Šta donosi novi Zakon o upravljanju otpadom

Srbija je dobila novi Zakon o upravljanju otpadom. Njime je delimično uskladila tu delatnost s pravnim okvirom Evropske unije. Cilj je uspostavljanje boljeg sistema upravljanja otpadom. Međutim, glavna novina je mogućnost uvoza neopasnog otpada, tačnije goriva od otpada koje se može koristiti u energetske svrhe.

Ekspert za upravljanje otpadom Gojkan Stojinović i advokat Sreten Đorđević za Balkan Green Energy News objašnjavaju šta novi zakon donosi i koje izazove Srbija još mora da prevaziđe.

Narodna skupština Srbije je juče izglasala novi Zakon o upravljanju otpadom. Ministarstvo zaštite životne sredine navodi da taj akt postavlja temelje budućeg sistema i da je usmeren na smanjenje nastajanja otpada, zaštitu životne sredine i poboljšanje kvaliteta života građana.

Ministarka Sara Pavkov ističe da zakon donosi jasnije propise, uvodi jače mere prevencije, posebno otpada od hrane, i obavezno planiranje upravljanja otpadom za sve proizvođače otpada. Prema njenim rečima, usklađen je sa EU standardima, donosi veću kontrolu kroz digitalizaciju tokova otpada i omogućava uvoz neopasnog otpada za energetske svrhe, što bi, kako kaže, trebalo da smanji zavisnost od fosilnih goriva i unapredi konkurentnost privrede.

Ekspert za upravljanje otpadom Gojkan Stojinović je naveo da novi zakon pokušava da uhvati korak sa evropskom praksom i postavi jasniji okvir za tokove otpada. „To je dobrodošlo, jer je današnja slika fragmentarna. Javna komunalna preduzeća rade različitim intenzitetom, mnogi procesi nisu standardizovani, a veliki deo obaveza se obavlja najbolje kako može, a ne u skladu sa optimalnim operativnim modelima“, ističe.

Novim zakonom se uvodi snažniji fokus na obradu otpada

Među najvažnijim promenama, Stojinović je izdvojio snažniji fokus na obradu otpada – reciklažu, pripremu za ponovnu upotrebu i tretman goriva iz otpada. To je neophodno jer se u mnogim opštinama i dalje od 90 do 100 odsto otpada jednostavno odlaže, podsetio je.

Ključno je što zakonodavac na ovaj način pokušava da uredi evidenciju i tokove otpada, jer trenutno čak ni osnovni podaci o količinama i tokovima nisu uvek pouzdani, a to je jedan od glavnih uzroka lošeg planiranja, smatra naš sagovornik.

Treća novina, koja je privukla najviše pažnje, jeste uređivanje statusa običnog goriva iz otpada RDF (refuse-derived fuel), s manjim stepenom obrade i dobijenog od mešanog materijala, kao i i kvalitetnijeg i ujednačnijeg SRF-a, čvrstog goriva od otpada (solid recovered fuel), čime se otvara prostor za njihov uvoz i upotrebu u industriji.

„Sama ideja je ispravna, ali uspeh će zavisiti od toga da li će sektor biti vođen stručnim standardima ili će ostati u okvirima socijalne usluge i političkog resursa, kao što je često slučaj na lokalnom nivou“, napomenuo je Stojinović.

Lokalne samouprave će moći da izdaju dozvole za sakupljanje, transport, skladištenje i tretman otpada

Novina je i to da zakon predviđa decentralizaciju postupka izdavanja dozvola za sakupljanje, transport, skladištenje i tretman neopasnog i inertnog otpada. Jedinice lokalne samouprave će izdavati dozvole za pomenute delatnosti za svoju teritoriju.

„Iako ove odredbe same po sebi mogu biti tumačene kao pozitivne, jer se decentralizuje oblast upravljanja otpadom, čini se da lokalne samouprave u Srbiji u ovom momentu nemaju ni minimalne kapacitete da sprovode ovakve postupke – ni kadrovske, ni tehničke. Niti imaju stručne kapacitete da se bave inspekcijskim nadzorom i kontrolom u ovom sektoru“, kaže advokat Sreten Đorđević.

Takođe, lokalne samouprave će moći da izdaju dozvole za rad mobilnih postrojenja za tretman otpada. Đorđević ističe da su ova postrojenja sporna zbog kvaliteta tehnologija koje su u njih ugrađene i zato što zakon, odnosno uredba o listama postrojenja za koje se sprovodi postupak procene uticaja na životnu sredinu, ne propisuje ovaj postupak za mobilna postrojenja za tretman otpada. Korišćenje ovih postrojenja na neadekvatan način može da ima štetne posledice po vazduh, vode, zemljište i zdravlje ljudi.

Uvoz otpada za proizvodnju energije

Energetski intenzivna industrija – proizvođači gvožđa, čelika, cementa, električne energije, aluminijuma, đubriva i vodonika – doći će 1. januara u Evropskoj uniji pod udar Mehanizma za prekogranično prilagođavanje ugljenika (CBAM). To je instrument za carinjenje emisija CO2 vezanih za proizvode iz uvoza kako bi se uslovi izjednačili sa onima za proizvođače unutar 27-članog bloka država.

Alternativna goriva poput RDF-a mogu da smanje emisije CO₂ po toni proizvoda

To znači da će pomenute industrije morati da smanje karbonski otisak u svojim proizvodima kako bi bez takse mogle da izvoze svoje proizvode. Cilj ovih kompanija je da alternativama poput RDF-a zamene ugalj i slična goriva sa visokim emisijama CO2.

Industrija, i to posebno cementare, pripremljena je da koristi alternativna goriva, ali ih domaći sistem ne proizvodi dovoljno

„Industrija, i to posebno cementare, pripremljena je da koristi alternativna goriva, ali ih domaći sistem ne proizvodi dovoljno, upravo zato što komunalni sektor radi pod uslovima koji nisu ni poslovni, ni operativno optimalni. Drugim rečima, Srbija uvozi RDF iz istog razloga iz kog uvozi i materijale za reciklažu, jer nema lokalnu infrastrukturu koja bi ih obezbedila iz domaćeg otpada“, kaže Stojinović.

Srbija nema razvijene sortirnice, kompostane niti postrojenja za tretman otpada u obimu koji bi industriji mogao da obezbedi kontinuirane količine RDF-a.

Mogućnost uvoza RDF-a od nereciklabilnog industrijskog i komunalnog otpada za postrojenja za spaljivanje kako bi se proizvodila toplotna energija urušava osnovne koncepte, ciljeve i načela u ovoj oblasti, sa potencijalno teškim i temeljnim štetnim efektima po životnu sredinu i zdravlje, smatra Đorđević.

Đorđević: Uvoz RDF-a obesmišljava sisem hijerarhije u upravljanje otpadom u Srbiji

„Time se obesmišljava sistem hijerarhije u upravljanju otpadom u Srbiji u najvažnijim segmentima načela prevencije, pripreme za ponovnu upotrebu i reciklaže, jer se domaća industrija sakupljanja, selekcije i reciklaže otpada suštinski destimuliše, a ove delatnosti obesmišljavaju, što će za posledicu imati nagomilavanje otpada, stvaranje novih i uvećavanje postojećih nesanitarnih deponija i smetlišta“, tvrdi ovaj advokat, specijalizovan za pitanja zaštite životne sredine.

Prevencija nastanka otpada zauzima prvo mesto u hijerarhiji, a slede priprema za ponovnu upotrebu, reciklaža, ostale operacije ponovnog iskorišćenja i, na kraju, odlaganje. Treba deponovati isključivo otpad koji ne može da se tretira, kao i ostatke nakon tretmana koji nemaju upotrebnu vrednost.

U zemljama Evropske unije je pomenuta hijerarhija standard, a reciklira se oko 50 odsto otpada. Čini se da je u Srbiji situacija obrnuta, te najveći deo otpada završava na deponijama i to divljim. Prema zvaničnoj statistici ima 2.689 divljih deponija, a verovatno ih je preko 3.500.

Industrija bi najviše profitirala od lokalne proizvodnje RDF-a

Đorđević ističe da će postojećim rešenjima Srbija postati uvoznik otpada, a da će se domaći industrijski i komunalni otpad nagomilavati.

Stojinović kaže da uvoz nije rešenje, već privremeni mehanizam koji može da pomogne industriji dok država ne izgradi sopstveni sistem.

„Srpska industrija bi najviše profitirala od sistema u kome se procesi predvidivo odvijaju, dakle od stabilne lokalne proizvodnje RDF/SRF goriva. A ona je nemoguća dok JKP posluju kao budžetske službe, a ne kao operativne kompanije, a sakupljanje i odvajanje otpada zavisi od političke volje i kadrova, i planiranje se zasniva na procenama, a ne na realnim podacima“, naglašava.

Đorđević navodi da bi sve bilo u redu da su ove industrije već uložile sredstva u sektor sakupljanja i prerade otpada u Srbiji i, na taj način, generisale znatne količine RDF otpada koji bi bio upotrebljen kao gorivo.

Po njegovim rečima, spaljivanje otpada u kontrolisanim uslovima i u postrojenjima koja predstavljaju najbolju dostupnu tehnologiju se smatra jednim od pogodnijih rešenja za zbrinjavanje otpada, ali manje nego reciklaža, koja je mnogo pozitivnija za životnu sredinu od gomilanja otpada na deponijama.

Zakon propisuje i mogućnost uvoza pojedinih vrsta opasnog otpada

Đorđević ukazuje na to da zakon propisuje mogućnost uvoza pojedinih vrsta opasnog otpada – ako se upotrebljava kao sekundarna sirovina u industriji kao i ako postoje postrojenja za reciklažu takvog otpada. „Dobrim poznavaocima prilika se i u ovoj odredbi zakona vidi otisak interesnih grupa. Na primer, postojećih industrija reciklaže i proizvodnje akumulatora. Još očiglednije, zakon kao da je pisan za buduću, a više puta najavljivanu industriju reciklaže i proizvodnje litijumskih baterija u Srbiji“, kazao je.

Predlog zakona ne propisuje liste otpada čiji će uvoz biti dozvoljen. Vlada će ovo pitanje regulisati uredbom.

Propisi Evropske unije zabranjuju izvoz otpada iz EU

Propisi Evropske unije zabranjuju izvoz otpada iz EU, osim u strogo propisanim izuzecima. Đorđević objašnjava da je razlog leži u poštovanju principa „blizine i racionalnog upravljanja otpadom“, što znači da se otpad tretira na mestu nastanka i kako bi se sprečio izvoz zagađenja u treće zemlje sa nerazvijenim standardima upravljanja otpadom.

Propisi EU su strogi u pogledu izvoza RDF-a, jer po pravilu sadrži mešani plastični otpad, a sa druge strane zabranjen je izvoz opasnog otpada radi tretmana i reciklaže, osim u zemlje Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), pri čemu Srbija nije članica.

Đorđević je rekao da će, po redovnom toku stvari, srpske kompanije koje su pod udarom CBAM-a uvoziti otpad iz zemalja trećeg sveta, i da je Srbija podnela zahtev Evropskoj komisiji da bude na listi zemalja kojima bio odobren uvoz neopasnog otpada iz EU.

Usklađenost zakona sa EU propisima pod znakom pitanja

Kada je reč o usklađenosti novog Zakona o upravljanju otpadom sa regulativom EU, Đorđević ističe da se o tome uopšte ne može govoriti.

„O tome se uopšte ne može govoriti. I samo obrazloženje zakona sadrži konstatacije, mahom, o delimičnoj usklađenosti. Međutim, i ove konstatacije su političke a ne stručne prirode. Mnogo važnije je naglasiti da u obrazloženju predloga zakona piše da prilikom izrade propisa nije bilo saradnje sa EU, učešća konsultanata u izradi propisa niti je pribavljeno njihovo mišljenje o usklađenosti. Predlog zakona nije čak ni preveden na neki od službenih jezika Evropske unije“, istakao je Đorđević.

„Postoje snažne indicije da je EU, u okviru IPA III programa, pokušala da učestvuje u izradi teksta zakona; da je ministarstvu dostavljen odgovarajući nacrt, ali da je radnoj grupi za izradu zakona prosleđen potpuno drugi, ovaj sadašnji tekst“, izjavio je Đorđević. Do zaključenja ovog teksta, Ministarstvo zaštite životne sredine nije odgovorilo na pitanja u vezi sa ovim navodima.

Nacrt zakona kojeg je vlada pripremila i usvojila nije nastao uz podršku projekta finansiranog iz EU

U Delegaciji EU u Srbiji podvlače da je Evropska unija pružila tehničku podršku Srbiji u oblasti zakonodavstva o otpadu kroz projekat ‘EU za unapređenje planiranja i sprovođenja Poglavlja 27 u Srbiji’, koji je još u toku.

„Opšti cilj tehničke podrške je da pomogne Srbiji u daljem usklađivanju politika zaštite životne sredine i klimatskih promena formulisanih u pregovaračkim pozicijama u okviru procesa pristupanja EU. Podrška EU u oblasti upravljanja otpadom pružena je u ranijim fazama; međutim, novi nacrt zakona, koji je nedavno pripremljen i usvojen od strane vlade, nije nastao uz podršku projekta finansiranog od EU“, poručila je Delegacija EU.

Institucionalni okvir Srbije ne uliva poverenje

Najviše pažnje javnosti je privukla mogućnost uvoza otpada za energetske svrhe. Na pitanje da li postoji razlog za brigu, Stojinović kaže da građani imaju pravo da postavljaju pitanja, ne zato što je RDF sam po sebi problematičan, već zato što institucionalni okvir u Srbiji nije dovoljno jak da uliva poverenje.

„U EU, RDF je potpuno normalno i regulisano gorivo, jer postoje jasne kontrole, laboratorije, praćenje porekla otpada, monitoring emisija, funkcionalan inspekcijski nadzor, transparentni podaci i dosledna primena standarda. Kod nas, iako postoje propisi, inspekcija i monitoring po pravilu kasne za zahtevima industrije. U Srbiji su upravo to ključne slabe tačke: nedovoljno inspektora, neujednačene dozvole, neujednačen monitoring i višegodišnja istorija slučajeva u kojima su projektovano i faktičko stanje bili različiti“, istakao je.

Stojinović: Moderan i funkcionalan sistem nije moguće uspostaviti bez četiri paralelne reforme

Čini se da je Srbija ponovo propustila priliku da unapredi sistem upravljanja otpadom. Prema Stojinovićevim rečima, moderan i funkcionalan sistem nije moguće uspostaviti bez četiri paralelne reforme. Prva se odnosi na infrastrukturu – izgradnju sortirnica, kompostana, centara za tretman otpada i razvoj lokalne logistike. Sledeći su digitalizacija i uvođenje pouzdanih podataka.

„Ne postoji savremen sistem upravljanja otpadom bez digitalnog praćenja tokova otpada, evidencija u realnom vremenu i otvorenih podataka. Bez podataka nema planiranja, optimizacije ni jasnih rezultata“, smatra Stojinović.

Treća reforma podrazumeva profesionalizaciju i jačanje kontrole kako bi javna komunalna preduzeća postala efikasne kompanije. Poslednja se tiče sistema proširene odgovornosti proizvođača (EPR). Stojinović kaže da EPR može da bude kičma celog sistema ako je transparentan, podložan kontroli i usmeren na stvarne rezultate. Međutim, u Srbiji je trenutno delimično razvijen i neujednačen.

„Novi zakon treba da obezbedi okvir, ali prava reforma se događa u inspekcijama, lokalnoj infrastrukturi, javnim nabavkama, digitalizaciji i kontroli tokova novca u EPR sistemu. Prvo, Srbiji ne nedostaje zakona, već njihova primena. Veći deo evropskih principa već postoji na papiru, ali nije zaživeo u praksi. Razlog nije pravni, već institucionalni“, zaključio je.