Koliko Evropu košta zagađenje večitim hemikalijama

Per- i polifluoroalkilne supstance (PFAS), poznate kao večite hemikalije, obuhvataju više od 10.000 sintetičkih jedinjenja koja se zbog izuzetne postojanosti gotovo ne razgrađuju u prirodi. Upravo zato danas su prisutne svuda, u vodi, zemljištu, vazduhu i ljudskom organizmu, sa ozbiljnim posledicama po zdravlje. Prema studiji Evropske komisije, samo zdravstveni troškovi povezani sa PFAS-ima u 2024. godini iznosili su gotovo 40 milijardi evra, uz dodatnih 3,8 milijardi za sanaciju zemljišta i voda. Ukoliko se ne preduzmu odlučne mere, ukupni društveni troškovi zagađenja PFAS-ima mogli bi do 2050. godine dostići gotovo 450 milijardi evra, dok se potpuna zabrana proizvodnje i upotrebe ovih supstanci pokazuje kao dugoročno najpovoljnija opcija. Ipak, postavlja se pitanje ko će snositi troškove ovog zagađenja.

Od elektronskih uređaja i boja do kozmetike i drugih svakodnevnih proizvoda, PFAS-i se koriste zbog svojih vodootpornih i zaštitnih svojstava. Međutim, njihova rasprostranjena upotreba dovela je do toga da se ove supstance nalaze u vodi, zemljištu, vazduhu, pa čak i u kiši i ljudskom organizmu.

Brojne studije povezuju PFAS-e sa kancerom, visokim holesterolom, bolestima štitne žlezde, oštećenjem jetre, astmom, alergijama. Postoje dokazi da smanjuju plodnost, kao i da imaju veze sa brojnim problemima kod novorođenčadi, uključujući smrtnost. Niz negativnih zdravstvenih ishoda i štetnih uticaja na životnu sredinu ima i ozbiljnu ekonomsku dimenziju.

U studiji pod nazivom Trošak PFAS zagađenja za naše društvo (The cost of PFAS pollution for our society), koju je naručila Evropska komisija, identifikovane su tri glavne vrste društvenih troškova zagađenja večnim hemikalijama: zdravstveni troškovi povezani sa izloženošću ljudi, troškovi sanacije i tretmana zemljišta i voda, kao i gubici ekosistemskih usluga.

Studiju su izradile konsultantske kuće WSP, Ricardo i Trinomics. U njoj piše da su zdravstveni troškovi povezani sa izloženošću PFAS supstancama u 2024. godini iznosili oko 39,5 milijardi evra. Troškovi sanacije zemljišta i tretmana vode procenjuju se na još 3,8 milijardi evra godišnje. Ova procena obuhvata samo četiri PFAS supstance za koje postoji dovoljno naučnih dokaza, što znači da su stvarni ukupni troškovi zagađenja PFAS-ima znatno veći. Takođe, tu su i gubici ekosistemskih usluga, koji se ne mogu precizno izraziti u novcu, ali se procenjuju na više milijardi evra godišnje.

Studija takođe analizira četiri scenarija do 2050. godine – od nastavka postojećih politika do potpune zabrane proizvodnje i upotrebe PFAS-a – kako bi se procenilo kako različiti regulatorni pristupi utiču na ukupne društvene troškove ovog zagađenja.

Od nečinjenja do potpune zabrane

U prvom scenariju, koji podrazumeva nastavak postojeće prakse (business as usual), ukupne emisije PFAS supstanci u Evropskom ekonomskom prostoru mogle bi da porastu 2,5 do 2,75 puta do 2050. godine. Takav rast emisija doveo bi do širenja područja sa povišenim koncentracijama PFAS-a i povećanja broja izloženih građana.

U ovom scenariju, ukoliko se ne uvedu dodatne mere, ukupni društveni troškovi zagađenja PFAS-ima procenjuju se na oko 440 milijardi evra do 2050. godine, odnosno na više od 40 milijardi evra godišnje.

Drugi scenario razmatra isključivo primenu izmenjene Direktive o vodi za piće, koja uvodi granične vrednosti od 100 nanograma po litru za zbir 20 PFAS supstanci i 500 nanograma za ukupne PFAS-e. Studija pokazuje da bi u ovom slučaju efekat primene direktive bio minimalan, jer najveću količinu večitih hemikalija ljudi unose hranom, a ne vodom. Prema ovom scenariju, 2050. bi oko 17 odsto stanovništva bilo u zoni povišene izloženosti, dok bi broj kontaminiranih lokacija nastavio da raste.

Zdravstveni troškovi ostaju gotovo isti kao u slučaju nečinjenja, dok troškovi sanacije zemljišta i tretmana vode rastu na oko 6,2 milijarde evra do 2050. godine, zbog čega bi ukupni društveni troškovi zagađenja PFAS-ima dostigli oko 450 milijardi evra do sredine veka.

Potpuna zabrana večitih hemikalija je dugoročno najpovoljnija opcija za društvo

Treći scenario podrazumeva uvođenje strožih standarda, koji podrazumevaju ograničenje koncentracija PFAS-a na 4,4 nanograma po litru u površinskim i u podzemnim vodama. U studiji se navodi da bi koncentracije PFAS-a u krvi Evropljana najkasnije 2050. pale za od 95 do 99 odsto. Ipak, iako bi zdravstveni rizici gotovo u potpunosti nestali do 2040. ovaj pristup zahteva ogromna ulaganja u tretman otpadnih voda. Troškovi prerade se procenjuju na oko 80 milijardi evra godišnje, što ovaj scenario čini finansijski najtežim, uprkos velikoj zdravstvenoj koristi.

Poslednji scenario analizira potpunu zabranu proizvodnje i upotrebe večitih hemikalija. Ovaj scenario se pokazuje kao dugoročno najpovoljnija opcija za društvo. Iako se zbog postojanosti ovih supstanci u životnoj sredini efekti ne bi osetili odmah, potpuni prestanak emisija doveo bi do postepenog nestanka PFAS-a iz ljudskog organizma i smanjenja potrebe za skupim sanacijama. Ukupni trošak ovog scenarija procenjuje se na oko 330 milijardi evra, znatno manje nego kod bilo koje druge opcije.

Primena principa da zagađivač plaća

Izveštaj pod nazivom Primena principa zagađivač plaća na PFAS zagađenje (How to apply the polluter-pays principle to the PFAS pollution crisis), koji su objavili Polluter-Pays Principle Observatory, ClientEarth, European Environmental Bureau i Center for International Environmental Law, pokazuje da se PFAS kriza ne može rešiti bez dosledne primene principa da zagađivač plaća.

Autori ističu da se danas troškovi PFAS zagađenja uglavnom prebacuju na građane i javne budžete. Prema njihovoj analizi, ne postoje efikasni mehanizmi koji bi obavezali proizvođače i korisnike PFAS-a da snose troškove prevencije, monitoringa, sanacije i zdravstvenih posledica zagađenja.

Kao rešenje se predlaže široka primena principa da zagađivač plaća, uključujući odgovornost za istorijsko zagađenje i zagađenje koje je formalno bilo dozvoljeno, uz proširenu odgovornost proizvođača duž celog lanca vrednosti. Među konkretnim merama navode se takse i naknade na proizvodnju i ispuštanje PFAS-a, fondovi za sanaciju i obavezna osiguranja.

Izveštaj zaključuje da primena ovog principa mora ići paralelno sa postepenim ukidanjem PFAS-a, jer stvarni zdravstveni i ekološki troškovi ovih hemikalija višestruko premašuju njihovu tržišnu vrednost.