Koliko zelene energije imamo, a koliko nam je potrebno?

Autor: Sonja Nikolić, inženjer elektrotehnike

Efekat „staklene bašte“, koji je prouzrokovan prekomernim zagađenjem životne sredine sve više ugrožava opstanak ljudi i sveukupnog živog sveta. Prelazak na obnovljive izvore energije (OIE) je pokušaj da se taj proces što više uspori ako ne i sasvim zaustavi. Većina zemalja, pa i Srbija, se obavezala da će do 2020. godine određeni udeo energije biti iz OIE. Mnogima procenti o kojima se govori deluju zbunjujuće jer se prezentuju u zavisnosti od toga šta je potrebno pokazati i dokazati.

Kvote i vrsta OIE su stvar izbora

Sve više su prisutne polemike i u vezi ovog načina proizvodnje energije, pogotovo po pitanju hidropotencijala mini i mikro kapaciteta, njihove svrsishodnosti i smisla. Težnjom da postanemo članica Evropske Unije, Srbiji se nameće da određeni procenat energije koju trošimo mora biti proizveden iz OIE. Međutim, niko ne insistira na načinu i vrsti OIE iz kojih ćemo dobiti tu energiju, a kvote su stvar odluke vlade svake države ponaosob.

Energija iz OIE naizgled je dosta skuplja od one dobijene iz neobnovljivih izvora, jer se ne uračunavaju štete koje sagorevanje fosilnih goriva prouzrokuje  životnoj sredini i zdravlju ljudi. Upravo zbog tih šteta naučni krugovi veruju da način proizvodnje energije više nije pitanje cene nego našeg zdravog života i opstanka!

Treba nam 27% čega?

Srbiji je postavljen zadatak da do 2020. godine 27% „bruto nacionalne potrošnje energije“ bude iz obnovljivih izvora. Prema zvaničnim podacima Elektroprivrede Srbije (EPS), ukupna instalisana snaga svih 16 velikih hidroelektrana je 2.936 MW, što je oko 40,2% ukupnog elektroenergetskog potencijala. Izgleda da imamo procente koji prevazilaze zadatih 27%, ali ovde je reč o instalisanoj snazi, a ne o „bruto nacionalnoj potrošnji“.

Instalisana snaga je fiktivna vrednost koja predstavlja kapacitet postrojenja u idealnim uslovima i nije je moguće nikada dostići, već se, u realnosti, svodi na određeni procenat koji zavisi od tehnologije i izvora energije koji se transformiše u električnu. Za termoelektrane koeficijenat iskorišćenja instalisane snage je preko 80%, hidroelektrane od 50 – 85 %, vetrogeneratore oko 25% (teorijski do 59%), a za solarne ćelije u velikom rasponu od 12-39% sa tendencijom porasta.

Veština balansiranja

Pored kapaciteta, veoma je bitan i faktor izbalansiranosti elektroenergetskog sistema. Potrošnja energije se značajno menja na dnevnom, nedeljnom, mesečnom i godišnjem nivou. Pri planiranju kapaciteta elektroenergetskog sistema (EES) moraju se imati u vidu moguća maksimalna potražnja za isporukom, kao i moguća trenutna ograničenja u isporuci usled havarija ili drugih neplaniranih događaja. Ukupna rezerva kapaciteta mora da uračuna i remontnu rezervu (termo-agregati svake godine moraju da se remontuju 20-45 dana).

OIE imaju tu lošu stranu što, uglavnom, nisu konstantni, a time ni vremenski pouzdani. Obaveza EPS-a da preuzme svu proizvedenu energiju iz OIE veoma mnogo komplikuje balansiranje sistema.

Iz hidroelektrana 31% proizvodnje – da li smo već ispunili kvotu od 27%?

Na zvaničnoj internet prezentaciji EPS-a nedvosmisleno stoji da je 31% proizvodnje iz hidropotencijala tako da izgleda da je Srbija već ispunila kvotu od 27% iz OIE. Nažalost, to nije tačno. Podatak koliko električne energije proizvedene iz hidropotencijala se izvozi, zbog čega ne može da učestvuje u našoj „bruto nacionalnoj potrošnji“, nije nam dostupan. Energija koja ima „garanciju porekla“ iz OIE može da se proda daleko skuplje od one proizvedene u termoelektranama, ali onda učestvuje u zadatim procentima zemlje koja ju je kupila, a ne one koja ju je proizvela.

Ta „bruto nacionalna potrošnja“  uključuje i ogromne gubitke sistema od preko 13% od čega je skoro polovina netehničke prirode. Ti gubici su posledica krađa, ali i drugih aktivnosti ljudskog faktora i za njihovo eliminisanje nije potrebno skoro nikakvo ulaganje u sistem. Za otklanjanje tehničkih gubitaka potrebna su velika ulaganja jer su posledica nedostataka i zastarelosti infrastrukture.

Šta nas čeka?

U isto vreme, u cilju dostizanja 27%, u Srbiji se nemilosrdno uništava priroda i životna sredina izgradnjom malih hidroelektrana (MHE). Dok se u državama EU obustavlja i zabranjuje izgradnja, ali i ruše već izgrađene brane i MHE, Srbija se tek sprema za izgradnju najvećeg dela planiranih.

Ove godine ubrzano će se raditi na izdavanju novih dozvola i saglasnosti za izgradnju MHE, jer je model finansiranja povlašćenih proizvođača energije iz OIE, takozvana fid-in tarifa, produžen za još za godinu dana. Ovaj model podrazumeva da se u narednih 12 godina povlašćenim proizvođačima isplaćuje fiksna cena isporučene električne energije koja se računa samo u zavisnosti od vrste i kapaciteta postrojenja. Upravo ta fiksna cena investitorima obezbeđuje mirnih i spokojnih 12 godina, uz enormnu zaradu i povraćaj investicija posle samo četiri do pet godina.

Šta nam je činiti?

Pre svega, mora se insistirati na smanjenju gubitaka! Pri eliminaciji samo 2-3% ne bi nam trebala nijedna MHE!

Deklarativno, postoje izjave ministra za zaštitu životne sredine da je protiv izgradnje ove vrste objekata, postoje i neke pojedinačne aktivnosti ministarstva da se barem obezbedi poštovanje zakona kod izdatih dozvola, ali sistemski i na nivou izmene zakona još se ništa nije uradilo. Da li je u pitanju samo „kupovina vremena“ Ministarstvu energetike i pojedincima, pokazaće vreme.

Do tada se moraju budno pratiti svi projekti na izgradnji MHE od strane lokalnih zajednica i argumentovanim i zakonom definisanim mehanizmima odupreti se svemu što je protiv interesa prirode, životne sredine i lokalnog stanovništva.

Čista voda će biti najvažniji resurs u budućnosti i mora se sačuvati za pokolenja koja dolaze.