Ubrzana tranzicija ili skupa zavisnost od fosilnih goriva – vreme curi za region Jugoistočne Evrope

Energetska bezbednost više nije samo tema koja se tiče računa za struju i klimatskih ciljeva – postala je pitanje političke stabilnosti, ekonomskog opstanka i nacionalne bezbednosti država. Ratovi, globalne krize i rastuća zavisnost od energenata promenili su prioritete Evrope, a Jugoistočna Evropa sada se nalazi pred ključnim izborom – ubrzana tranzicija ili nastavak skupe zavisnosti od fosilnih goriva, poručio je na Beogradskom energetskom forumu Mislav Slade-Šilović, direktor konsaltinga za energetiku u kompaniji PwC SEE.

Pre samo nekoliko godina, glavna evropska tema bila je klima, a danas je to bezbednost. Mislav Slade-Šilović, direktor konsaltinga za energetiku u kompaniji PwC SEE, upozorava da se pod pojmom bezbednosti više ne podrazumeva samo vojna zaštita, već i sigurnost energetskog snabdevanja.

On je na otvaranju Beogradskog energetskog foruma – BEF 2026, u organizaciji portala Balkan Green Energy News, naglasio da su rat u Ukrajini, sukobi na Bliskom istoku i rast troškova života pokazali koliko su energetski sistemi ranjivi i koliko brzo energetska kriza može da preraste u političku i ekonomsku nestabilnost.

„To je signal da su neophodni regionalna saradnja, strateško planiranje i zajednički pristup,“ naveo je Slade-Šilović.

Ormuski moreuz pokazao koliko je svet povezan

Jedan od najupadljivijih primera globalne energetske zavisnosti danas je Ormuski moreuz – pomorski koridor kroz koji prolazi gotovo polovina svetskog izvoza nafte i derivata.

Analiza PwC-a pokazuje da bi ozbiljniji i dugotrajan poremećaj u tom regionu izazvao šok na svetskom tržištu energije. Uprkos intervencijama, alternativnim pravcima snabdevanja i oslobađanju rezervi, svetu i dalje nedostaje oko 50 odsto izvoza sirove nafte i derivata koji prolazi kroz Ormuski moreuz.

Iako Evropa iz tog pravca uvozi svega pet do šest procenata svojih energetskih potreba, nema prostora za opuštanje, jer su globalna tržišta energije međusobno povezana i Evropa bi posledice svakako osetila kroz rast cena i poremećaje na globalnom tržištu.

Kriza bi pogodila mnogo više od energetike, budući da Bliski istok ima ogromnu ulogu i u proizvodnji helijuma, amonijaka i uree (azotnog đubriva) – sirovina važnih za poljoprivredu, hemijsku industriju i zdravstvo.

Nafta i gas ostaju – uprkos zelenoj tranziciji

Iako se svet ubrzano okreće obnovljivim izvorima energije, fosilna goriva neće nestati tako brzo, objasnio je Slade-Šilović

Procene pokazuju da će nafta i gas ostati važan deo energetskog sistema i narednih decenija, a posebno zabrinjava činjenica da su projekcije buduće tražnje potpuno različite – od scenarija drastičnog pada do nastavka snažnog rasta potrošnje.

Upravo zbog toga će u sektoru nafte i gasa, prema procenama, biti potrebno čak 350 milijardi dolara investicija godišnje do 2050. godine, dodao je.

Istovremeno, tečni prirodni gas (LNG) novo je sredstvo uticaja. „LNG danas postaje geopolitičko oružje,“ upozorio je Slade-Šilović, navodeći da bi globalno tržište gasa u tom formatu do sredine veka moglo da poraste za više od 90 procenata.

Evropa između Rusije i Amerike

Energetska kriza otvorila je i novo pitanje evropske zavisnosti. Evropska unija pokušava da se oslobodi ruskog gasa, ali se istovremeno sve više oslanja na američki LNG, što otvara dilemu da li Evropa zapravo samo menja jednog energetskog partnera drugim, kazao je Slade-Šilović.

Dok Sjedinjene Države insistiraju na maksimalnoj proizvodnji nafte i gasa i energetsku nezavisnost vide kao pitanje nacionalne bezbednosti, Evropska unija forsira obnovljive izvore energije i nuklearnu energiju kao dugoročno rešenje, dodao je. Ipak, bez masovnih ulaganja u obnovljive izvore, Evropa neće moći da postane istinski energetski nezavisna, smatra Slade-Šilović.

Istakao je da je svetska proizvodnja električne energije bez emisije štetnih gasova zvanično 2025. godine premašila proizvodnju iz uglja, uz očekivanja daljeg rasta u narednom periodu, što je, navodi, jasan signal ne da li, već kada treba preći na čiste izvore energije.

PwC procenjuje da se oko dve trećine energetskih emisija može dekarbonizovati uz pozitivan poslovni model i komercijalno dostupne tehnologije.

„Rizik za Jugoistočnu Europu nije cijena tranzicije, već cijena pasivnosti,“ poručio je Slade-Šilović. On ističe da će evropski sistem za oporezivanje emitera CO2 i Mehanizam za prekogranično prilagođavanje ugljenika (CBAM), koji uvode dodatne troškove za emisije ugljen-dioksida, praktično učiniti proizvodnju struje iz uglja nekonkurentnom. To znači da će elektroprivrede širom regiona morati da menjaju poslovne modele mnogo brže nego što su planirale, dodao je.

Regionu potrebno do 80 milijardi evra

Energetska tranzicija Jugoistočne Evrope, međutim, neće biti jeftina. Procene govore da će državama regiona tokom ove decenije biti potrebno između 50 i 80 milijardi evra ulaganja kako bi modernizovale energetske sisteme. Taj novac, procenjeno je, neće moći da obezbede same države i elektroprivrede, pa će ulogu imati i evropski fondovi i privatni kapital.

Izazov je i aktuelna i buduća potrošnja električne energije, koja ubrzano raste zbog razvoja veštačke inteligencije, digitalizacije i data centara. PwC procenjuje da će globalna potrošnja struje u narednih pet godina porasti za oko 20 procenata, a značajan deo tog rasta, čak 15 odsto, došlo bi upravo iz AI sektora i data centara.

Povratak nuklearne energije i gasnih elektrana

Zbog potrebe za stabilnim snabdevanjem, mnoge države ponovo ulažu u gasne elektrane i nuklearnu energiju. Do 2040. očekuje se značajan rast svetskih gasnih kapaciteta, dok bi kapacitet za nuklearnu energiju u periodu zaključno sa 2050. mogao da se udvostruči.

I Jugoistočna Evropa već razvija nove projekte gasnih elektrana, ali nuklearni projekti nose ogromne finansijske rizike – često kasne godinama i koštaju višestruko više od prvobitnih procena, upozorio je Slade-Šilović.

Obnovljivi izvori nisu dovoljni bez novih mreža

Iako su troškovi ključnih tehnologija energetske tranzicije drastično pali, Slade-Šilović upozorava da postoje i drugi izazovi – potreba za ozbiljnim razvojem infrastrukture, finansiranje, dozvole i pristup mreži. Zbog negativnih cena struje i ograničenja u mreži, proizvođači iz obnovljivih izvora tokom 2025. izgubili su milijarde dolara. Zato se sve više insistira na baterijskim skladištima, fleksibilnim sistemima i modernizaciji elektroenergetske mreže.

On je naveo da operatori prenosnih i distributivnih sistema planiraju da udvostruče dužinu svetske elektroenergetske mreže najkasnije do 2050. godine – na čak 166 miliona kilometara. Evropski operatori prenosa planiraju gotovo četiri puta veće investicije u periodu 2025–2029. nego u prethodnom petogodišnjem ciklusu. Međutim, problem regiona Jugoistočne Evrope dodatno komplikuju zastarela infrastruktura i niski povraćaji, zbog čega su novi modeli finansiranja krajnja nužnost, kazao je Slade-Šilović.

Srbija i region ubrzano grade interkonekcije, vreme curi

Slade-Šilović podseća da region Jugoistočne Evrope već pokušava da ubrza energetsku transformaciju. Širi se LNG terminal u Hrvatskoj, grade se nove gasne veze između Srbije, Bugarske, Severne Makedonije i Rumunije, dok Grčka i Albanija ulažu u novu energetsku infrastrukturu i obnovljive izvore energije. Cilj je smanjenje zavisnosti od pojedinačnih dobavljača i jače povezivanje energetskih sistema regiona.

„Regija je na križanju. Možemo biti zadnja regija u Evropi koja se drži za stari energetski sistem, plaća porez na CO2 i ovisi od drugih. Ili mozemo snažno naprijed, iskoristiti konurentnost zelenih tehnologija, fondove EU, vlastite OIE potencijale. Možemo izgraditi moderan, siguran i konkurentan energetski sistem. Izbor je zbilja samo naš i na nama, ali vrijeme curi. Međutim, vjerujem da ćemo uspjeti”, zaključio je Mislav Slade-Šilović.