Gradnja MHE nije u interesu države, opština i građana, već samo investitora

Nadležni nisu procenili moguće posledice po životnu sredinu kada su uveli mogućnost da male hidroelektrane (MHE) dobijaju subvencije kao povlašćeni proizvođači električne energije i kada su olako izdavali dozvole za gradnju. A, onda su tu mogućnost spretni investitori spazili kao priliku za dobru i sigurnu zaradu, prilagodili su regulativu, i uz loš rad inspekcija na terenu, danas imamo ono što imamo – totalnu devastaciju malih vodotokova i životne sredine širom Srbije, kaže za Balkan Green Energy News Ratko Ristić, dekan Šumarskog fakulteta, autor univerzitetskog udžbenika Hidrologija bujičnih vodotokova i stručnjak za eroziju i konzervaciju zemljišta i voda.

Ristić objašnjava da se argumenti za njegov stav protiv MHE nalaze u studiji o 46 ovakvih objekata u Srbiji, koju je uradio sa svojim timom. Inače, jedan je od retkih domaćih stručnjaka koji sagledava problem životne sredine iz šireg društvenog ugla, pa često ističe da je nešto u skladu sa ekološkom etikom ako donosi korist što većem broju članova neke zajednice, a jasno je da od MHE korist imaju samo investitori.

Koliki je potencijal naših reka za proizvodnju električne energije? Ne samo za gradnju malih, već i velikih hidroelektrana (HE).

Uglavnom smo iskoristili hidropotencijal velikih reka. Zato bih više govorio o većoj efikasnosti postojećih HE, ali i smanjenju velikih gubitaka u prenosu električne energije, koji su 16-17%, dok je tolerantan tehnički gubitak u EU u proseku oko 5%.

Takođe, hidroenergija je dosta potencirana preko MHE, ali sve procene govore da svi ovi objekti, prema famoznom Katastru iz 1987. godine (ukupno ih je 856), mogu da daju 2-3,5% energije koju sada trošimo za godinu dana. Zašto napraviti toliko, uglavnom derivacionih, HE? Zašto 2.200 kilometara vodotokova uvesti u cevi i na tim deonicama ozbiljno poremetiti stanje ekosistema? Imamo isuviše negativnih primera iz prakse da to ne dozvolimo.

Dosta kontraverzi prati i proizvodnju energije iz vetrparkova. Činjenica je da ona nosi neke opasnosti po životnu sredinu, ali ipak je to lokalizovan efekat, i bilo bi dobro iskoristiti njen potencijal.

Zatim, imamo veliki potencijal u geotermalnoj energiji. I često čujem da od toga ne možemo da dobijemo elektrčnu energiju. Ali, ako na taj način dobijemo neku energiju koja će obezbediti grejanje ili hlađenje onda tako štedimo električnu energiju.

Na kraju, trebalo bi sistemski stimulisati, posebno za domaćinstva, korišćenje solarne energije. Zamislite da imamo panele na oko 100.000 individualnih stambenih objekata samo za toplu vodu–koliko bismo električne energije uštedeli. I, naravno, tu je stimulisanje energetske efikasnosti.

Energetska vrba može da obezbedi biomasu za elektrane širom Srbije

Biomasa ima najveći potencijal od svih OIE. Ali, ima mišljenja da je taj potencijal precenjen.

Potencijal biomase je najveći pod uslovom da se iskoristi sve ono što je dostupno iz poljoprivrede i iz šumarstva, strogo vodeći računa da se to ne pretvori u nekontrolisanu seču šuma, koje su nam važne za različite ekosistemske usluge. Pitanje je da li su te procene u skladu sa planovima gazdovanja šumama jer energetika ne sme da bude sama sebi cilj. Ali, mi možemo i da proizvodimo biomasu preko energetskih zasada, jer imamo 40-50.000 hektara zemljišta koje je klasifikovano kao poljoprivredno, a za poljoprivredu nije pogodno. Na njemu može da se zasadi energetska vrba – Salix Viminalis klon Inger, koji se proizvodi u Rumuniji, u okolini Temišvara, na nekoliko stotina hektara, uz godišnji prinos od 80-100 tona/ha. Od nje bi mogla da se pravi sečka ili pelet za kogeneracijske elektrane gde je nulta ili minimalna emisija gasova sa efektom staklene  bašte.

Šta je pokazala analiza MHE koju ste uradili na terenu?

Sa mojim timom smo intenzivno istraživali 46 MHE derivacionog tipa, prošle godine, u okolini Nove Varoši, Kraljeva, Babušnice, Ivanjice, Vlasotinca. Šta smo uočili? Brojne riblje staze ne funkcionišu – nema vode u njima, zasute su šljunkom i granjem, ili ribe ne mogu da ih koriste zato što moraju da skoče uzvodno oko pola metra! Možda to može atlantski losos, ali ove naše ne mogu.

Zatim, sva voda se usmerava na rešetku tirolskog vodozahvata, tako da u koritu ne ostane ništa ili vrlo malo vode. Kod 15-20 MHE se ništa ne propušta preko vodozahvata, pa se tako ne poštuje ni taj kompromitovani biološki minimum ili ekološki održiv protok.

Na najvećem broju MHE, trasa derivacionog cevovoda ide kroz rečno korito što je zabranjeno. Zavod za zaštitu prirode i Srbijavode izdaju uslove kojih i projektanti i izvođači moraju da se pridržavaju, a to znači da u koritu za veliku vodu, 2,5-3 metra iznad vodotokova, ne sme da se postavlja cevovod. Ali, s obzirom da je najjeftinije cevovod izgraditi u koritu, to se i radi. I još se uvodi teška mašinerija u korito, čime se uništava živi svet u dužini od nekoliko kilometara. Kada voda uđe u cevovod, onda korito uglavnom ostaje suvo, što je loše za živi svet, remeti se režim prihrane podzemnih voda, tako da obližnji izvori imaju značajno redukovani izdašnost.

Kako su pojedine MHE dobile građevinsku dozvolu bez uslova Zavoda za zaštitu prirode?

I, ono što je potpuno neprihvatljivo, lokalno stanovništvo ima potpuno poremećen način života, jer više nema dostupnost dovoljnim količinama vode u koritu na deonicama od po nekoliko kilometara.

Da li ima onih MHE kod kojih je ispoštovano ono što je potrebno?

Ima onih koje imaju riblju stazu, ali ništa njima ne migrira, satima smo gledali. Ima objekata sa cevovodima van korita za veliku vodu, ali to je ozbiljna manjina.

Zanimljivo je da kada smo pregledali tehničku dokumentaciju za neke objekte, uočili smo da nemaju uslove Zavoda za zaštitu prirode, ili je njihova važnost istekla. Bez tih uslova ne može da se dobije nijedna dozvola. Nemam ingerencije da to istražujem, kao što bi mogle neke druge službe, ali postavlja se pitanje kako nemaju te uslove, a napravljene su, i ko je izdao građevinsku dozvolu bez tih uslova.

To znači, da bi se samo pregledanjem dokumentacije postojećih MHE videlo gde su napravljene greške?

Ozbiljni administrativni propusti! Slučaj Rakita, na primer. Investitor govori da je sve uradio u skladu sa propisima. Ali, niko ga ne pita ko mu je dao dozvolu da nizvodno od sela Rakita prema selu Zvonce probije dve bujične pregrade, za zaštitu od erozije i bujičnih poplava, i provuče derivacioni cevovod. Za to im niko nije mogao dati dozvolu. Za projekat Rakita građevinska dozvola je izdata krajem 2017, a geotehnički elaborat, koji je preduslov za dozvolu, je iz 2018!?

Tvrdite i da je regulativa, koja se odnosi na gradnju MHE, prilagođena investitorima kako bi im se olakšala gradnja, ali na štetu životne sredine i ljudi. Kako je to urađeno?

Promenjena je, na primer, Uredba za utvrđivanje Liste projekata za koje je obavezna procena uticaja na životnu sredinu, tako da za MHE snage manje od 2 MW ne mora da se radi studija o proceni uticaja na životnu sredinu, a većina MHE ima snagu manju od 2 MW. To je svesno urađeno.

Zatim, promenjena je Uredba o režimima zaštite, pa je uvedena novina da se MHE snage do 5 MW mogu graditi u zaštićenim područjima II stepena zaštite. Inače, to je u potpunoj koliziji sa konceptom zaštite prirode, jer je nebitno da li je snaga 200 kW ili 2 MW, sama gradnja brane i postavljanje cevovoda narušava okolinu.

Inače, kao član republičke Revizione komisije dao sam negativno mišljenje za projekat MHE Pakleštica na reci Visočici jer se čitav projekat, vodozahvatna građevina i derivacioni tunel nalaze u II zoni zaštite. Uprkos tome što postoji uredba o proglašenju Parka prirode Stara planina, i uredba o režimima zaštite, u kojima piše da se u II zoni zaštite u Parku prirode Stara planina zabranjuje gradnja novih elektroenergetskih objekata. A, onda Grad Pirot donosi Prostorni plan i na tim lokacijama predviđa MHE, i investitori se pozivaju na taj plan. Kako je moguće da Grad Pirot ne poštujete uredbe Vlade Republike Srbije?! Srećom, taj projekat je zaustavljen.

Ministarstvo energetike izdaje energetsku dozvolu na početku procedure, umesto na kraju

I tu sam se ja u stvari probudio kada je reč o MHE. Ta elektrana Pakleštica je planirana u kanjonu Vladikine ploče, vrednom objektu geodiverziteta, koji se prostire na oko 3 kilometra, i koji je proglašen za posebno stanište riba jer se tu obavlja mrest. A, investitor je predvideo tirolski vodozahvat, derivacioni tunel prečnika 3 metra, u dužini 2-3 kilometra, do sela Pakleštica, gde je mašinska zgrada. Visočica ima prosečan godišnji protok 6,2 kubnih metara u sekundi, a investitor je predvideo instalisani protok od 9,5!

Na sastanku Revizione komisije rekao sam da je to primer ograničenog inženjerskog pristupa – da neko pre objekta geodiverziteta i najvažnije tačke biodiverziteta tog dela Stare planine predvidi derivaciju vode koja će ostaviti taj najvredniji prostor bez vode odnosno materijala za obnovu života! Moja primedba nije usvojena jer je bilo 8 glasova protiv, a 7 za. Srećom, kažem, to je zaustavljeno.

Regulativa koja je olakšala gradnju MHE je svesno promenjena?

Naravno, interesne grupe ili lobiji su seli i malo češljali propise, onda su videli šta smeta i to promenili.

Ko snosi najveću odgovornost za ono što se desilo, a ko bi sada trebalo da uradi nešto kako bi se sprečilo dalje uništavanje reka?

Za slučaj Rakita odgovorna je Opština Babušnica, a za slučaj Pakleštica Grad Pirot i Ministarstvo građevinarstva. I velika je odgovornost inspekcijskih službi, jer često ne rade svoj posao – vodoprivredna, šumarska i inspekcija za zaštitu životne sredine. One su u nadležnosti dva ministarstva, poljorpivrede, šumarstva, vodoprivrede i zaštite životne sredine. Istina, inspekcije često nemaju osnovne uslove za rad.

Jako je važno i Ministarstvo energetike, jer izdaje energetsku dozvolu. Ali, to bi trebalo da radi tek na kraju procedure, kada se ispitaju i procene svi mogući potencijalni uticaji, a ne kao sada, na početku. Verujem da je i to namerno tako postavljeno. Posle tog Ministarstva, tu su Ministarstvo građevinarstva i Ministarstvo poljoprivrede. Naravno, i Ministarstvo zaštite životne sredine, ali često su njima ruke vezane.

Čuo sam i komentare investitora, pričao sam sa nekima od njih, koji su pogođeni mojim izjavama. Zanimljivo je da su neki u velikoj meri saglasni sa mojim stavovima. Ja nikoga od njih ne prozivam po imenu, već pričam o pojavi koja je vidljiva, o javnom interesu, a to je da se zaštite osetljivi ekosistemi planinskih rečica i potoka. To što oni rade nije interes ni države, ni opštine, već samo njihov. Neki se ljute se što neko registruje posledice. Šta treba da radim, da ćutim!

Kako je moguće da je pre desetak godina uvođenje podsticaja za gradnju MHE prošlo nezapaženo? Kao da niko nije sabrao dva i dva – koliko energije mogu da nam obezbede i kakve posledice mogu da donesu.

Nije se znalo, priznajem. Trebalo je da se reaguje. I ja nisam to znao. Istina, energetičari su oduvek znali da će to da da jako malo energije. A, sve je postalo jasnije kada je počela gradnja na terenu.

U Nacionalnom akcionom planu se navode svi OIE, nigde se ne ističe obaveza da se grade MHE, ali odluka o subvencijama je doneta, prilagođena je regulativa, i sve je vrlo brzo završeno. I još su iskoristili taj Katastar, koji je samo kolekcija potencijalnih lokacija.

Na kraju, postoji jedna filozofska disciplina, ekološka etika, po kojoj je prihvatljivo ono što donosi najveću moguću korist najvećem broju pripadnika neke zajednice. Preslikano na našu stvarnost, zna se ko jedini ima korist od MHE. Veliki sistemi, kao HE Đerdap, imaju negativan uticaj na životnu sredinu, ali sa udelom od 10-12 odsto proizvodnje električne energije u Srbiji, na godišnjem nivou, donosi korist milionima građana. U tom smislu jasno je da gradnja MHE nema nikakvo etičko opravdanje sem materijalnog interesa investitora.

Manjina je uzurpirala javni prostor na levoj obali Save

Odnos države prema vodama pokazuju i dva primera u Beogradu – bespravna gradnja na levoj obali Save, ali i smanjenje zaštitne sanitarne zone oko vodoizvorišta u Makišu. Šta nam to govori?

Leva obala Save, od Ostružničkog mosta do blokova, je prostor rezervisan za odbranu od poplava, a onda je i vodoizvorište za snabdevanje Beograda. Da se primenjuju propisi ne bi trebalo ništa da se gradi. U svetu se oko toga podižu ograde da niko ne priđe, a mi tamo imamo kuće, sojenice, parkinge, dvorce. U slučaju nailaska velike vode Savom, ti objekti će povećavati hidrauličku rapavost, a to znači da će proticanje biti usporeno, i voda se može preliti preko nasipa koji je napravljen da zaštiti Novi Beograd. To priobalje je prostor od javnog značaja i neprihvatljivo je da na njemu neko pravi stambene objekte. Šta mi time pokazujemo? Da smo svi jednaki građani ili su neki jednakiji? Sa aspekta socijalne pravde nije prihvatljivo da bude uzurpiran javni prostor.

Slično je i sa zonom od oko 300 hektara, koja je izuzeta iz uže zone zaštite vodoizvorišta Makiš, i pod čudnim okolnostima pretvorena u zonu za gradnju. Time se potencijalno ugrožava kvalitet vode kojom se snabdeva Beograd.

Kako će klimatske promene uticati na naše potencijale za OIE?

Efekti klimatskih promena na prostoru jugoistočne Evrope su nešto što sve nas treba da zabrine. Ovaj deo Evrope, pogotovo Srbija i Severna Makedonija, predstavljaju na nekoj globalnoj skali, teritorije gde se očekuju najeksplicitniji i najgori efekti klimatskih promena, kroz povećanje srednje godišnje temperature vazduha, produženje sušnih perioda, preraspodelu padavina u vegetacionom periodu – sa intenzivnim padavinama koje proizvode poplave, i sve manje snegova i dugotrajnih kiša slabijeg intenziteta koje su najkorisnije. Već sada imamo sušenje šuma na 800 do 1.000 metara nadmorske visine.

Prema modelima koje je razradio IPCC i neki naši stručnjaci, na primer, prof. dr Vladimir Đurđević sa Fizičkog fakulteta, kod nas se do kraja veka očekuje povećanje srednje godišnje temperature vazduha od 4,5 do 5,2 stepena Celzijusa, što će imati strašne posledice po šumske ekosisteme. Realna je opasnost od nestanka velikih šumskih kompleksa, time i biomase, ali je veća opasnost od nekontrolisanih erozionih procesa, čestih bujičnih poplava, gubitka biodiverziteta, pa neće samo energetika biti pogođena, bićemo u civilizacijskom problemu.

Kada se gleda promena klime od 1985. do 2014. temperatura je u Srbiji porasla 1,2 stepena. Uočava se i poremećaj hidrološkog režima malih vodotokova u odnosu na period od pre 25-30 godina. Radio sam merenja na mnogima od njih, i evidentno je smanjenje količine vode u letnjem periodu, često i presušivanje.