoza.

Više svetla na sastav komunalnog otpada u Srbiji daje najnovija analiza sastava komunalnog otpada u Pančevu u okviru koje je prvi put urađeno razdvajanje na čak 40 različtih vrsta otpada. Istraživanje su prošlog meseca sproveli Green Loop i Geografski fakultet Univerziteta u Beogradu, u saradnji sa JKP Higijena Pančevo.

Podaci govore da bi 44% otpada, koji je biorazgradiv, moglo da se iskoristi za kompostiranje i anaerobnu digestiju ili proizvodnju biogasa. 40% komunalnog otpada moguće je reciklirati, a 16% pogodno je za energetsko iskorišćenje ili proizvodnu energije. Na kraju, vrlo malo otpada bi završilo na deponiji.

Milica Lukić, istraživač sa Geografskog fakulteta, koja je učestvovala u analizi, kaže da ovo istraživanje ulazi u srž problema – našu kantu, u to šta bacamo i kakav otpad stvaramo.

Iznenađujuće je, ističe ona, koliko hrane bacamo, ne samo otpadaka od voća i povrća, hleba, već i čitavih namirnica, što je prilika za kompostiranje, koje u Srbiji nije razvijeno, i zbog toga najveći deo zelenog otpada završava na deponijama. Da podsetimo, bio-otpad je najodgovorniji za stvaranje deponijskog gasa i procednih voda, što je osnovno zagađenje koje se emituje sa smetlišta.

Istraživanje u Pančevu pokazalo je da se u okviru komunalnog čvrstog otpada nalaze i velike količine ambalažnog otpada, posebno plastičnog otpada – jednokratne plastike, a ima dosta i plastičnih kesa i jednokratnih posuda za hranu.

U Srbiji se recikliraju uglavnom samo PET boce, aluminijum i drugi metali, staklena ambalaža, i istina je, kako kaže Milica Lukić, da najveći deo otpada koji se nalazi u našoj kanti u ovom trenutku ne može da se reciklira u Srbiji, niti iskoristi na neki drugi način.

„Zbog neadekvatnog i nedovoljno razvijenog sistema upravljanja otpadom, i dalje u našoj zemlji najveći deo završava na deponijama, bez ikakve prethodne prerade“, objašnjava Lukić.

Cena komunalne usluge trebalo bi da se poveća 70 odsto u narednih tri do pet godina

Sastav otpada dokazuje da ima potencijala da se sa njim uradi nešto pre nego što se deponuje. Ali, za to je potrebna već pomenuta infrastruktura, a za nju novac. Sve se vrti oko cene komunalne usluge koju plaćaju građani.

Još jedna analiza, Poslovnog udruženja komunalnih preduzeća KOMDEL iz oktobra 2021. (KOMDEL – Cene usluga iznošenja smeća) pokazala je da prosečna cena usluga iznošenja smeća za domaćinstva na uzorku od 50 komunalnih preduzeća iznosi 6,36 din/m2, a za pravna lica je 2,4 puta veća i iznosi 14,97 din/m2.

Komunalna preduzeća su prošle godine tražila poskupljenje od 15 odsto, pa bi se nove cene kretale od 6,70 do 10,50 din/m2 (u proseku 7,27 din/m2 ), što bi, prema stavu KOMDEL-a, bio i prvi nužan korak na putu do ekonomskih cena.

Sa planiranim poskupljenjem „prosečan izdatak za jednu porodicu za usluge sakupljanja, transporta i deponovanja komunalnog otpada“ bio bi 400 do 630 dinara mesečno ili od 0,67 do 0,93 odsto od prosečne neto zarade u Srbiji.

Po metodologiji Stalne konferencije gradova i opština (SKGO) smatra se da su cene pristupačne kada prosečni račun za te usluge nije veći od 1,5 odsto od prosečne neto zarade ostvarene u određenoj jedinici lokalne samouprave.

U velikoj većini gradova i opština u Srbiji cene su još daleko od ovog nivoa, što govori o tome, kako ističu u KOMDEL-u, da bi sa postojećim standardom velika većina građana mogla da plaća i osetno veće mesečne račune.

KOMDEL: sa sadašnjom cenom komunalne usluge neće biti moguće dostići visoke ekološke standarde

KOMDEL je napravio i projekciju cena osnovnih komunalnih usluga u regionu Zapadnog Balkana na bazi procene realne kupovne moći stanovništva. Projekcija govori da bi cene trebalo da se povećaju 70 odsto u narednih tri do pet godina.

KOMDEL upozorava da je izvesno da sa sadašnjom cenom komunalne usluge u Srbiji neće biti moguće dostizati visoke ekološke standarde u oblasti upravljanja otpadom, niti će biti moguć napredak u pregovorima u okviru Poglavlja 27.

Na žalost, kako kaže Gojkan Stojinović, građani su suočeni sa paušalnim modelom naplate komunalne usluge, koji se ogleda u pretežnoj naplati po metru kvadratnom stambenog prostora koji je najnetransparentniji i najlošiji.

Prema mišljenju ovog eksperta, loš je i model plaćanja „po članu domaćinstva“ jer tročlana porodica sa visokim standardom života i samim tim većom kupovnom moći može da napravi više otpada od petočlane koja je manje imućna.

Svakako je neophodno implementirati model „plati koliko baciš“, dakle jedna jasna kvantitativna metoda naplate koja bi služila i kao stimulativna i kao destimulativna mera, savetuje Stojinović.

Model naplate po sistemu „plati koliko baciš“ bio bi u isto vreme i stimulativna i destimualtivna mera

Jednostavno rečeno ovaj model bi stimulisao sve one koji svoj otpad razdvajaju, odnosno izdvajaju ambalažu za reciklažu, bio-otpad tretiraju u sopstvenim ili zajedničkim kompostanama, posebne tokove otpada odnose u reciklažna dvorišta, i tako smanjuju krajnju količinu otpada za deponovanje i mesečni račun za zbrinjavanje otpada.

Kako bi novi model mogao da izgleda u praksi trebalo bi da pokaže pilot-projekat koji se u saradnji sa UNDP sprovodi u Pančevu, objašnjava Jovanka Dakić.

Naime, 300 domaćinstava sa individualnim stanovanjem dobila su tri posude za otpad: kantu za mokri otpad koji se odlaže na deponiji, kantu za suvi otpad u koju se sakuplja ambalažni otpad, koji se upućuje u reciklažu, i posudu ili kućni komposter za bio-otpad.

Cilj pilot projekta u Pančevu je da se na godišnjem nivou dobije podatak koliko kilograma koje komponente otpada stvara jedan građanin, kao i da se evidentira koliki je doprinos kućnog kompostiranja u smanjenju emisija gasova sa efektom staklene bašte, s obzirom da kompostiranje smanjuje količine bio-otpada u sadržaju otpada iz mokre kante koji završava na deponijama.

Sistem upravljanja komunalnim otpadom mora biti ekonomski održiv

Na pitanje kako promeniti trenutnu situaciju Jovanka Dakić i Gojkan Stojinović odgovaraju da ne smemo raditi copy-paste dobrih modela za sistem upravljanja komunalnim otpadom.

Za početak, mora se unaprediti kvalitet izveštavanja o komunalnom otpadu i sankcionisati lokalne samouprave koje ne dostavljaju Agenciji za zaštiti životnu sredinu (SEPA) podatke, što je obaveza propisana Zakonom o komunalnim delatnostima.

Gojkan Stojinović smatra da napredak u celoj ovoj oblasti kritično zavisi od balansiranog i dobrog miksa saradnje eksperata koji se već gotovo decenijama konkretno operativno bave poslovima upravljanja otpadom i mladih stručnjaka obrazovanih po programima zaštite životne sredine.

Jovanka Dakić kaže da nema sistema bez jasne računice. Pre svega, neophodno je da se definiše  svaki trošak: gde nastaje, koliki iznosi i ko treba da ga plati.

„Dokle god se sve frakcije otpada ne evidentiraju, izmere i realni podaci ne unesu u tabelu i dok ne dobijemo cenu koštanja ponovne upotrebe ili reciklaže ili drugog tretmana ili deponovanja otpada – ne možemo da napravimo sistem u kojem komunalna preduzeća imaju realne i optimalne uslove za rad“, kaže ona.

Kada ekonomija upravljanja otpadom u Srbiji ne bude socijalna kategorija, a cene komunalnih usluga adekvatne, i kada deponovanje bude skuplje od reciklaže i tretmana u energetske svrhe, a efikasnost komunalnih preduzeća povećana, tek tada se mogu primeniti provereno dobri modeli za sistem upravljanja komunalnim otpadom .

Stručnjaci su saglasni da se za uspostavljanje i održavanje efikasnog sistema upravljanja komunalnim otpadom moraju obezbediti efikasni finansijski mehanizmi, kao što su naknada za deponovanje, naknada za ambalažu, porez na nerecikliranu plastiku, ali i subvencije komunalnim preduzećima.

Produžena odgovornost proizvođača

Ekonomske održivosti sistema upravljanja otpadom, kako kažu naši sagovornici, nema bez efikasne primene principa „produžene odgovornosti proizvođača“ (eng. extended producer responsibility principle). Princip podrazumeva da je onaj koji je proizvod ili ambalažu proizveo ili stavio na tržište, odgovoran za njen čitav životni ciklus. Ta odgovornost polazi od ekološkog dizajna, preko organizacije sakupljanja otpadne ambalaže ili proizvoda, i finansiranja kompletnog troška njenog zbrinjavanja kako ne bi završili u životnoj sredini.

DA ZNAMO

KOMUNALNI OTPAD – otpad iz domaćinstava (kućni otpad) i komercijalni otpad.

PRINCIP ZAGAĐIVAČ PLAĆA – koncept odgovornosti za generisan otpad po kome onaj ko generiše otpad (građanin, firma ili druga institucija) odgovoran je da plati trošak njegovog uklanjanja ili štetu koja nastaje kao posledica zagađenja.

NAPLATA PO KVADRATNOM METRU – sistem naplate komunalne usluge prema kojem se njeno koštanje određuje na osnovu površine obveznika plaćanja, a ne realne količine generisanog otpada.

NAPLATA PO ČLANU DOMAĆINSTVA – sistem naplate koji podrazumeva da izdatak za odnošenje komunalnog otpada domaćinstva zavisi od broja članova, a ne realne količine otpada koju oni stvaraju.

NAPLATA PO PRINCIPU „PLATI KOLIKO BACIŠ“ – sistem naplate na realnoj količini otpada koju obveznik plaćanja preda komunalnom preduzeću.

SEPARACIJA, SELEKCIJA ILI ODVAJANJE OTPADA – razdvajanje različitih vrsta otpada kako bi bili reciklirani ili ponovo upotrebljeni.

PRIMARNA SEPARACIJA OTPADA – odvajanje otpada na mestu nastanka (domaćinstvo, preduzeće, reciklažna ostrva na ulici…) u namenske posude, iz kojih se separisan otpad preuzima i odvozi na dalju obradu (sekundarnu separaciju, presovanje…).

SEKUNDARNA SEPARACIJA OTPADA – odvajanje otpada na sortirnim linijama koje se nalaze u preduzećima koja upravljaju otpadom, na one frakcije koje mogu biti ponovo upotrebljene bilo u reciklaži ili za dobijanje energije i/ili one koje moraju da se deponuju.

RECIKLAŽNA OSTRVA I CENTRI (DVORIŠTA) – manje i veće lokacije na kojima građani mogu da obave primarnu separaciju otpada, tačnije da odvojeno odlažu otpad.

RECIKLAŽA – proces prerade otpada u materijal od koga se mogu praviti novi proizvodi. Recikliraju se PET ambalaža, tetrapak, staklo, metal, papir, karton, tekstil, elektronski otpad.

ENERGETSKO ISKORIŠĆENJE OTPADA – spaljivanje određenih vrsta otpada u specijalnim postrojenjima kako bi se proizvodila električna i toplotna energija.

KOMPOST – prirodno đubrivo koje se stvara od bio-otpada (biorazgradivi otpad), koji čine ostaci  hrane ili biljaka.