Sakupljači sekundarnih sirovina-siva zona ili oslonac cirkularne ekonomije

Od sakupljanja sirovina iz otpada preživljava jedan odsto urbane populacije u zemljama u razvoju, pokazuju podaci Svetske banke, što je najmanje 15 miliona ljudi. Mnogi od njih pripadaju ranjivim grupama, migrantima, Romima, nezaposlenima, ženama, deci, starijima. U Srbiji sistem sakupljanja otpada, gotovo da ne postoji, te se cirkularna ekonomija oslanja na preko 60.000 neformalnih sakupljača, uglavnom Roma. Njihov prosečan životni vek je kraći od 50 godina. Romska deca imaju dva puta veću stopu smrtnosti u odnosu na prosek u Srbiji.

Roman svakoga dana sakuplja otpad iz kontejnera na Novom Beogradu. Ima 30 godina, suprugu i dvoje dece. Njegova porodica živi od socijalne pomoći i sakupljanja otpada iz kanti, kontejnera, ali i sa deponija. Ono što prikupe, prodaju na zemunskoj pijaci.

Limenke i plastične flaše i druge sekundarne sirovine koje nisu za prodaju na pijaci prodaju otkupljivačima. Roman kaže da za kilogram limenki može da dobije 70 dinara, a za kilogram plastičnih flaša 25 dinara. U kilogram obično stane 65 praznih limenki, ili od 20 do 25 plastičnih flaša.

Isti život kao Roman ima još oko 60.000 neformalnih sakupljača na koje se oslanja reciklažna industrija Srbije jer ne postoji organizovan sistem sakupljanja sekundarnih sirovina. Veliki broj neformalnih sakupljača su deca i porodice koje žive u nehigijenskim naseljima.

Na severu Vojvodine u mestu Ada Kilino Stojkov je osnovao zadrugu Connect Clean Roma Group koja se bavi sakupljanjem i reciklažom otpada. „Dan neformalnog sakupljača počinje rano ujutro i obuhvata sakupljanje otpada iz različitih izvora. Radni dan je fizički zahtevan, prepešači se i do 20 kilometara i može trajati do kasno uveče”, kaže Kilino Stojkov čija se porodica već dugo bavi sakupljanjem otpada, a on je preduzeo korake kako bi to unapredio.

Stojkov kaže da najmlađi sakupljači počinju da se bave tim poslom u uzrastu između 10 i 12 godina.

Najviše može se da se zaradi sakupljanjem metala, gvožđa i bakra koje sakupljači pronalaze najčešće na gradilištima. Bakar je jedna od najskupljih sirovina. Sakupljači ga često izdvajaju tako što pale kablove i gume.

Bakar je odličan provodnik električne energije, a bakarne žice su obavijene, odnosno izolovane polivinil hloridom, polimerom koji je kao takav inertan, odnosno ne nanosi štetu životnoj sredini, objašnjava naučna savetnica Dragana Đorđević sa Instituta za hemiju, tehnologiju i metalurgiju Univerziteta u Beogradu.

Pri paljenju otpada oslobađa se veliki broj kancerogenih supstanci

Da bi dobili kilogram bakra, za koji im otkupljivači nude cenu od 600 do 800 dinara po kilogramu, sakupljači moraju da spale veliku količinu kablova.

„Pri paljenu kablova, polivinil hlorid se razlaže na vinil hlor monomer, pojedinačne molekule koji su izuzetno toksični i kancerogeni“, naglašava Dragana Đorđević.

Sa druge strane pri paljenju guma, oslobađaju se dioksini, ali oni nisu jedini problem. „Guma u sebi ima punioce, čađ, jedinjena cinka i druga jedinjena koja su sama po sebi štetna za životnu sredinu. Kada se paljenje guma dešava po sunčanom danu, aktiviraju se fitohemijske reakcije svih oslobođenih komponenti u nepotpunom sagorevanju na koje može da se nadogradi čitava lepeza toksičnih supstanci“, rekla je Đorđević.

Pulmolog doktorka Tatjana Radosavljević objašnjava da su dioksini izuzetno toksični. „Dioksini se na žalost ne mere i njihova se koncentracija ne određuje, a oni najdirektnije utiču na zdravlje ljudi, kancerogeni su i njihova kancerogenost je dokazana“, kaže Radosavljević.

Pored dioksina, u vazduh se oslobađaju i teški metali. Zbog njihove visoke koncetracije, pored respiratornih problema na koje se sakupljači (ne zaboravite da neki od njih imaju samo 10 godina) i drugi građani izloženi dimu žale, neretko dolazi i do pojave osipa na koži.

Jedina zaštita je kaže doktorka nošenje zaštitnih maski N95. Đorđević i Radosavljević ističu, da u Srbiji ne postoji monitoring, odnosno zvanična merenja koncentracije ovih gasova u vazduhu. Veliki problem je kako ističu i što se sakupljači ali i sve veći broj siromašnih neretko greju paljenjem guma i plastike.

Zakonski okvir: ko može da sakuplja otpad

Zakon o upravljanju otpadom kaže da je sakupljač otpada preduzetnik ili pravno lice koje sakuplja otpad.

Isti zakon kaže da bi se sakupljao otpad potrebno je imati dozvolu. “Dozvola za upravljanje otpadom jeste rešenje nadležnog organa kojim se pravnom licu ili preduzetniku odobrava obavljanje delatnosti upravljanja otpadom i utvrđuju uslovi postupanja sa otpadom na način koji obezbeđuje najmanji rizik po zdravlje ljudi i životnu sredinu”.

U delatnost upravljanja otpadom spada: sakupljanje, transport, skladištenje, tretman, odnosno ponovno iskorišćenje ili odlaganje otpada, kao i uvoz, izvoz i tranzit otpada. Prema podacima Agencije za zaštitu životne sredine trenutno 2.130 privrednih subjekata ima dozvolu za upravljanje otpadom.

Više od 90 odsto komunalnog otpada odloži na sanitarne i nesanitarne deponije

Neformalno sakupljanje je praktično zabranjeno ovim zakonskim odredbama, a sakupljači koji uzimaju sirovine iz kanti i kontejnera koje su u vlasništvu javnih komunalnih preduzeća, čine krivično delo.

Nedostaju tačni podaci, ali procena je da se više od 90 odsto komunalnog otpada odloži na sanitarne i nesanitarne deponije, na kojima u značajnoj meri završava otpad iz industrije koji se može upotrebiti u energetske svrhe. Od onoga što se sakupi 87 odsto dolazi iz sive zone, odnosno od neformalnih sakupljača, a samo 13 odsto prikupe javna komunalna preduzeća.

“Osim pravnih prepreka, neformalni sakupljači se suočavaju s nizom drugih izazova, kao što su, nedostatak pristupa zdravstvenoj zaštiti, stigma i diskriminacija u društvu, neredovni i niski prihodi, nedostatak sigurnosti na radu, teški radni uslovi, posebno u ekstremnim vremenskim prilikama”, ističe Stojkov.

Postoje li rešenja

Problem dečijeg rada, zatim direktna izloženost kancerogenim supstancama, zakon koji je prevideo bitnu kariku cirkularne ekonomije, samo su neki od problema, sa kojima se sakupljači suočavaju.

Primer rešenja je zadruga Connect Clean Roma Group koja funkcioniše na principu socijalnog preduzeća.

Zadruga je nastala sa ciljem da se neformalni sakupljači integrišu u formalni sektor reciklaže, poboljšaju svoje životne i radne uslove i doprinesu ekološkoj održivosti.

“Skupljači su članovi zadruge, koji zajednički odlučuju o poslovanju. Zadruga pruža obuke, alate i resurse potrebne za efikasno sakupljanje i sortiranje reciklabilnih materijala, omogućavajući članovima pristup sigurnijim i stabilnijim prihodima kroz legalne kanale reciklaže”, objašnjava Stojkov.

Mašina za reciklažu kablova je 100 odsto ekološko rešenje

Zadruga je pokrenuta uz podršku programa EU za zelenu agendu koji je sufinansirao nabavku mašine za reciklažu kablova. “Uz ovu mašinu omogućili smo da preko 30 sakupljača umesto paljenja kablova pređu na 100 odsto ekološko rešenje i da kroz zajedničko poslovanje recikliraju kablove umesto da ih pale”, ističe Stojkov.

„U Nišu je 2010. formiran Sindikat sakupljača kao odgovor na višedecenijsko ignorisanje individualnih sakupljača sekundarnih sirovina od strane državnih institucija koje se bave radom, zaštitom životne sredine, energetikom pa i ekonomijom“, kaže Osman Balić, jedan od osnivača sindikata i direktor YUROM centra.

“Profit je razlog zašto smo 2010. godine organizovali, prvi put u Evropi, Sindikat sakupljača sekundarnih sirovina“, navodi Balić. Sindikat je i formalno registrovan 2011. godine u Ministarstvu za rad i socijalnu politiku.

„Profit u sferi sekundarnih sirovina je bio u stvari neisplaćeni rad, zarada radnicima koji su otpad sakupili i prodali po izuzetno niskim cenama”, naglašava Balić.

U trenutku formiranja sindikata, cene su diktirali otkupljivači, što je u velikoj meri i danas slučaj.

„Tržište  sirovina nije postojalo ili se neuki radnici – sakupljači nisu upuštali u to. Zapravo “maheri” sistema su koristili tu neupućenost i neukost radnika, mahom Roma diskriminisanih i gurnutih na marginu formalnog sveta rada, radnog prava, ekonomije, zaštite na radu, medicine rada, opšteg razvoja iako su sve vreme živeli od njihovog rada i bogatili se“.

Balić ističe da je danas nešto bolja situacija i da postoji zainteresovanost nadležnih ministarstava i međunarodnih organizacija da se rad individualnih sakupljača sekundarnih sirovina uvede u legalne formalne tokove.

Za težak položaj radnika koji sakupljaju sirovine Balić kaže da odgovornost snosi Sindikat sakupljača, ali i sami radnici jer im je sindikalna i radnička svest na niskom nivou.

Sakupljači preživljavaju od danas do sutra

„Ta borba za preživljavanje od danas do sutra ne daje im da se uključe u kreiranje i planiranje boljih uslova za rad i veće zarade. Bilo je nekoliko planskih dokumenata od zakona do strategije u toj oblasti u čijem donošenju Sindikat nije učestvovao. Niti ih je ministarstvo zvalo, niti su se oni iz rukovodstva sindikata interesovali. Privredna komora Srbije i još nekoliko organizacija dobijali su projekte da taj problem reše davanjem predloga za delotvornu legalizaciju rada. Ali dalje od projekata i preporuka na papiru se nije odmaklo“.

Od kraja prošle godine sakupljači za svoj rad moraju da budu isplaćeni preko tekućih računa. Većina njih su korisnici socijalne pomoći, koja će im u tom slučaju biti ukinuta. Ako se to ne reši, može doći do smanjenja reciklaže u Srbiji koja je i inače simbolična i porasta socijalno zavisnih lica na budžetu države.

Rešenje može da bude kompletiranje zakonodavstva oko socijalnih zadruga i to treba da uradi nadležno ministarstvo. Balić naglašava da se na tome radi 20 godina, a šest punih godina se čeka na donošenje pravnih akata koja će regulisati poresku politiku za donet Zakon o socijalnom preduzetništvu i zadrugama u jednoj od najsiromašnijih zemalja Evrope.