(Ne)upravljanje vodnim resursima u Srbiji: sistem bez plana i ljudi

U organizaciji Akademijskog odbora za energetiku i Akademijskog odbora za dinamiku klimatskog sistema Srpske akademije nauka i umetnosti, krajem prošle godine je održan okrugli sto na temu Vodni resursi u Republici Srbiji – rizici, problemi i rešenja. Stručnjaci iz različitih oblasti održali su u dva dana jedanaest predavanja o stanju vodnih resursa i zaštiti vode od zagađenja.

O zaključcima okruglog stola i stanju vodnih resursa u Srbiji su za Balkan Green Energy News govorili doktorka medicine Elizabet Paunović, penzionisana direktorka Evropskog centra za životnu sredinu i zdravlje Svetske zdravstvene organizacije, i Vladimir Pavićević, profesor na Katedri za inženjerstvo zaštite životne sredine Tehnološko-metalurškog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Srbija nije zemlja siromašna vodom, iako se u najvećoj meri oslanja na tranzitne površinske vodne resurse. Na listi od 163 analizirane zemlje u pogledu takozvanog vodnog stresa za 2023. godinu, Srbija je na 96. mestu. Do vodnog stresa dolazi kada potrebna zapremina vode predstavlja velik udeo ukupne raspoložive zapremine u izvesnom periodu ili kada je njena upotreba ograničena lošim kvalitetom.

Naglašavajući značaj vode kao uslova života, Evropska unija je pri usvajanju temeljnog zakona ‒ Okvirne direktive o vodama (ODV) – u preambuli navela: „Voda nije komercijalni proizvod kao drugi, već nasleđe koje mora biti zaštićeno, branjeno i tretirano kao takvo.“

Ipak, realno stanje u Srbiji je zabrinjavajuće. Paunović ističe da je u Srbiji veliki problem što se vrlo često i stručno i zakonodavno voda, higijena i sanitacija posmatraju odvojeno. „U stručnoj literaturi koja je reflektovana i u međunarodna dokumenta i u Protokol o vodi i zdravlju koji ide uz Konvenciju o zaštiti i korišćenju prekograničnih vodotokova i međunarodnih jezera (Konvencija o vodama) Ekonomske komisije za Evropu Ujedinjenih nacija (UNECE), voda, higijena i sanitacija se posmatraju integralno, jer se sa zdravstvene strane one samo tako mogu posmatrati“, kaže Paunović.

Monitoring kvantiteta i kvaliteta površinskih i podzemnih voda u Srbiji je na nivou od oko 20 odsto potrebnog

Ona objašnjava da jedan segment predstavlja dostupnost i kvalitet vode za piće. Drugi segment je higijena, koja podrazumeva i dostupnost toaleta kako u javnim institucijama, posebno u školama i bolnicama, tako i kontekstu privatnih uslova stanovanja. Treći neodvojiv segment predstavlja sanitacija odnosno kanalizacija i prerada otpadnih voda, kako komunalnih tako i industrijskih.

Imajući u vidu da je broj lokacija za praćenje kvantiteta i kvaliteta površinskih i podzemnih voda na nivou od oko 20 odsto potrebnog, kvalitet vode u Srbiji je upitan.

Kvalitet vode za piće u seoskim sredinama pod znakom pitanja

Paunović kao jedno od gorućih pitanja ističe veliki disparitet između kvaliteta vode u gradskim i seoskim sredinama u Srbiji. Istraživanje koje je 2017. godine sproveo Institut za javno zdravlje Srbije Dr. Milan Jovanović Batut o kvalitetu vode u seoskim područjima, gde živi oko 40 odsto stanovnika Srbije, pokazuje da je samo 67 odsto uzoraka vode iz vodovoda i 68 odsto iz pojedinačnih izvora bilo mikrobiološki ispravno.

„Nije prava slika ako na nivou države damo neki sumarni procenat, pa se kaže da je od nekih 60 do 80 odsto stanovništva priključeno na bezbedne i sigurne izvore vode za piće. To je na nivou države. Međutim, imate seoska područja gde je minimalan broj priključen na javne vodovode, većina je priključena na male vodovode, ili na bunare, a kvalitet je pod ogromnim znakom pitanja, jer ga niko ne kontroliše“, kaže Paunović.

Na pitanje zašto je to tako, profesor Pavićević kaže da su mali seoski vodovodi nastali tako što su se ljudi udružili i kaptirali neki dobar izvor vode, a da kasnije niko nije bio voljan da daje novac za održavanje. „Nema ustanove koje je za to nadležna na nivou opštine, zbog čega se ovi vodovodi vremenom praktično devastiraju, pri čemu niko ne kontroliše ili vrlo retko kontroliše fizičkohemijsku i mikrobiološku ispravnost i niko ne zna šta ljudi piju“, istakao je Pavićević.

U seoskim školama voda nije dostupna svim učenicima

Paunović se posebno osvrnula na stanje u seoskim školama koje se uglavnom snabdevaju vodom iz pomenutih malih vodovoda: “Istraživanje urađeno 2022. godine pokazuje ne samo da kvalitet vode nije dobar, nego u tim školama nema ni dovoljan broj slavina i voda nije dostupna svim učenicima. Takođe, ankete pokazuju da vrlo malo učenika koristi toalete, malo učenika pere ruke, a menstrualna higijena, o kojoj se malo govori, veoma je problematična. Imamo situaciju da neke devojčice ne idu u školu u doba menstruacije“.

Naša sagovornica je skrenula pažnju na vodu, higijenu i sanitaciju u zdravstvenim ustanovama. „Kod nas, na sreću, sve zdravstvene ustanove, i seoske i gradske, imaju dostupnu vodu iz vodovoda. Sa druge strane, kakav je kvalitet vode ako je, recimo, ambulanta na seoskom području, da li ona ima toalet, kakvi su toaleti, da li su odvojeni toaleti za osoblje i za pacijente, da li imate sredstva za menstrualnu higijenu, to je veliki znak pitanja isto kao i u školama“, navela je.

Kada govorimo o sanitaciji, u Srbiji je samo oko 60 odsto stanovništva priključeno na kanalizaciju, a svega sedmina otpadnih voda se prečišćava. Mnogi kanali i manje reke u Vojvodini, okolini Beograda i Šumadiji pretvoreni su u otvorene kolektore fekalne i industrijske vode.

Pavićević upozorava i na septičke jame, koje često nisu napravljene kako treba i nemaju vodonepropusno dno, pa dolazi do mešanja sa podzemnom vodom, posebno tokom jakih padavina i zbog visokog nivoa podzemnih voda.

Posledice konzumacije zagađene vode

Kvalitet vode koju konzumiramo direktno utiče na naše zdravlje. „Kod mikrobiološkog zagađenja, uglavnom se promene odnose na prisustvo dijareje, povraćanje, gastrointestinalne simptome, i oni su kod nas sve više prisutni“, objašnjava Paunović.

U Novom Sadu su u vodi za piće otkrivene nematode. To su valjkasti crvi koji sami po sebi ne moraju biti opasni, međutim oni su indikator koji pokazuje da su koncentracije hlora u vodi niske ili ga uopšte nema. „Ako u vodi postoje nematode, velika je verovatnoća da u vodi ima i drugih štetnih elemenata. Ova voda je opasna i nije za piće“, naglašava Paunović, dodajući da je potrebno raditi na rešavanju, dok je umanjivanje ovog problema neodgovorno.

Sa druge strane, uticaj hemijskog zagađenja na zdravlje može da se ispolji i nekoliko godina kasnije. Kako objašnjavaju Pavićević i Paunović, velika područja u Vojvodini zbog sastava tla imaju prirodno visoku koncentraciju arsena. Voda koja u sebi sadrži više od 10 mikrograma po litru je opasna po zdravlje ako se pije stalno ili u dužem vremenskom periodu. „Čak i mala prekoračenja su opasna, jer je arsen kancerogen i zato Vojvodina ima višu incidenciju raka pluća“, ističe Paunović.

Snabdevanje vodom za piće treba da bude takvo da je bezbedno za svakoga

Kao pozitivan primer navela je Mađarsku, koja je u 1.137 opština sprovela program za poboljšanje kvaliteta vode za piće kako bi smanjila nivoe arsena ispod vrednosti smernica Svetske zdravstvene organizacije (SZO).

Kada se govori o zdravstvenim rizicima, važno je istaći da nisu sve grupe stanovništva jednako pogođene. „Snabdevanje vodom za piće treba da bude takvo da je bezbedno za svakoga, znači i za bebe i za ljude preko 65 godina, ljude koji već imaju neke hronične bolesti ili oštećenja organa. Snabdevanje stanovništva mora da bude takvo da niko od njih nema negativne posledice“, ističe Paunović.

Prema njenim rečima, za bezbedno snabdevanje stanovništva vodom za piće od presudne je važnosti sistemska procena zdravstvenih rizika duž celokupnog lanca – od vodozahvata do krajnjeg korisnika. „Takva procena kod nas se, nažalost, ne sprovodi“, upozorila je.

Industrijski objekti imaju sisteme za prečišćavanje, ali ih ne koriste

Doktorka Paunović se osvrnula i na problem ispuštanja štetnih i opasnih materija iz industrijskih postrojenja i potencijalnu štetu otvaranja rudnika litijuma u Jadru.

Kritikujući izjavu ministarke da „zagađenje nije problem, jer pijemo vodu iz vodovoda“, doktorka je istakla da takva tvrdnja zanemaruje širu sliku. „Nije problem samo arsen, niti je to pitanje vezano samo za jedan projekat. Svi hemijski polutanti mogu ugroziti izvore vode, a javnost često nije svesna da postrojenja za prečišćavanje nemaju kapacitete za uklanjanje takvih supstanci“, upozorila je.

Profesor Pavićević objašnjava da, po Zakonu o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine, veliki industrijski objekti moraju da imaju Integrisanu dozvolu za prevenciju i kontrolu zagađenja (IPPC dozvola), u okviru kojih treba da obezbede prečišćavanje otpadnih voda, a inspekcija bi to trebala kontinuirano da kontroliše.

Inspekcijski nadzor je najslabiji deo celog sistema zaštite životne sredine

Sa druge strane, po njegovim rečima, inspekcijski nadzor je najslabiji deo celog sistema zaštite životne sredine, jer je inspektora za zaštitu životne sredine u Srbiji jako malo i nadzor se često sprovodi samo formalno. „Često se desi da se inspektorima kaže: ‘Tamo ne ideš’, ako je taj neko blizak vlastima. Ili, čak i kada idu, moraju da se najave, pa onda sve izgleda kako treba samo tog dana. Uzmu uzorke, ali ti uzorci su namešteni, rezultati ispadaju dobri, a ostatak godine truju i zagađuju“, naglasio je.

Pavićević kaže da su glavni problem visoki operativni troškovi postojenja za prečišćavanje koje kompanije imaju, ali ne koriste. Troše mnogo struje i hemikalija i neko mora da ih održava. „To su ozbiljni troškovi i onda firme – bilo domaće, bilo strane – gledaju da na tome uštede. Moram da budem iskren ‒ strane kompanije su i dalje bolja varijanta od domaćih tajkuna i novobogataša“, napomenuo je.

Profesor se nadovezao na priču o projektu Jadar, istakavši da je potpuno neprihvatljivo da se, čak i u slučaju minimalnog rizika, ugrozi vodosnabdevanje budućih generacija.

„Ako se ugrozi glavno potencijalno izvorište podzemnih voda, a to su region Jadra i Mačve, šteta bi bila neprocenjiva“, upozorio je. Pozivajući se na analize hidrogeologa, posebno profesora Zorana Stevanovića, naglasio je da postoji ozbiljan rizik da bi izgradnja rudnika dovela do zagađenja najperspektivnijeg izvorišta podzemnih voda u zemlji.

„Podzemna voda je posebno dragocena, jer je priroda već obavila veliki deo procesa prečišćavanja. Voda prolazi kroz zemlju i prolazi kroz niz reakcija koje mi danas pokušavamo da oponašamo u našim postrojenjima. To je izuzetan resurs, koji moramo da sačuvamo,“ dodao je Pavićević.

Protokol o vodi i zdravlju: primena samo na papiru

Iako je Srbija još 2013. godine pristupila Protokolu o vodi i zdravlju, praksa pokazuje da njegov potencijal u rešavanju problema povezanih sa vodom i dalje ostaje neiskorišćen.

„Protokol daje jasne smernice za sistemski pristup – od ispitivanja stanja do rešavanja problema, naročito kada su u pitanju zdravstveni efekti. Zato mu je Republika Srbija i pristupila, zato su urađena neka ispitivanja i određeni nacionalni ciljevi i zato država izveštava Sekretarijat Protokola o implementaciji“, objašnjava Paunović

Međutim, kako kaže, primena u praksi daleko je od očekivane. „Mi sve to imamo na papiru, a to sa papira u praksu – to nam mnogo slabo ide. Ja kad sam spremala predavanje, morala sam da idem na sajt UNECE da bih videla gde Srbija stoji. Nijedno naše ministarstvo ni institucija ne izveštava integralno o implementaciji protokola i stepenu ostvarenosti postavljenih nacionalnih ciljeva na srpskom jeziku na svojim sajtovima“, naglašava ona.

Sama svrha protokola je da bude alatka za rešavanje problema, ističe Paunović: „To nije samo deklaracija – imate ciljeve, nosioce, rokove, instrumente, budžetiranje. Sve je operativno definisano.“

Problem, kako kaže, nije u nedostatku okvira, već u njegovom ignorisanju, i što ne postoje kontrola i nadzor nad preuzetim obavezama. „To što mi ne znamo ni na srpskom o čemu se radi, što se informacije mogu naći samo na sajtu konvencije – to je posledica neodgovornosti i angažovanja nestručnih ljudi“, ocenjuje Paunović.

Ona ističe da se protokol retko pominje i na stručnim sastancima i da mehanizme iz protokola malo ko poznaje od onih koji treba da koriste ovu alatku: instituti i zavodi za javno zdravlje koji treba da rade procene zdravstvenih rizika po metodologiji SZO, zatim lokalne samouprave, komunalna preduzeća, vodovodi i radne grupe koje se bave strateškim planiranjem u vezi sa upravljanjem vodama.

Male reke postaju otpadni kanali

Iako je Srbija bogata kvalitetnim vodama, velik broj vodotokova je uništen. Na teritoriji Srbije formira se samo oko osam odsto voda koje učestvuju u vodnom bilansu i ukupnom godišnjem oticaju, a ostale su tranzitne.

„Srećna okolnost je da naše tranzitne reke imaju veliku moć samoprečišćavanja. Ni one nisu u savršenom stanju ali se, prema dostupnim podacima, kreću u granicama propisanih vrednosti za drugu i treću klasu površinskih voda. Male reke u gusto naseljenim regionima su u najlošijem stanju, pogotovo u Vojvodini, Šumadiji i istočnoj Srbiji. Borska reka i Pek su uništeni. To su više otpadni kanali nego reke“, rekao je Pavićević.

Upozorio je da Srbija još uvek ne poseduje sveobuhvatnu i stratešku politiku u oblasti upravljanja otpadnim vodama. Ističe da su Beograd i Novi Sad poslednji gradovi koji bi trebalo da dobiju državna sredstva ili da se država zadužuje za izgradnju postrojenja, jer komunalne otpadne vode ispuštaju u Dunav, koji ima izuzetan kapacitet za samoprečišćavanje.

Pavićević: Srbija mora prvo da rešava veće zagađivače na manjim vodotocima

„Srbija mora prvo da rešava veće zagađivače na manjim vodotocima. Niš, na primer, ispušta otpadne vode u Nišavu, koja je leti mala reka i ne može da apsorbuje tolike količine zagađenja. Novi Sad, iako je veći i industrijski razvijeniji, otpadne vode ispušta u Dunav. Prosečan protok Dunava kod Novog Sada je oko četiri hiljade kubnih metara u sekundi – to je četiri milionа litara u sekundi. Znači, ogromna moć prirodnog samoprečišćavanja. Ipak, to nikako nije razlog da zloupotrebljavamo Dunav, već da ga sačuvamo“, naglasio je profesor.

Slična je situacija i sa Beogradom, koji neprečišćene komunalne otpadne voda ispušta direktno u Savu i Dunav. Profesor navodi da se efekti zagađenja osećaju nizvodno samo do Ritopeka – što ne opravdava činjenicu da najveći grad i dalje nema postrojenje za prečišćavanje komunalnih otpadnih voda.

„Ako nas neko pita koje je najbolje postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda u Srbiji, odgovor je – Dunav. A iza njega mnogo praznih mesta, pa tek onda sve ostalo. To je naša sramota“, rekao je Pavićević.

On podseća na evropsku Okvirnu direktivu o vodama iz 2000. godine, koja nalaže rešavanje problema po slivovima – od izvora ka ušću. „Na primer, u slivu Zapadne Morave trebalo bi prvo rešiti pitanje otpadnih voda u Užicu, zatim u Čačku, Kraljevu i Kruševcu. Umesto toga, mi gradimo postrojenja nizvodno, dok uzvodni gradovi i dalje zagađuju“, rekao je Pavićević.

Dodao je da pokušaji da se u Užicu izgradi postrojenje nisu uspeli zbog lokalnih dnevnopolitičkih partijskih interesa, i da je zbog toga dovedena u pitanje celokupna efikasnost strategije prečišćavanja u tom slivu.

Osam ministarstava direktno nadležno za vodne resurse

Na kraju, profesor Pavićević poziva na hitno institucionalno objedinjavanje znanja, resursa i odgovornosti. Kako kaže, kod nas je osam ministarstava direktno nadležno za vodne resurse. Problem je što saradnja između njih nije ni blizu zadovoljavajućeg nivoa. „Potrebna je jedna organizacija, jedna ustanova, jedno telo koje bi se bavilo vodnim resursima i koje bi uključivalo najbolje stručnjake iz različitih oblasti“, naglasio je.

Kao pozitivan primer Pavićević ističe Hrvatsku, koja je nakon formiranja ustanove Hrvatske vode, značajno unapredila upravljanje vodama. „Mora da postoji jedno mesto gde se svi problemi sagledavaju. U zavisnosti od situacije, nekada će prioritet biti poplava, nekad suša. Stalno bi trebalo da se bavi stvarima koje treba unapređivati, recimo održavanjem postojećih i podizanjem novih postrojenja za prečišćavanje komunalnih i industrijskih otpadnih voda. U Srbiji imamo ogroman stručni potencijal – fakultete, stručne institute, institute za javno zdravlje, lekare, ekologe, hemičare i inženjere koji su se uključili u ovu temu. Ali ako ne postoji jedan centralni organ koji bi to koordinisao, ako nema jasne odgovornosti i strategije, nećemo ništa ozbiljno postići. Moramo da gradimo sinergiju, koja danas, nažalost, ne postoji“, rekao je.

Samo trećina sredstava prikupljena za zaštitu životne sredine zaista i bude iskorišćena u te svrhe

Pavićević kao jedan od problema ističe i to što Ministarstvo zaštite životne sredine nema finansijsku nezavisnost, iako sredstva koja se opredeljuju za zaštitu životne sredine nisu mala. „Svaki predmet koji je posle upotrebe poseban tok otpada, to je mnogo toga što vidite sad oko sebe ‒ automobili, gume, ulja, električni uređaji, telefoni, računari i tako dalje, ima u maloprodajnoj ceni deo namenjen zaštiti životne sredini. Kada bi se ova sredstva zaista koristila, moglo bi dosta toga da se uradi“, kazao je.

Po nezvaničnim procenama, samo trećina sredstava koja se prikupi na ime zaštite životne sredine zaista i bude iskorišćena u te svrhe.

Pored brojnih sistemskih problema, profesor Pavićević ukazuje na nedostatak stručnog kadra. „Kadrovski aspekt je jednako važan kao i sistemski. Nemamo dovoljno kvalitetnih stručnjaka – ne nedostaju nam samo novac ili oprema, već pre svega obrazovani, mladi ljudi iz različitih struka“, naglašava. Dodao je da tema vode zahteva znanja iz najmanje deset oblasti.

„Nažalost, partijsko zapošljavanje dovelo je do toga da se tim poslovima bave ljudi koji za to nisu obrazovani. Ne poznaju materiju, često nisu ni svesni potrebe da se dodatno edukuju, ali su dovoljno poslušni da ostanu na tim funkcijama. Negativna selekcija dalje proizvodi lanac sličnih izbora na nižim nivoima, pa smo došli do situacije da u svim vodovodnim sistemima suštinski vapimo za kvalitetnim kadrom“, zaključuje Pavićević.