Klimatski autobus

Autor: prof. dr Vladimir Đurđević, Fizički fakultet u Beogradu

Učestale poplave, suše, šumski požari i nepogode koje se više ne dešavaju samo „tamo negde“ za klimatologe nisu iznenađenje. Sve to je prognozirano pre nekoliko decenija u izveštajima čiji je jasan zaključak da je jedini način da se sa ovog puta skrene napuštanje fosilnih goriva – uglja, nafte i gasa, piše u autorskom članku za Balkan Green Energy News prof. dr Vladimir Đurđević sa Fizičkog fakulteta u Beogradu, vodeći klimatolog u Srbiji.

„Deco, jel’ volite brzu vožnju?“. Da li se sećate ovog pitanja postavljenog u jednom domaćem filmu? Kao neko čiji je posao da skoro svakodnevno gleda u rezultate klimatskih analiza, a sa druge strane čitajući izveštaje o vremenskim nepogodama širom sveta, ali i svedočeći nekim od njih kod nas u zemlji, skoro da mi se čini da ovo pitanje trenutno planeta Zemlja postavlja svima nama.

Poslednjih nedelja zaista je bilo prilično „brze vožnje“ na različitim delovima sveta, poplave u Srbiji i Beogradu, toplotni talasi u zapadnoj Evropi, Indiji i na Aljasci, grad koji je skoro pa bukvalno zatrpao grad Gvadalaharu u Meksiku, nova tura šumskih požara na više lokacija širom sveta, pa zatim poplave u Rusiji, i konačno nevreme u Italiji, Hrvatskoj, Severnoj Makedoniji i Grčkoj. Razlog za postojanje ove prilično sadržajne liste, koja je „izlistana“ u relativno kratkom vremenskom periodu je jednostavan. Klima naše planete je promenjena.

Klima naše planete je promenjena

Srednja globalna temperatura naše planete od sredine devetnaestog veka porasla je za jedan stepen, čime je potpuno izašla iz granica u kojima se kretala poslednjih 10.000 godina. Za one kojima je klimatologija profesija, ova činjenica da je srednja globalna temperatura za ovako kratko vreme napravila ovakav skok, podjednako izaziva pažnju kao i svaki medijski izveštaj o prethodno navedenim događajima. Brzina ove promene potpuno izlazi iz svega kroz šta je naša planeta prolazila milionima godina u prošlosti.

Međutim, ova neprirodna anomalija potpuno je razumljiva, jer je napravljena zahvaljujući našim aktivnostima, a ne prirodnim procesima koji jednostavno nisu u stanju da izazovu ovako velike amplitude za ovako kratko vreme, niti su ih ikada pravile u prošlosti. Uporno sagorevanje uglja, nafte i gasa, da bi se dobila energija, tokom poslednjih sto i nešto godina, i nekontrolisano emitovanje ugljen-dioksida tokom ovog procesa, koji je drugi najvažniji kontributor u efektu staklene bašte, na kraju je dovelo do očekivanih konsekvenci.

Uporno sagorevanje uglja, nafte i gasa i nekontrolisano emitovanje CO2 tokom ovog procesa na kraju je dovelo do očekivanih konsekvenci

Ovo zagrevanje, zbog prilično jasne uzročno-posledične veze, bilo je prognozirano pre nekoliko decenija, pa su zato klimatolozi možda i najmanje začuđeni zašto je prethodna lista vremenskih nepogoda neobično duga. Međutim, da li zaista možemo da ovaj jedan stepen povežemo sa svim tim vremenskim i klimatskim ekstremima?

Svaki od elemenata klime, na nekom prostoru, pored toga što ima neku dugoročno srednju vrednost, kojom se karakteriše klima, varira u toku vremena u odgovarajućem rasponu. Na krajevima ovog mogućeg raspona, nalaze se upravo ekstremi, koji bi trebali da se javljaju retko. Međutim, iako retki, upravo su oni ti koji donose neprilike, bilo da su to previsoke temperature ili prevelike padavine, pa im zato i posvećujemo toliko pažnje. Pomeranjem u srednjoj vrednosti nekog elementa, u ovom slučaju srednje globalne temperature, ili srednje temperature nekog podneblja, zajedno sa njom se pomera i odgovarajući raspon, i to često više nego što se pomeri sama srednja vrednost. Tako, nekada ekstremna temperatura koja se retko javljala, postaje sve učestalija pojava, a naravno otvara se i prostor za pojavljivanje temperatura koje na toj lokaciji nikada pre nisu bile osmotrene.

Nekada ekstremna temperatura koja se retko javljala, postaje sve učestalija pojava

Sa druge strane, za jedan stepen u proseku toplija atmosfera promeniće i padavine, jer jedan stepen topliji vazduh može u sebi poneti 7% više vodene pare, pa kada dođe do formiranja padavina možemo očekivati da će one biti intenzivnije.

Tako, kod padavina se mogu promeniti ekstremi čak i u situaciji da ne menjate srednje vrednosti. Na primer, ako klimatske promene na nekom području favorizuju intenziviranje suše, između ostalog i zbog viših temperatura, možete doći u situaciju da vam se sušni periodi produže, a da kada do kiše dođe ona bude intenzivnija, dok ćete u zbiru imati istu količinu kao nekada, što je upravo otprilike slučaj u jugoistočnoj Evropi.

Za jedan stepen u proseku toplija atmosfera promeniće i padavine – u jugoistočnoj Evropi se sušni periodi produžavaju, a kada do kiše dođe, ona bude intenzivnija

Za kraj da stvar bude još „luđa i brža“, toplija planeta ubrzano gubi i svoje polarne ledene kape koje su neka vrsta erkondišna i regulatora cirkulacije vazduha na našoj planeti. Da ne ulazimo u detalje, ali u ovoj situaciji sa manje leda na polovima, premeštenje vazdušnih masa će se promeniti na način da dodatno favorizuje ekstremne događaje. Sve ovo nije samo puka teorija, već je tokom poslednjih godina i osmotreno. Danas su procene da se tri od pet toplotnih talasa ne bi ni dogodilo da nije bilo zagrevanja od jednog stepena, a da neki, posebno intenzivni, kao što toplotni talasi u zapadnoj Evropi 2003. godine, Rusiji 2010. godine, i kod nas u istočnoj Evropi 2007. godine, jednostavno ne bi ni bili mogući u klimi sredine dvadesetog veka.

Sa druge strane intenziviranje ekstremnih padavina osmotreno je u mnogim delovima sveta pa čak i u oblastima koje su po svoj prirodi aridne. Ponoviću ovde još jedanput, samo iz razloga jer je važno za kraj ovog teksta, da je ovo što danas vidimo, a tiče se ekstremnih događaja, bilo jasno najavljivano u mnogim istraživanjima i izveštajima tokom proteklih nekoliko decenija, tako da mi danas samo gledamo kako prognoze postaju realnost. U istim izveštajima takođe piše da je jedini način da se sa ovog puta skrene napuštanje uglja, nafte i gasa, inače ćemo se suočiti sa još „ekstremnijim ekstremima„.

Jedini način da se sa ovog puta skrene je napuštanje uglja, nafte i gasa

Pariski sporazum koji je usvojen 2015. upravo poziva da sa ovim zaokretom krenemo što je moguće pre i ceo proces završimo sredinom ovog veka, nastavljajući dalje samo sa energijom dobijenom iz obnovljivih izvora. Ovaj poziv nije baziran na hipotetičkom razmatranju postojanja paralelnih univerzuma, teorijom struna, već je baziran na realno zasnovanim, ponekad možda i konzervativnim analizama koje pokazuju da je ovaj scenario ne samo tehnološki, već i ekonomski moguć i isplativ.

U suprotnom do kraja veka planeta se može zagrejati za još četiri stepena, i u takvoj klimi današnji ekstremi lako će postati srednje stanje, a budući će biti zaista daleko od onoga što se danas smatra ekstremom. Iz tog razloga predstavljati ova dva moguća puta kao izbor, ovog trenutka je potpuno irelevantno za buduće generacije, jer za njih ja jednostavno ne vidim da bilo šta osim Pariske opcije može da bude razumno. Zato, ne treba da vas čudi zašto se i tinejdžeri danas nalaze u prvim linijama bitke za promene, i organizuju proteste širom planete, pa i u Beogradu. Samo da podsetim, sledeći veliki globalni Štrajk petkom zakazan je za 20. septembar.

Za kraj vratimo se na početak. Da li nas planeta zaista poziva na brzu vožnju? Mislim da je odgovor ipak ne. Mislim da sam pogrešio. Izgleda da smo mi ti koji drže ruke na volanu i pritiskaju papučicu gasa autobusa iz filma, i da je apsolutno u našim rukama odluka da li će vožnje biti ili ne. Nadam se da ćemo takođe videti, kako je pored nas parkiran jedan sasvim pristojan, novi autobus, na električni pogon, sa solarnim panelima na krovu, i sa ograničenjem za maksimalnu brzinu.