Željko Đurišić (foto: privatna arhiva)
Na kojim izvorima energije bi trebalo da se zasniva srpska energetika? Kako obezbediti energetsku nezavisnost i energiju po pristupačnim cenama za domaće potrošače? Kako ubrzati gradnju vetroparkova i solarnih elektrana i obezbediti dovoljno balansne energije? Na glavna pitanja koja muče sektor energetike, i to ne samo u Srbiji, odgovara u intervjuu za Balkan Green Energy News Željko Đurišić, prof. dr Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu.
Srbija mora da se okrene energiji vetra, Sunca i vode kako bi obezbedila energetsku nezavisnost, jer je ugalj sve lošijeg kvaliteta i u značajnoj meri su njegove rezerve iscrpljene, uveren je Željko Đurišić. Kako bi obezbedila energetsku nezavisnost i električnu energiju po prihvatljivim cenama za domaće potrošače, on predlaže novi model aukcija koji bi otkočio investicije u vetroparkove i solarne elektrane.
Glavna strateška odrednica pri srednjoročnom i dugoročnom planiranju razvoja proizvodnje električne energije u Srbiji trebalo bi, kako kaže Đurišić, da bude očuvanje energetske nezavisnosti.
Glavna strateška odrednica trebalo bi da bude očuvanje energetske nezavisnosti
Prvi preduslov za to je planiranje novih elektrana iz izvora čiji primarni resurs nije uvozna kategorija, a to su energija Sunca i vetra, a u manjoj meri i biomasa odnosno biogas. Neiskorišćeni potencijal velikih reka, pre svega na Drini, Moravi, Ibru i Limu, trebalo bi, kako kaže, izgraditi u maksimalnoj mogućoj meri, poštujući savremene standarde ekološke i socijalne održivosti. Ugalj je, dodaje, resurs koji smo praktično iscrpili, i na njega ne možemo dugoročno računati. Eksploatacija ovog resursa je povezana i sa ekološkim problemima, pre svega zagađenja vazduha, po čemu smo, nažalost, prepoznatljiv region u svetu.
Drugi preduslov je da nove elektrane obezbede profil proizvodnje koji će moći da zadovolji potrebe nacionalnih potrošača. „U tom pogledu bitno je da se obavi optimalno planiranje proizvodnog miksa fotonaponskih elektrana i vetroelektrana i da se izgrade balansni i bilansni kapaciteti“, ističe on.
Svaki novi vetropark ili solarna elektrana u određenom procentu mora da bude u sistemu garantovanog snabdevanja
Treći preduslov je da svaki novi vetropark ili fotonaponska elektrana u određenom procentu bude u sistemu garantovanog snabdevanja. Đurišić ističe da EPS ima obavezu da obezbedi električnu energiju za potrošače u Srbiji po regulisanim cenama, ali kako se u procesu dekarbonizacije termoelektrane budu gasile, EPS će izgubiti proizvodni potencijal za sprovođenje ove obaveze.
On smatra da EPS mora da gradi nove proizvodne kapacitete koji mogu brzo ući u pogon. Srbija je, dodaje, u proteklih godinu dana potrošila gotovo milijardu evra na uvoz električne energije, a za taj novac moglo je biti izgrađeno oko 1.000 MW obnovljivih izvora električne energije.
„Ukoliko elektrane na obnovljivu energiju koje razvijaju privatni investitori ne bi bile učesnici u garantovanom snabdijevanju, to bi neminovno dovelo do skoka cena električne energije za domaćinstva i industriju jer bi garantovani snabdevač morao nedostajuću energiju kupiti na tržištu. Zato garantovano snabdevanje mora biti obezbeđeno i direktno garantovano iz nacionanih proizvodnih kapaciteta, a ne sa globalnog tržišta električne energije“, poručuje on.
Veliki pritisak investitora za razvoj projekata vetroelektrana i fotonaponskih elektrana je doveo do toga da je Elektromreža Srbije (EMS) obustavila izradu studija priključenja, zbog nemogućnosti da prihvati sve elektrane na sistem. Slične probleme imale su i Grčka i Hrvatska. Kako vidite izlaz iz ove situacije?
Da, EMS je zaista zatrpan sa zahtevima za izradu studija priključenja. Skoro 15.000 MW vetroelektrana i fotonaponskih elektrana je apliciralo za izdavanje uslova priključenja. Rešavanje zahteva za ovoliki kapacitet nije moguće sprovesti bez formiranje prioritetne liste projekata, s obzirom na to da elektroenergetski sistem ne može, u doglednoj budućnosti, prihvatiti sve ove izvore.
S druge strane, problem energetskog deficita zahteva što hitniju izgradnju i integraciju obnovljive energije u elektroenergetski sistem Srbije. Da bi se problem rešio neophodno je da se aktuelni model aukcija za tržišne premije zameni sa aukcijama za pristup prenosnom sistemu i da se balansna odgovornost prenese na proizvodne kapacitete.
Kako bi se to regulatorno i tehnički moglo sprovesti?
EMS bi definisao ukupnu instalisanu snagu vetroelektrana i solarnih elektrana koju može prihvatiti u sistem za određenu targetiranu godinu ulaska elektrana u pogon, vodeći računa o optimalnom miksu instalisane snage solarnih elektrana i vetroelektrana. Targetirane godine se mogu definisti na primer za svaki trogodišnji period, pri čemu bi bile definisane kvote za solar i vetar za svaki region za svaku targetiranu godinu.
Ministarstvo rudarstva i energetike bi raspisalo aukcije za dodelu kapaciteta za priključenje na elektroenergetski sistem za aktuelni tergetirani period za svaki region. Svaki potencijalni investitor bi ponudio određeni procenat proizvedene energije koji je spreman da stavi na raspolaganje za garantovano snabdevanje tokom eksploatacionog veka elektrane.
Kakva bi bila cena te struje?
Cena ove energije bi bila regulisana, odnosno određene od strane države prema postojećim mehanizmima po kojima se određuje cena za garantovano snabdevanje. Za svaki region bi se formirale prioritetne liste prema vrednosti ponude učešća u regulisanom snabdevanju.
U skladu sa kvotama, koje bi bile definisane po regionima, bili bi favorizvani projekti koji ponude najveći procenat za garantovano snabdevanje i oni bi dobili prioritet pristupa prenosnom sistemu. Ukoliko se neka od favorizovanih elektrana ne priključi do targetirane godine, projekat gubi status prioritetne elektrane, a neiskorišćena kvota se prenosi za naredni targetirani period.
Za projekte koji dobiju prioritetan pristup prenosnoj mreži, država treba da zahteva garancije za uspešnu realizaciju projekta, čime bi se izbeglo zauzimanje kapaciteta zbog neozbiljnih ponuda koje bi usporavale integraciju obnovljive energije. Sa druge strane, EMS bi trebalo da ima obavezu da razvija nedostajuću infrastrukturu kako bi kvote za tergetirane godine bile što veće.
Koje su prednosti ovog modela?
Ima ih više. Država bi preuzela kontrolu u pogledu dinamike i prostorne disperzivnosti u izgradnji vetroelektrana i solarnih elektrana, a firme koje razvijaju projekte bi se međusobno takmičile u pogledu prioriteta pristupu prenosnoj mreži i EMS ne bi imao odgovornost za to.
Projekti u atraktivnim regionima bi, zbog jake konkurencije, morali da izdvajaju veći procenat energije za garantovano snabdevanje, što bi uticalo na porast interesovanja za manje vetrovite regione i time bi se postigla prostorna disperzivnost elektrana.
Srbija bi ovim modelom mogla da do 2030. obezbedi deset odsto domaće potrošnje struje
Država bi dobila značajne proizvodne kapacitete za garantovano snabdevanje. Na primer, ako bi do 2030. godine bilo izgrađeno 4.000 MW u vetroelektranama i 3.000 MW u solarnim elektranama na prenosnoj mreži i ako pretpostavimo da bi prosečno 25 odsto snage ovih elektrana bile u garantovanom snabdevanju, onda bi država dobila više od 3.5 TWh električne energije godišnje, što je oko 10 odsto potrošnje električne energije u Srbiji.
I privatni investitori bi našli svoj interes da se prijave na ove aukcije
Ovu energiju bi garantovani snabdevač EPS kupovao od vlasnika privatnih elektrana po regulisanoj ceni i prodavo domaćinstvima i industriji po garantovanoj ceni.
Na ovaj način bi država mogla da održi niske cene električne energije i ušteđela bi značajna finansijska sredstva koja bi mogla usmeriti ka razvoju prenosne mreže i izgradnju balansnih kapaciteta, što bi progresivno dovelo do instalacije novih kapaciteta za obnovljivu energiju. Sa druge strane, vlasnicima elektrana bi se omogućio pristup prenosnoj mreži i ostavila značajna margina da ostvare zaradu na slobodnom tržištu, pa bi i oni imali interesa da podrže ovakav regulatorni okvir.
Mislite da bi ovaj predlog prihvatili privatni investitori?
Finansijski gledano, učešće u garantovanom snabdevanju vlasniku elektrane ne bi stvaralo gubitak, već bi samo smanjilo zaradu na deo energije koji ulaže u garantovano snabdevanje.
Troškovi proizvodnje (eng. levelized cost of electricity – LCOE) iz fotonaponskih elektrana i vetroelektrana na pogodnim lokacijama su niži od trenutno garantovane cene, tako da bi na ovu kategoriju proizvedene energije vlasnik elektrane imao određenu zaradu, ali manju nego što bi imao da tu energiju plasira na slobodno tržište. Na ostatak proizvodnje elektrana ostvaruje profit prema tržišnim uslovima, a oni obezbeđuju dobru zaradu.
Ima li takvih modela u svetu?
Smatram da je pristup korektan i osnovan. Ne može privatnik kupovinom ili zakupom zemljišta smatrati da ima bezuslovno pravo na vetar i na sunce iznad tog zemljišta i na besplatan pristup prenosnom sistemu i na besplatno balansiranje. Sunce i vetar su nacionalni resursi i oni moraju bar jednim delom obezbeđivati energiju za nacionalne potrebe i učestvovati u ekonomskoj i energetskoj stabilnosti Srbije.
Ne znam da li ovaj model postoji negde u svetu, ali ne moramo uvijek učiti od drugih i kopirati modele. Ovaj model ne obavezuje nijednog vlasnika projekta da ponudi participaciju u garantovanom i regulisanom snabdevanju, već samo daje prioritet onima koji pomažu državi, ne vidim šta je tu loše.
Oni investitori koji ne budu želeli da učestvuju u garantovanom snabdevanju će doći na red kada bude dovoljno kapaciteta u prenosnoj mreži za njihovo priključenje.
Šta ćemo sa balansnom energijom, odnosno uslugom balansiranja, koja se pominje kao glavna kočnica za integraciju obnovljivih izvora energije. Kritičari kažu da Srbija nema kapacitete za balansiranje vetroparkova i solarnih elektrana, kao i da je njihovo balansiranje veoma skupo. Šta je tačno?
Pre svega, treba da razlikujemo termine balansiranje i bilansiranje, koji se često, čak i u stručnim krugovima, pogrešno poistovjećuju.
Balansiranje elektrana predstavlja usklađivanje aktuelne snage proizvodnje elektrane sa planom proizvodnje, odnosno predstavlja kompenzaciju greške u prognozi proizvodnje elektrana. Balansiranje se sprovodi na nivou regulacione oblasti odnosno celog elektroenergetskog sistema Srbije tako da se sve elektrane posmatraju agregirano, a u obzir se uzima i greška u prognozi potrošnje.
Potrebni su nam sistemi za sezonsko skladištenje energije
Bilansiranje predstavlja pokrivanje odstupanja između profila proizvodnje elektrana u nekom sistemu i profila potrošnje u tom sistemu.
Bilansiranje se može sprovoditi kroz uvoz/izvoz u meri koju dozvoljavaju prekogranični kapaciteti, ali se time, u određenoj meri, gubi energetska nezavisnost sistema. Dakle, potrebni su nam sistemi za sezonsko skladištenje energije koji će skupljati energiju kada imamo viškove, na primer tokom proleća i leta i plasirati je u sistem kada imamo nedostatak energije, na primer zimi. Tako jedino možemo biti energetski nezavisni.
Kako to obezbediti?
Ovde se vidi koliki je značaj dobrog planiranja strukture proizvodnih kapaciteta iz obnovljivih izvora, odnosno koliko da izgradimo vetroelektrana, a koliko solarnih elektrana. Ova dva izvora su komplementarna i na dnevnom i na sezonskom nivou. Ako bismo gradili dominantno fotonaponske elektrane imali bi viškove energije tokom leta i u toku podnevnih sati, a ako bismo gradili dominantno vetroelektrane imali bi viškove energije tokom noćnih sati i tokom hladnijeg dela godine.
Dakle, treba da nađemo pravu meru koliko da instaliramo vetroelektrana, a koliko solarnih elektrana da bi imali najbolji usklađivanje profila proizvodnje i profila potrošnje u elektroenergetskom sistemu.
Doktorandi na ETF-u rade istraživanje o dugoročnom razvoju proizvodne strukutre našeg elektroenergetskog sistema
Optimalnim rešavanjem ovog problema se bave doktorandi na našem Fakultetu i verujem da će rezultati tog istraživanja pokazati kako treba dugoročno razvijati proizvodnu strukutru električne energije u našem sistemu.
Za usklađivanje sezonskih neravnomjernosti moramo graditi sezonska skladišta energije, to su pre svega reverzibilne hidroelektrane (RHE) i akumulacione hidroelektrane, a u budućnosti zeleni vodonik i amonijak. Termička skladišta su, takođe, resurs koji treba analizirati pre svega u sklopu integrisanja električne energije i sistema za grejanje.
Brzu izgradnju proizvodnih kapaciteta na obnovljive izvore mora pratiti i brza izgradnja sistema za bilansiranje i balansiranje
Moramo imati u vidu da nam trebaju projekti za skladištenje energije koji se mogu brzo realizovati, a mega-projekti, kao što je RHE Đerdap 3, se mogu sagledavati kroz dugoročnu strategiju, a ne da budu najakutelnija tema. Suština je da moramo prvo i prioritetno razmišljati o 2025. i 2030, a onda o 2050, kojoj pripada projekat RHE Đerdap 3.
Brzu izgradnju proizvodnih kapaciteta na obnovljive izvore mora pratiti i brza izgradnja sistema za bilansiranje i balansiranje. U tom pogledu projekat RHE Bistrica je od velike važnosti, a trebalo bi razmišljati i o regionalnim projektima RHE. Mi smo na Fakultetu razvili jednu ideju RHE na Skadarskom jezeru, koja bi imala sličan kapacitet kao postojeća RHE Bajina Bašta.
Da se vratim na problem balansiranja. Za razliku od kapaciteta koji obavljaju bilansiranje, gdje su od ključne važnosti sezonska skladištenja, za kompenzovanje greške u prognozi proizvodnje ključni balansni resursi su: protočne hidroelektrane, baterije ali i upravljiva potrošnja. Dakle, resursi koji obavljaju unutardnevno izmeštanje energije.
Koliko treba zaista balansne energije da bi se balansirale vetroelektrane i solarne elektrane u Srbiji?
Postojeće vetroelektrane u Banatu imaju ukupnu prosečnu godišnju grešku u prognozi proizvodnje za dan unapred na satnom nivou od oko 8 odsto u odnosu na ukupnu instalisanu snagu. U oko 500 sati tokom godine ova greška je veća od 25 odsto. Ovo je iznad prosečne greške za vetroelektrane u Evropi i regionu.
Vetroelektrane u Srbiji nisu motivisane da ulažu u unapređenje sistema za prognozu proizvodnje, pošto nisu balansno odgovorne
Na primer, u Hrvatskoj agregirane vetroelektrane imaju prosečnu godišnju normalizovnu grešku od oko pet odsto. Postojeće vetroelektrane u Srbiji su koncentrisane na relativno malom prostoru, odnosno rade na istom vetru, pa se njihove greške algebarski sabiraju, što je glavni razlog za povećanu grešku. Pored toga, vetroelektrane u Srbiji nisu motivisane da ulažu u unapređenje sistema za prognozu proizvodnje, pošto nisu balansno odgovorne.
Za smanjenje balansne greške od ključne važnosti je prostorna disperzivnost obnovljivih izvora energije, kako vetroelektrana tako i fotonaponskih elektrana, i unapređenje sistema za prognozu proizvodnje.
Elektrotehnički fakultet je deo tima koji radi procenu potrebnih balanskih kapaciteta?
Da. Konzorcijum koji čine Elektrotehnički fakultet u Beogradu, Institut Nikola Tesla i Energoprojekt – Entel je od strane EPS-a angažovan na izradi studije o proceni potrebnih balansnih kapaciteta i troškova balansiranja perspektivnih obnovljivih izvora energije u Srbiji.
Razvili smo jedan složeni i dosta detaljan matematički model za procenu potrebnih balansnih kapaciteta. Zvanični rezultati će biti dostupni kada se završi izrada studije, početkom naredne godine. Za sada, mogu dati okvirnu procenu kapaciteta.
ETF je razvio matematički model za procenu potrebnih balansnih kapaciteta
Za neku realnu disperzivnost i proizvodni miks obnovljive energije koji možemo očekivati u Srbiji, može se uzeti da je potrebna instalisana snaga u balansnim kapacitetima oko 14 odsto od instalisane snage agregirane obnovljive energije.
Na primer, ako bi 2030. imali 4.000 MW u vetroeletranama i 3.000 MW u solarnim elektranama, potrebno bi bilo oko ±1.000 MW instalisanog kapaciteta za balansiranje, od čega oko ±20 odsto ovog kapaciteta treba da bude obrtna rezerva.
Balansna snaga i energija moraju postati tržišne kategorije
EPS nema tolike kapacitete i neophodno je da budu izgrađeni. Najveći problem balansnih kapaciteta se javlja u ranim prolećnim mjesecima, kada je košava još jaka, solarno zračenje takođe naglo raste, potrošnja je smanjena, a sa druge strane protoci u rekama su veliki i hidroagregati u Đerdapu nemaju mogućnost da učestvuju u regulaciji jer rade sa punim protokom. Iz pomenutih razloga, u ovom periodu se mogu očekivati i veliki viškovi energije, pa je potrebno obezbediti da velike akumulacije mogu prihvatiti ovu energiju, tako da se javlja i problem bilansiranja.
Balansna snaga i energija moraju postati tržišne kategorije, što znači da se omogući svima da balansne kapacitete grade i da pružaju balansne usluge, kako bi postojala ekonomska opravdanost za izgradnju ovih kapaciteta. Bez ovakvih kapaciteta ne možemo razvijati stabilan i energetski nezavisan sistem sa integrisanom obnovljivom energijom. Sve elektrane moraju biti balansno odgovorne i zakonska regulativa mora biti promenjena u tom pogledu.
Balansna odgovornost je ključna?
To će dovesti do puno pozitivnih efekata, kao što su: unapređenje prognoze proizvodnje, bolja prostorna disprezivnost i heterogenost proizvodnih jedinica, izgradnja sistema za skladištenje energije, agregiranje proizvodnje i potrošnje, a i EPS će imati ekonomski motiv da gradi nove kapacitete koji će moći da pružaju ovakvu uslugu.
Treba razvijati i regionalno balansno tržište, jer je to zdrav tržišni pristup, ali treba imati u vidu da najveći deo balansne i bilansne energije mora biti u našem sistemu jer prekogranični prenosni kapaciteti ne mogu ni približno obezbediti fluktuacije snage koje zahtevaju planirani instalisani kapaciteti OIE u Srbiji ako nemamo sopstvene kapacitete za akumulaciju energije.
Prije svega hvala redakciji za ovaj odlični intervju. Cijeli intervju uvaženog profesora je odlično profesionalno štivo, koje bi moglo da inicira velike promjene u polju pružanja usluga garantovanog snabdjevanja od strane velikih vjetro parkova, pa i velikih solarnih elektrana. Prije svega ovdje bi svoj dio odgovornosti za garantovano snabdjevanje preuzeli i privatni investitori, te bi se mogućnost pojave windfall investicija barem donekle umanjio. Investitori bi i dalje veći dio el. energije prodavali na tržištu, a samo jedan dio profita bi im bio smanjen. Također velika greška koju je napravila Hrvatska je ponovljena i u Srbiji, a to je da vjetroparkovi nisu balansno odgovorni. Ovo je ogroman novčani udar na operatore sistema i predstavlja veliko pogodovanje investitorima, koji sve dok nisu balansno odgovorni neću ulagati u poboljšanje svojih prognoza proizvodnje. U oba entiteta u Bosni i Hercegovini u novim zakonima o korištenju OIE, vjetroeletrane i solarni parkovi priključeni na prenosnu mrežu su potpuno balansno odgovorni. To je vrlo efikasna mjera, s obzirom na cijenu balansne energije, koja će natjerati vjetro i solarne parkove na bolje prognoziranje proizvodnje.
Konačno da neko izađe sa konkretnim predlogom, ali i da objasni široj masi. Državi takođe. Bravo profesore!
Konkretni predlozi za razmatranje, diskusiju i opservaciju na buducim okruglim stolovima i u radnim timovima formiranim za ovu oblast. Takodje smatram da nadlezno Ministarstvo mora ove predloge ozbiljno razmotriti, a sve u cilju da se izadje iz „zacaranog kruga“ i da se sto pre dodje do zakonodavne osnove. Srbija, u situaciji u kojoj se nalazi, nema vise vremena za odugovlacenje i „zatvaranje ociju“ pred problemom. Bravo Zeljko! Dajem punu podrsku.
Fantastično štivo! Čestitke uvaženom profesoru za način kako je holistički tretirao problematiku i u relativno kratkom tekstu jasno identifikovao i probleme i rešenja. Hvala redakciji za ovaj sjajni odabir kako teme, tako i sagovornika.