Autorka: Kristina Cvejanov, predsednik Srpske asocijacije reciklera ambalažnog otpada
Nedavno je u medijima osvanula informacija da se Srbija sprema da do kraja ove ili početkom sledeće godine otvori pregovore o Poglavlju 27 o životnoj sredini. Plan je da nacrt pregovoračke pozicije bude gotov već do kraja juna, nakon čega bi sažetak plana bio dat na komentare javnosti. Srpska privreda spada u tu javnost. Zbog te činjenice deo te privrede, koju čini industrija otpada , nije naročito srećan. Mnogo više bi voleli da nas država tretira kao partnera u procesu pripreme otvaranja Poglavlja 27, nego što nam je dodelila ulogu davaoca komentara.
Postoji više razloga za to. Ne samo zato što niko bolje od nas koji otpadaški hleb jedemo ne poznaje oblast upravljanja otpadom, već i zato što nas je dosadašnje iskustvo naučilo da se državna administracija ne obazire previše na naše komentare. Do sada smo se prilično nakomentarisali. Uglavnom uzaludno.
Efikasan Fond za životnu sredinu je preduslov za rešavanje problema u životnoj sredini
Godinama unazad industrija otpada i recikleri apeluju da nećemo moći kao država da dostignemo standarde Evropske unije u životnoj sredini ako ne vratimo samostalan Fond za životnu sredinu i ne obezbedimo efikasnu naplatu eko takse i njeno namensko ulaganje u životnu sredinu. Konstantno ukazuju da nema efikasnog sisetema upravljanja ambalažnim otpadom bez rešenja za inkluziju 30.000 neformalnih sakupljača i reforme javnog komunalnog sektora. Da nam je neophodno zasebno Ministarstvo životne sredine i da kapaciteti administracije ne mogu da iznesu zahteve koje pred Srbiji stavlja Poglavlje 27. Sa većinom naših komentara saglasna je i Evropska komisija u svom izveštaju. Preporučuju da ne žurimo i da ih uzmemo u obzir pre slanja predloga o otvaranju Poglavlja 27. Ali mi smo se izgleda baš zaleteli. U otvaranju, ne u rešavanju.
Da se razumemo – niko kao reciklažna industrija nema razloga da se raduje otvaranju Poglavlja 27. Međutim, u našem slučaju određena bojazan postoji. Naime, odlika privrede je da bude realna i obazriva i da razume sve one tanke niti koje je povezuju sa okruženjem u kojem funkcioniše. Iz tog razloga niko bolje od industrije otpada u Srbiji ne razume koliko smo zapravo daleko od ispunjenja standarda EU propisanih brojim direktivama u oblasti upravljanja otpadom. Mi ne želimo da usporimo proces pregovora, mi želimo da ubrzamo proces rešavanja brojnih problema nagomilanih u ovoj oblasti, jer smo svesni da nas na kraju evropskog puta, ukoliko to ne uradimo, čeka bolno otrežnjenje.
Evropa dozvoljava fleksibilnost, ali ne toleriše probijanje rokova, čemu smo mi, južnjaci, itekako skloni.
Sa diviljim deponijama i smetlištima ne može se u Evropsku uniju
Krajem aprila evropska komisija je donela odluku da pred Sud pravde EU izvede Rumuniju i Sloveniju, zbog nepoštovanja EU direktiva u oblasti upravljanja otpadom. Za neupućene ovo znači da će obe države ukoliko izgube spor biti dužne da plate stotine hiljada eura kaznenih penala.
Možda ova vest nije u fokusu domaćih medija, ali svakako bi trebala da bude u fokusu Pregovaračkog tima i administracije u Beogradu sa čime se slaže i Siniša Mitrović, direktor Centra za cirkularnu ekonomiju, pri Privrednoj komori Srbije:
– U dane kada Srbija kreira pregovaračku platformu za pregovore sa EU, vest da Evropska komisija “ izvodi na Sud pravde Rumuniju i Sloveniju, zbog nepoštovanja EU direktiva u oblasti upravljanja otpadom” dolazi u najboljem vremenu za naše donosioce političkih odluka. Svako “bildovanje” cifara o našem stanju i “olako obećana brzina” za rešavanje problema komunalnog otpada i istorijskih deponija, mogla bi da nas skupo košta u budućnosti. Naša statistika da na terenu imamo oko 3 500 smetlišta i preko 100 neuređenih deponija, jeste problem, ali jeste i šansa za mudra, pametna i pragmatična rešenja. Možda smo sposobni da dinamiziramo procese obavezne primarne selekcije otpada, možda smo hrabri da uvedemo deponijsku taksu i time “pritisnemo “ lokalne političke elite i javno –komunalni sektor na bržu transformaciju i pružanje usluga stanovništvu po modelu javno-privatnog partnerstva, stvaranja modernog i efikasnog sektora komunalnih usluga.-
Možda smo sposobni, a možda i nismo, obuzima me na Mitrovićev komentar hamletovska bojazan.
Nepoštovanje rokova se skupo plaća
Udruženje industrije otpada Srbije „Hrabri čistač“ s pažnjom prati događanja u Briselu. Sa Sandrom Kamberović, generalnim sekretarom ovog udruženja redovno razmenjujem informacije i komentare. Ipak su dve “otpadaške glave” pametnije nego jedna. Ona objašnjava da je odluka Evropske komisije posledica nepravovremene i neadekvatne reakcije Slovenije na upozorenja iz Evropske komisije za Direktivu o deponijama, koje će rezultirati penalima za tu državu članicu i donošenjem hitnog vremenskog okvira sanacija i zatvaranja istih.
– Republika Srbija, poučena negativnim iskustvima zemalja iz regiona, treba da prilikom donošenja strateških odluka, izmedju ostalog i određivanja ostvarivog vremenskog okvira za zatvaranje nesanitarnih i divljih deponija, kontinuirano radi na otvorenim pitanjima uspostavljanja sistema upravljanja otpadom. Evropska komisija ne zaboravlja vremenske rokove i ugovorene obaveze. Nepoštovanje dogovorenih rokova se skupo plaća i to novcem iz budžeta države koja ne poštuje dogovorene obaveze.-
Rumunski primer kao opomena
Rumunski primer je za Srbiju još značajniji, zbog brojnih sličnosti između ove dve zemlje. Problemi sa donošenjem strateških dokumenata su dobro poznati i našoj administraciji. Rumunija je u oblasti upravljanja otpadom ostvarila učinak ispod očekivanog, a sa stopom deponovanja od 72% se nalazi daleko iznad proseka u EU od 25,6%, u 2015. godini. U Srbiji se još uvek deponuje čak 95% otpada.
Rumunija je kao i Srbija upravljanje ambalažnim otpadom prepustila operaterima sistema, tzv. organizacijama za proširenu odgovornost proizvođača preko kojih kompanije “zagađivači” osiguravaju da otpad od ambalaže njihovih proizvoda bude prikupljen i prosleđen preduzećima za recikliranje. Za razliku od Srbije u kojoj apsolutno ne postoji kontrola sistema operatera, Rumunska inspekcija za životnu sredinu i tužilaštvo je 2015. godine pokrenula istragu zbog optužbi da su u izveštajima o recikliranim količinama ambalažnim otpadom prikazivane značajno veće količine otpada od onih realno sakupljenih i recikliranih. Uprava fonda za životnu sredinu Rumunije, telo pri Ministarstvu životne sredine nadležno za zaštitu, kaznila je šest od deset postojećih operatera desetinama miliona evra, žalbeni postupak još uvek nije okončan.
Sa rastom ciljeva za ambalažni otpad, a sa postojećim ulaganjima u sistem i u Srbiji nam se smeši rumunski scenario. Ukoliko budemo pametni učićemo se na greškama drugih. Ako država i njena administracija propuste tu šansu, tu grešku će plaćati građani Srbije. Jer u i Evropskoj uniji važi pravilo “što ne platiš na mostu, platićeš na ćupriji” i to višestruko.
Budite prvi i ostavite komentar na ovaj članak.