Foto: iStock
Kada je krajem 2016. i početkom 2017. godine otkriveno oko 1.500 tona industrijskog otpada što zakopanog, što neovlašćeno uskladištenog u fabričkim halama, javnost Srbije saznala je po prvi put više informacija o ovoj vrsti otpada. Industrijski otpad nije naivan jer je dobrim delom on i opasan po životnu sredinu i ljude. Pet ili šest godina kasnije, posle pompeznih izveštaja u medijima i najava tadašnjeg ministra da će se država suočiti sa ovim problem, problem upravljanja industrijskim otpadom i dalje nije rešen. Kao i kada je reč o drugim vrstama otpada, i industrijski čeka neke nove ljude da ovo reše.
Industrijski otpad koji je pronađen u Beloj Crkvi, Obrenovcu, Novom Sadu, Pančevu i Bavaništu je istorijski otpad nasleđen iz propalih društvenih firmi, a to je ujedno i otpad iz aktivnih firmi koji je zbog loše kontrole državnih inspekcijskih službi ilegalno zakopan ili odložen umesto da bude pravilno zbrinut.
Do nepravilinosti u upravljanju industrijskim otpadom, da ne kažemo do kriminalnih radnji, što bi iz perspektive pravnog tumačenja verovatno bilo korektnije, dolazi i zato što je firmama zbrinjavanje otpada u inostanstvu, u nedostatku odgovarajućih postrojenja u Srbiji za reciklažu ili energetski tretman otpada, neuporedivo skuplje.
Dok se ne obezbede kapaciteti za reciklažu i energetski tretman opasnog industrijskog otpada i pojača inspekcijski nadzor, dešavaće se slučajevi ilegalnog odlaganja jer otpad ne može da nestane.
Svake godine se napravi skoro 70.000 tona opasnog otpada
Količine industrijskog otpada u Srbiji nisu male. U zemlji postoji oko 300.000 tona istorijskog otpada, a svake godine se napravi još 9,6 miliona tona novog industrijskog otpada, od čega je skoro 70.000 tona opasan otpad.
Prema podacima iz izveštaja Upravljanje otpadom u Republici Srbiji u periodu 2011-2020. godina Agencije za životnu sredinu Republike Srbije (SEPA) u periodu o 2012. do 2020. godine, na deponije je odloženo skoro 150.000 tona opasnog otpada, odnosno oko 21%, a 19% je izvezeno.
Ako bi uzeli da je prosečan trošak izvoza i tretmana opasnog otpada u inostranstvu 2,5 evra po kilogramu (konzervativna procena), procenjuje se da je za ovih devet godina privredu Srbije zbrinjavanje opasnog otpada u inostranstvu koštalo oko 35 miliona evra, odnosno oko četiri miliona evra godišnje. Koliko Srbiju košta odložen otpad na legalnim ili ilegalnim deponijama ne znamo, jer cenu ovakvog tretmana plaćamo i plaćaćemo zdravljem građana i životne sredine.
Poput komunalnog otpada i ambalaže, Srbija nema efikasan sistem za upravljanje ostalim vrstama otpada, koje se zbirno mogu nazvati industrijski otpad, i u koje spada poljoprivredni, građevinski, medicinski, mulj iz postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda i komercijalni (оtpad koji nastaje u preduzećima, ustanovama i drugim institucijama koje se u celini ili delimično bave trgovinom, uslugama, kancelarijskim poslovima, sportom, rekreacijom ili zabavom).
Šta se dešava sa industrijskim otpadom, i pre svega sa opasnim otpadom, u nastavku serijala „Srbija – od smetlišta do cirkularne ekonomije“ razgovarali smo sa Markom Rokvićem, direktorom firme Green Group, i Sinišom Mitrovićem, rukovodiocem Centra za cirkularnu ekonomiju Privredne komore Srbije (PKS).
Industrijski otpad – zakopana opasnost
Industrijski otpad podrazumeva sve vrste otpada koje nastaju pri nekoj industrijskoj proizvodnji, počevši od ambalaže u kojoj dolazi sirovina (karton, najlon, drvene palete, burad), zatim otpad koji nastaje tokom same proizvodnje, razne vrste ostataka, pomešane sirovine, otpadi usled havarije ili čišćenja, kao i otpadi koji nastaju održavanjem opreme…
Tako su, na primer, poljoprivredni otpadi svi otpadi koji nastaju u poljoprivrednoj proizvodnji, počevši od raznog biootpada, ali i otpadna sredstva za zaštitu bilja, ambalaža od ovih sredstava, folija od pokrivanja raznih kultura, otpad od održavanja mehanizacije.
Opasan otapd je i ambalažu u koju je opasan otpad bio upakovan
Industrijski otpad najviše pažnje izaziva jer sadrži i opasan otpad. Definicija kaže da je opasan otpad onaj koji po svom poreklu, sastavu ili koncentraciji opasnih materija može prouzrokovati opasnost po životnu sredinu i zdravlje ljudi i ima najmanje jednu od opasnih karakteristika utvrđenih posebnim propisima koje ga čine opasnim, uključujući i ambalažu u koju je opasan otpad bio ili jeste upakovan.
„Opasan industrijski otpad dolazi iz hemijske, tekstilne, farmaceutske, kožne industrije, zatim iz proizvodnje električne i elektronske opreme, baterija, akumulatora, boja, elektroliza, plastike. Takav otpad su i otpadna rabljena ulja, kontaminirana ambalaža, zauljene krpice, otpadne boje i farbe, otpadni filteri, zauljena voda“, kaže Marko Rokvić, direktor firme Green Group.
Neopasan otpad je uglavnom karton, razne vrste plastike, metal, i često ima i neku tržišnu vrednost, pa se privreda uglavnom brine o njemu.
Poseban problem je istorijski otpad, koji je, kako ističe, neverovatno težak i skup zadatak, jer se mahom nalaze u zapuštenim halama, rezervoarima, magacinima…
Na takvim lokacijama je opreznost strašno bitna, jer se nikad ne zna šta se može zateći, u kakvom stanju i kojim količinama, ističe on, i dodaje da troškove uklanjanja ovakvog otpada snosi Ministarstvo zaštite životne sredine.
Otpad pronađen u Beloj Crkvi (više stotina tona), u Obrenovcu (više od 50 tona), u Novom Sadu (oko 1.000 tona), kod Pančeva i Bavaništa (oko sto tona), predstavlja delom baš ovaj istorijski otpad. Iako je ovaj otpad sklonjen sa ovih lokacija, do danas nisu urađene analize kakva je šteta na zemljištu, tačnije kakvo je bilo zagađenje.
Za čišćenje istorijskog otpada potrebno deset milijardi dinara
Nema sumnje da je zbog dugotrajnog i neuslovnog skladištenja istorijskog otpada zagađeno zemlјište i podzemne vode. Zato, kako kaže Siniša Mitrović, rukovodilac Centra za cirkularnu ekonomiju Privredne komore Srbije (PKS), njegovo zbrinjavanje mora da uklјučuje i dekontaminaciju i saniranje lokacija.
On navodi da su republički inspektori za zaštitu životne sredine nalagali da se obavi karakterizacija tog otpada, da se privremeno uskladišti na bezbedan način i da se preda na dalјi tretman operaterima. Ali, velike koristi od toga nije bilo.
Mnoge firme nisu čak ni privremeno uskladištile svoj opasan otpad na bezbedan način, a prijave inspektora ostaju „mrtvo slovo na papiru“.
„Zato je hitno potrebno da država pomogne u zbrinjavanju otpada sa tih lokacija. Aktivnost Ministarstva je za svaku podršku i predlažemo da se godišnje obezbedi po jedna milijarda dinara u narednih deset godina kako bi se očistile te lokacije. Međutim, ni to nije dovoljno ukoliko ne investiramo u domaću infrastrukturu za skladištenje i tretman“, naglašava Mitrović.
Stiže i mulj iz postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda
Otpad kojeg će Srbija imati sve više je mulj iz postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda. U narednim godinama biće investirano oko četiri milijarde evra u ova postrojenja i kanalizacionu mrežu.
Godišnje se u Srbiji dobije oko 30.000 tona mulja, a kada se izgrade sva potrebna postrojenja biće i 500.000 tona. Stručnjaci kažu da ne postoji legalan način da se danas ovaj mulj u Srbiji bezbedno zbrine.
Zakoni su parcijalno tretirali ovu temu, pa je napravljena pat pozicija. Na sanitarne deponije ne sme da se odloži nešto što ima više od pet odsto organske materije, a u mulju ima više, dok je odlaganje na običnom zemljištu zabranjeno.
Struka je nedavno poručila da se mora izbeći nametanje loših rešenja iz inostranstva i predložili da se muljevi tretiraju kao posebna celina
Na kraju muljevi završavaju ili na smetlištima ili na nekom lokalnom odlagalištu ili se izvoze. Inače, iako se ne vode kao opasan otpad, muljevi mogu da budu opasni ako sadrže teške metale, ali i i PAH (policiklične aromatične ugljovodonike), mirkoplastiku, ostatke narkotika, organske zagađujuće materije (patogene mikroorganizme).
Struka odavno ukazuje na problem, a nedavno je na beogradskom Tehnološko-metalurškom fakultetu održan okrugli sto gde su eksperti poručili da se mora izbeći nametanje loših rešenja iz inostranstva i predložili da se muljevi tretiraju kao posebna celina usvajanjem uredbe ili pravilnika.
Oko 43 odsto ukupne količine muljeva u EU koristi se u poljoprivredi
U Evropskoj uniji prema podacima Evrostata za 2015, koji su slični najnovijim, oko 21 odsto otpadnih muljeva se koristi za dobijanje energije u procesima kogeneracije, insineracije i monosineracije, odnosno spaljuje sa sa drugim otpadima ili sam u specijalnim postrojenjima, što je, na primer, najčešći vid tretmana u Nemačkoj. Sa razvojem tehnologije phosphorous recovery, iz pepela se izdvaja čist fosfor koji se zatim koristi za veštačko đubrivo, pa je tako udeo iskorišćenja otpadnog mulja za đubrenje poljoprivrednih površina sa 28 odsto u 2005. godini, dostigla 43 odsto u 2015.
Raste i procenat kompostiranja na 15 odsto, ali samo za muljeve koji u sebi ne sadrže primese teških metala i drugih štetnih supstanci. Oko 17 odsto otpadnog mulja se u EU zbog nedostatka postrojenja za tretman ili cene tretmana i dalje odlaže na deponije, iako je u velikom broju članica to zabranjeno zakonom.
Oko 25 odsto firmi ne prijavljuje opasan otpad
Po Zakonu o upravljanju otpadom, svaka firma je u obavezi da razdvaja sve vrste otpada koji pravi, da ih bezbedno skladišti i predaje operateru odnosno preduzeću koji ima dozvolu za upravljanje otpadom – za skladištenje, tretman i izvoz. To može biti recikler, postrojenje za tretman otpada, ili skladište otpada, sa namenom za izvoz.
Marko Rokvić kaže da za koristan otpad, operatera uglavnom ima dovoljno, što velikih reciklera, što malih lokalnih sakupljača. Čak su kapaciteti za reciklažu kartona, PET-a, metala daleko veći od količina koje sa sakupe kod nas (otpad preuzet od privrede i sakupljen od građana).
Za opasan otpad zaduženi su operateri sa posebnim dozvolama, bilo za skladištenje, bilo za tretman.
Oko četvrtina opasnog otpada biva bačena, zakopana ili prosuta negde u Srbiji
Na pitanje šta su problemi u upravljanju opasnim otpadom, Rokvić odgovara da mnoga preduzeća dosta dobro upravljaju otpadom, ali bar 25 odsto firmi koje ga generišu to ne prijavljuje. Taj otpad biva bačen, zakopan ili prosut negde u Srbiji.
„Zakon je jasan, samo je mehanizam primene neefikasan. Lokalni inspektori često nisu dobro upoznati sa opasnim otpadom, dok pokrajinski i republički prosto ne stižu da sve provere“, priča Rokvić.
Sledeći problem su kapaciteti postrojenja za tretman i skladištenje, koji nisu dovoljni, pa firme moraju da čekaju da se njihov otpad uskladišti, tretira ili izveze.
Ne postoji dovoljno kapaciteta za tretman i skladištenje
Postoji određeni fizičko-hemijski tretmani, gde se ovaj otpad inertizuje koristeći razne hemijske agense. Osim toga, obavlja se i tretman kontaminirane ambalaže, rafinacija, ali i su-spaljivanje otpadnog ulja. Tretiraju se, takođe, i neki hemijski otpadi, čija svojstva i sastav odgovora postojećem tehnološkom postupku tretmana otpada.
„Kod nas se ne može tretirati farmaceutski otpad, dobar deo hemijskog i otpad od sredstava za zaštitu bilja (pesticidi i drugo), kao i mnoge vrste otpadnih boja“, navodi Rokvić.
Zato se od ukupno oko 70.000 tona opasnog otpada u Srbiji oko 80 odsto izveze, i to u zemlje Evropske unije, mahom Austriju, zatim Nemačku, Švajcarsku i Grčku. Ovaj otpad se, dodaje Rokvić, uglavnom predaje u spalionice otpada, koje koriste otpad kao gorivo.
Pojedini operateri naplate firmama da se pobrinu za njihov otpad, a onda ga negde zakopaju
On napominje da je izvoz otpada prilično složen proces, i skup. Troškove preuzimanja opasnog otpada snosi generator otpada, i kreću se od 0,5 evra po kilogramu za neke otpade koji imaju tretman kod nas, do pet evra za otpade koji se izvoze.
Sledeći problem su operateri koji rade mimo zakona, tako što naplate firmama da se pobrinu za njihov otpad, a onda ga negde zakopaju, poput primera iz Obrenovca, ili odlože u napuštene hale, primer Bele Crkve.
Uprkos svemu on smatra da je stanje u vezi sa opasnim otpadom bolje nego pre desetak godina, kada je sav otpad završavao na lokalnim deponijama.
Obezbediti tretman opasnog otpada u Srbiji kako bi privreda uštedela
Siniša Mitrović, iz PKS, kaže da u Srbiji ne postoje strateška postrojenja za upravlјanje opasnim otpadom, a namera Vlade Srbije da ih izgradi naišla su na ogromno protivlјenje javnosti.
Zbog toga nije iskorišćeno 14 miliona evra, koje je obezbedila EU za izgradnju postrojenja za fizičko-hemijski tretman otpada, naglašava Mitrović.
Izgradnja ovog postrojenja bila je predviđena Strategijom upravlјanja otpadom za period 2010-2019, gde je pisalo da je potrebno „uspostaviti sistem upravlјanja opasnim otpadom, izgraditi centralna regionalna skladišta opasnog otpada i započeti izgradnju postrojenja za fizičko-hemijski tretman opasnog otpada do 2014“.
Mitrović: Konkurentna cena tretmana otpada u Srbiji zaustavila bi izvoz i povećala konkurentnosti srpske privrede kroz smanjenje troškova
„Investicija Elixir Grupe u izgradnju prve spalionice industrijskog otpada na Zapadnom Balkanu, kapaciteta 80.000 tona, može rešiti problem i istorijskog i otpada koji se generiše u proizvodnji“, navodi Mitrović.
On smatra da nema rasta BDP, novih investicija, održive proizvodnje bez infrastrukture za industrijski i opasan otpad, i naglašava da bi konkurentna cena tretmana otpada u Srbiji zaustavila izvoz, kao i povećala konkurentnosti srpske privrede kroz smanjenje troškova.
Marko Rokvić, direktor firme Green Group, smatra da je princip hijerarhije upravljanja otpadom uglavnom floskula, i retko se primenjuje u pravoj meri. Preduzećima je, kako kaže, njihov proizvod na prvom mestu, cena i kvalitet, i otpadom se bave koliko moraju i koliko ih država primorava.
Rokvić: Opasan otpad je naša realnost i od njega se ne može pobeći
I on smatra da investicija kompanije Elixir u postrojenje za energetski tretman otpada može biti dobro rešenje za Srbiju, upravo zbog rešavanja problema sa skladištima, ograničenim tretmanom opasnog otpada i izvozom. Ovakva postrojenja, ukoliko se rade po svim svetskim standardima, koštaju poprilično, i dosad nijedan operater nije imao mogućnosti za takve poduhvate.
Rokvić smatra da država treba da isprati i podrži ovakve stvari, ali da ne bi smela da se finansijski upliće u slične projekte.
On podseća da je bilo pokušaja da država pokrene centre za upravljanje opasnim otpadom, ali su svi projekti te vrste u startu padali zbog otpora javnosti.
„Ljudi su prilično uplašeni kada čuju termin ‘opasan otpad’, iako ne znaju puno o tome. I s obzirom na naša iskustva, i ne čudi me da ljudi imaju rezerve prema državnim projektima“, kaže on.
Rokvić naglašava da je opasan otpad naša realnost, da se ne može pobeći od njega, kao i da koncept „ne u mom dvorištu“ ne može uvek da važi.
„Moramo postati svesni koliko ga ima, i da se ponašamo kao odgovorni ljudi koji preuzimaju odgovornost za svoje postupke. Kako je bivši predsednik svetske asocijacije za čvrsti otpad Antonis Mavropulos govorio: ne radi se u stvari o otpadu, uvek se radi o ljudima“, poručio je Rokvić.
DA ZNAMO
OPASAN OTPAD – otpad koji ima bar jedno od svojstava koje ga čine opasnim (eksplozivnost, zapaljivost, sklonost oksidaciji, organski je peroksid, akutna otrovnost, infektivnost, sklonost koroziji, u kontaktu sa vazduhom oslobađa zapaljive gasove, u kontaktu sa vazduhom ili vodom oslobađa otrovne supstance, sadrži toksične supstance sa odloženim hroničnim delovanjem, kao i ekotoksične karakteristike), kao i ambalaža u kojoj je bio ili jeste spakovan opasan otpad.
NEOPASAN OTPAD – otpad koji nema karakteristike opasnog otpada.
INDUSTRIJSKI OTPAD – otpad koji nastaje pri nekoj industrijskoj proizvodnji, počevši od ambalaže u kojoj dolazi sirovina (karton, najlon, drvene palete, burad), zatim otpad koji nastaje tokom same proizvodnje, razne vrste ostataka, pomešane sirovine, otpadi usled havarije ili čišćenja, kao i otpadi koji nastaju održavanjem opreme… (Prema Zakonu o upravljanju otpadom rudarski i otpad iz kamenoloma ne spadaju u industrjski otpad.)
TRETMAN OTPADA – operacije ponovnog iskorišćenja ili odlaganja, uključujući prethodnu pripremu za ponovno iskorišćenje ili odlaganje.
POSTROJENJE ZA ENERGETSKI TRETMAN OTPADA; POSTROJENJE ZA ENERGETSKO ISKORIŠĆENJE OTPADA; SPALIONICE OTPADA – postrojenja u kojem se obavlja termički tretman (spaljivanje) otpada. Postoje dve vrste tretmana: insineracija i ko-insineracija.
INSINERACIJA OTPADA (SPALJIVANJE OTPADA) – termički tretman otpada sa ili bez iskorišćenja energije proizvedene sagorevanjem, a koji obuhvata i pirolizu, gasifikaciju i sagorevanje u plazmi.
KO-INSINERACIJA OTPADA; SU-SPALJIVANJE OTPADA; ENERGETSKO ISKORIŠĆENJE OTPADA; ENERGETSKI TRETMAN OTPADA – termički tretman otpada čija je primarna uloga proizvodnja energije ili materijalnih proizvoda i koji koristi otpad kao osnovno ili dodatno gorivo ili u kojem se otpad termički tretira radi odlaganja.
Budite prvi i ostavite komentar na ovaj članak.