Lokalna rešenja su najodrživija – inkluzivni sistem upravljanja otpadom šansa za sakupljače u Srbiji

Autorke: Kristina Cvejanov, predsednik Srpske asocijacije reciklera ambalažnog otpada i Žaklina Živković, Balkan  Network Coordinator at European Greens

Vruće leto u Srbiji dodatno je zagrejala odluka javnog komunalnog preduzeća „Čistoća“ iz Novog Sada o angažovanju privatnih kompanija za pružanje usluga fizičkog obezbeđenja u odbrani komunalnih kontejnera od neformalnih sakupljača sekundarnih sirovina. Ovakav potez ne samo da je iznenadio građane, već je naišao i na osudu od strane organizacija koje se bore za prava sakupljača otpada, a ceo slučaj ukazao na bolnu tačku postojećeg sistema upravljanja otpadom ne samo u prestonici Vojvodine, već u Srbiji generalno.

U svetlu otvaranja pregovora o Poglavlju 27 o životnoj sredini i usvajanja standarda i direktiva Evropske unije, otvorio je pitanje kakva rešenja u oblasti upravljanja otpadom su potrebna Srbiji? Da li sve zemlje kandidati za članstvo u Evropskoj uniji treba da kopiraju rešenja primenjena na „razvijenom Zapadu“ ili treba da poštuju kulturne, socijalne i ekonomske razlike i u tom svetlu podrže lokalne ekonomske i ranjive grupe?

JKP “Čistoća” kao glavni razlog za angažovanje privatnog obezbeđenja navodi štetu koju sakupljači sekundarnih sirovina čine komunalnim kontejnerima, ali i finansijske gubitke prouzrokovane krađom reciklabilnog otpada iz njih. Većina građana Srbije nema svest da otpad koji bacaju ima neku vrednost, pa je bilo očekivano iznenađenje javnosti drakonskim merama, kontraverznim sa stanovišta ljudskih prava, sprovedenim u cilju odbrane sadržaja kontejnera, koji po zakonu priprada lokalnom komunalnom preduzeću ovlašćenom za sakupljanje otpada.

Šire gledano, činjenica je da postojeći sistem sakupljanja reciklabilnog otpada u komunalnom sektoru ne funkcioniše. Samo 5% komunalnog otpada u Srbiji se reciklira, a u većini opština i ne postoji infrastruktura za primarnu selekciju reciklabilnog otpada. Hitne investicije u ovoj oblasti su neophodne, ali pre toga potrebno je kreirati zakonska rešenja koja će ih učiniti održivim.

Ekspanzija sakupljača posledica stanja u srpskoj privredi

Neformalni sakupljači u Srbiji nisu pojava novijeg datuma. Bili su u daleko manjem procentu prisutni u našem društvu još od 60-tih godina prošlog veka kada je u SFRJ intenzivno počela da se razvija metalska i industrija proizvodnje papira. “Kupujemo stare veš mašine, bojlere, akumulatore”, odzvanjalo je sa megafona montiranih na automobile i kombije tokom srećnih godina jugoslovenskog socijalizma. Za razliku od današnjih, nekadašnji sakupljači nisu vadili otpad iz komunalnih kanti i kontejnera, već su ga direktno preuzimali iz domaćinstva i malih “komšijskih” radnji, a zatim predavali preduzećima koja su se bavila delatnošću prerade otpada.

Prva ekspanzija sakupljača po kontejnerima desila se tokom 90-tih godina u kojima je krenulo vrtoglavo ekonomsko propadanje. U tom periodu, meta sakupljača je uglavnom bila hrana, stara odeća, a nekadašnji samoupravni otpadaški giganti – firme koje su se bavile sakupljanjem i trgovinom sekundarnih sirovina ili njihovom preradom dovedene su na ivicu opstanka, da bi početkom novog veka usledili stečaji, privatizacije.

Razvoj reciklažne industrije u Srbiji i sve veća potreba za otpadom kao sirovinom u kombinaciji sa ekonomskom krizom uticao je i na omasovljenje sakupljanja sekundarnih sirovina od strane fizičkih lica. Danas značajan udeo u količinama sakupljenog i recikliranog otpada dolazi upravo iz neformalnog sektora. Prema nezvaničnim procenama, u Srbiji radi između 30 i 50 hiljada individualnih sakupljača otpada. Pripadnici romske nacionalne manjine čine 70% ove grupacije. Njima je zbog visoke rate nezaposlenosti, teških uslova života, niskog nivoa obrazovanja i etničkih predrasuda, uglavnom uskraćena mogućnost legalnog zaposlenja u sredinama u kojima žive, a samim tim osnovno ljudsko pravo – pravo na rad zagarantovano Ustavom Srbije u članu 60. Kako socijalna pomoć od 50 evra mesečno po članu domaćinstva ne može da obezbedi život iznad granice siromaštva, otpad je postao dodatan izvor zarade ove ranjive grupe.

Korisni za društvo, kriminalizovani od strane zakona

Posao sakupljača nije lak, njihov radni dan traje između 10 i 12 sati, dnevno pređu između 30 i 50 kilometara. Nažalost, neformalni sakupljači u postojećem zakonskom okviru nemaju mogućnost da regulišu svoj status i ostvare minimum radničkih prava: pravo na socijalno, zdravstveno i penziono osiguranje, iako su ključni faktor u razvoju reciklažne industrije u Srbiji.

Prema podacima Srpske asocijacije reciklera ambalažnog otpada 80% sakupljenih i prerađenih količina PET otpada dolazi iz privatnog sektora, a samo 20% sirovina za preradu obezbede komunalna preduzeća. U industriji reciklaže starog papira i kartona taj procenat je čak drastično niži i iznosi samo 1%, a sam kvalitet materijala iz ovog izvora je diskutabilan jer često ne zadovoljava minimum zahteva u pogledu čistoće i vlažnosti ulazne sirovine. Imajući u vidu da privatne sakupljačke firme do sirovine dolaze otkupom otpada od strane fizičkih lica – neformalnih sakupljača sekundarnih sirovina, dolazi se do zaključka da najveća zasluga za razvoj reciklažne privrede u Srbiji i dostizanja propisanih nacionalnih ciljeva za reciklažu u skladu sa EU standardima pripada neformalnom sektoru.

Imajući u vidu sve gore navedene razloge, njihov rad, iako izvan zakonskog okvira, je legitiman i u interesu društva, te treba iznaći modele i da postane legalan. U suprotnom, ako kontraverzna odluka novosadskog komunalnog preduzeća postane model koji će se u budućnosti primenjivati u Srbiji, ne samo da će imati štetan uticaj na desetine hiljada ljudi koji se bave sakupljanjem otpada i članove njihovih porodica, već i na reciklažnu industriju u Srbiji.

Neformalni sakupljači sakupljajući otpad za reciklažu deluju za dobrobit svoje zajednice, prehranjuju svoje porodice, troše zarađen novac u komšijskim radnjama, plaćaju struju, vodu, školovanje svoje dece, učestvuju u ekonomskom oporavku svoje zemlje. U ovom trenutku sakupljači predstavljaju zamajac cirkularne ekonomije u Srbiji obezbeđujući stvaranje nove vrednosti iz otpada i umanjujući neospornu štetu koju čini njegovo odlaganje u životnu sredinu. te ih treba uzeti u obzir u kreiranju nove strategije upravljanja otpadom u Srbiji, kreirane tako da može da obezbedi ispunjenje EU ciljeva u reciklaži.