Jaka politička volja i pristup evropskom tržištu električne energije – glavni pokretači integracije OIE u zemljama Zapadnog Balkana

Autori: Tim eksperata sa projekta REPCONS

Dominantan stav stručne zajednice je da je energetska tranzicija razvojna prilika koja omogućava zemljama regiona da izgrade moderan, ekološki i klimatski prihvatljiv elektroenergetski sistem do 2050. godine. Dekarbonizacija energetskog sektora će se ostvariti pretežno primenom fotonaponske tehnologije i vetroenergije, što već omogućavaju opadajući troškovi ovih tehnologija, ali ključni pokretači tranzicije su politička volja i pristup Evropskom tržištu električne energije.

Uvod

Zemlje Zapadnog Balkana nalaze se na raskršću u pogledu budućnosti njihovih energetskih sistema. U kontekstu ispunjavanja svojih međunarodnih obaveza, izloženi su velikom riziku neusklađenosti sa obavezama u okviru Energetske zajednice (EnC), međunarodnim klimatskim sporazumima (Pariski sporazum o klimi) kao i sa zahtevima u procesa pristupanja Evropskoj uniji (EU).

Na tom putu su brojni izazovi, pre svega nasleđena zastarela infrastruktura za proizvodnju na bazi uglja, što rezultira CO2-intenzivnom proizvodnjom električne energije u regionu. Za razliku od EU, troškovi za emisije se ne uračunavaju u cenu električne energije u zemljama regiona. Uprkos ogromnom potencijalu za povećanje učešća obnovljivih izvora energije i poboljšanje energetske efikasnosti, trenutno se planiraju značajna ulaganja u fosilna goriva, posebno za proizvodnju električne energije na bazi uglja.

Postojeće nacionalne energetske strategije predviđaju izgradnju novih / zamenskih termoelektrana i novih hidroelektrana (npr. u Bosni i Hercegovini, Srbiji, Kosovu) i relativno skromnu izgradnju modernih obnovljivih izvora energije, stoga ne postoji strateško opredeljenje za „zelenu tranziciju“.

Budućnost uglja određivaće cene sertifikata za emisije CO2  i ponuda/potražnja električne energije na regionalnom tržištu, ali ti trendovi nisu prepoznati u nacionalnim energetskim politikama u zemljama Zapadnog Balkana. Nažalost, kasno smanjenje / ukidanje korišćenja uglja za proizvodnju električne energije značiće veće troškove tranzicije za društvo.

Strateška opredeljenja u pogledu energetske tranzicije

Trenutno stanje ne pokazuje jasnu stratešku posvećenost energetskoj tranziciji među ključnim akterima u BiH i Srbiji. Preovlađujuća paradigma donosioca političkih odluka u ove dve zemlje je „Uobičajena praksa“ (BAU pristup), temeljena na konvencionalnim tehnologijama: TE na ugalj i hidroelektranama (HE). Ključni faktor koji je identifikovan za efikasnu energetsku tranziciju je politička posvećenost njenom sprovođenju i donošenje odgovarajućih strategija i akcionih planova; gdje BiH napreduje u odnosu na Srbiju, jer se očekuje da operacionalizacija tranzicije u BiH bude omogućena ažuriranim planovima NDC-a i izradom NECP-a.

Čini se da se strateška posvećenost energetskoj tranziciji u Crnoj Gori povećava. Između ostalog, to se odražava na jasnu viziju budućnosti njene jedine TE Pljevlja. Stoga se može očekivati ​​intenzivnije korišćenje OIE u ovoj zemlji.

Međutim, rezultati istraživanja pokazuju da se manje od 10% ekperata u regionu zalaže za BAU pristup. Prema ovom pristupu, razvoj elektroenergetskog sistema trebao bi se bazirati prvenstveno na konvencionalnim tehnologijama, sa naglaskom na TE na lokalno dostupnom uglju. Zagovara se modernizacija jedinica u postojećim TE, što povećava njihovu energetsku efikasnost i smanjuje lokalno zagađenje. Predviđena je i izgradnja novih TE na lokalnom uglju, s tim da će proizvodnja biti namenjena izvozu (prvenstveno iz BiH).

Uvođenje sheme trgovanja sertifikatima za emisije CO2 (ETS) ne očekuje se pre 2030. Prelazak na OIE ne vidi se kao razvojna prilika, pa bi stoga dekarbonizacija trebala biti odložena, sa početkom intenzivnije izgradnje OIE tek nakon 2030/35, uglavnom sa fokusom na HE i vetroelektrane. Zbog toga u pristupu BAU ne postoje značajni izazovi za integraciju varijabilnih OIE (tj. solarnih PV sistema i vetroelektrana) do 2030. godine.

Oko trećine eksperata koji su učestvovali u istraživanju zalaže se za paradigmu RES Light. Prema ovom pristupu, energetska tranzicija predstavlja razvojnu priliku za zemlje u regionu.

Međutim, zbog zahteva za sigurnošću snabdevanja, smatra se potrebnim izgraditi nekoliko zamenskih ko-generativnih jedinica na mestima postojećih termoelektrana (eventualno uz opciju ko-sagorevanja uglja sa biomasom). Energetska tranzicija bi trebalo biti odložena do 2030, a fokus bi trebalo biti na obnovljivim izvorima posebno na vetroelektranama, PV i HE.

Ovaj pristup se može kvalifikovati kao „ugalj u termoelektranama za kogeneraciju kao tranzijentno gorivo“. Ovaj pristup takođe ukazuje na to da je najpre potrebno izgraditi institucionalnu infrastrukturu koja podržava razvoj OIE (pristup „fundamentals first“ ili „transition ready“) tako da se postupno pojavljuju izazovi integracije OIE i razvoja infrastrukture za energetsku tranziciju (npr. prestrukturiranje elektroenergetskog sektora), što se može uraditi u narednih 5-10 godina.

Ovaj klaster stavova je najzanimljiviji za dalju analizu jer postoje mnoge nepoznanice o ključnim pokretačima tranzicije, posebno što se tiče izgradnje novih TE, npr. koliki je kapacitet zamenskih TE potreban za sigurnost snabdevanja, do kada se planira da rade nove TE i hoće li biti profitabilne s obzirom na visoki rizik od “nasukanih investicija”, da li i kada se očekuje uvođenje ETS-a i koliki je njegov očekivani uticaj na profitabilnost TE i konačno, kako će se finansirati izgradnja novih TE.

I na kraju, više od 50% eksperata koji su učestvovali u istraživanju zalaže se za paradigmu RES Plus. Prema ovom pristupu, energetska tranzicija je razvojna prilika i njenom sprovođenju treba pristupiti odmah i odlučno, sa postavljenim dugoročnim ciljevima (do 2050) i odgovarajućim intermedijarnim ciljevima (do 2030 i 2040). Taj pristup je usklađen s politikama EU.

Izgradnja novih termoelektrana na ugalj se ne podržava, dok je rekonstrukcija postojećih termoelektrana u srednjem roku moguće prihvatljiva kako bi se ispunili zahtevi EU direktiva LCPD/IED, kao i sigurnosti snabdevanja u periodu tranzicije.

Što se tiče razvoja OIE, prednost se daje tehnologijama vetroelektrana i PV, dok stavovi eksperata o malim hidroelektranama, velikim hidroelektranama i termoelektranama na biomasu/biogas nisu konvergentni. U ovom scenariju, izazovi integracije OIE već su prisutni u narednih 5 godina i postoji hitna potreba za razvojem infrastrukture za efikasnu energetsku tranziciju.

Rezultati istraživanja

• Eksperti u regionu uglavnom imaju pozitivan stav prema strateškom opredeljenju za razvoj obnovljivih izvora energije u skladu s energetskom i klimatskom politikom EU.
• Energetska tranzicija se doživljava kao razvojna prilika za zemlje u regionu, koja omogućava izgradnju modernog, ekološkog i klimatski prihvatljivog elektroenergetskog sistema do 2050. godine i ovladavanje novim tehnologijama (digitalizacija) i načinima orgaizacije sektora (tržišno restrukturiranje sektora i integrisana tržišta) prilikom realizacije tranzicije.
• Dekarbonizaciju elektroenergetskog sektora potrebno je postići dominantno primenom tehnologija solarnih fotonaponskih sistema i vetroelektrana, kao i velikih hidroelektrana (posebno naglašen stav u Srbiji). Negativan stav izražen je u pogledu mogućnosti korišćenja tehnologija biomase/biogasa i termoelektrana na gas, uključujući kogeneracijske termoelektrane u oba slučaja (posebno u Crnoj Gori).
• Eksperti procenjuju da će ključni pokretači energetske tranzicije u regionu biti politički uticaj EU na lokalne kreatore politika i donosioce političkih odluka (putem Energetske zajednice i posebno u procesu pristupanja EU i/ili postavljanjem uslova za pristup evropskom tržištu električne energije), kao i smanjenje troškova tehnologija PV i VE.
• Izgradnja paradigme elektroenergetskog sistema koja se zasiva na integraciji tržišta u regionu i na povezivanju sa tržištem EU i razvoj koncepta pametnih mreža javlja se kao jedan od prioriteta za buduće delovanje. Tržište, bilateralno i organizovano, ima važnu ulogu, pogotovo kada ulaganja ne zavise samo od podsticaja garantovanih od strane države, koja postaju sve važnija u regionu.
• Potrebna sredstva za finansiranje energetske tranzicije trebalo bi da se obezbede kroz uspostavljanje i primenu sistema plaćanja za emisiju CO2, iz ulaganja privatnog sektora, shema subvencija (FIT i FIP na aukcijama) koje plaćaju potrošači, kao i preusmeravanjem subvencija iz sektora uglja u OIE.
• Glavni tehnički izazovi integracije OIE velikih kapaciteta u regionu uključuju zahteve za balansiranjem zbog varijabilnosti proizvodnje iz PV i VE, omogućavanje evakuacije energije iz područja sa velikim  potencijalima vetra i solarne energije, što zahteva odgovarajuća pojačanja u prenosnoj mreži.
• Ključni faktori koji omogućavaju integraciju OIE u regionu su pouzdana prognoza proizvodnje iz PV i VE, razvoj i integracija tržišta i regionalni pristup balansiranju i regulaciji frekvencije. Regionalna saradnja i jača tržišna integracija minimiziraju troškove elektroenergetskog sistema i povećavaju sigurnost snabdevanja.
• Aukcije, tenderi i druge sheme subvencija (FIT, FIP) i dalje se smatraju pokretačima povećanja kapaciteta OIE u regionu. Razlog tome je činjenica da trenutni tržišni i politički uslovi u zemljama Zapadnog Balkana ograničavaju troškovno-konkurentni potencijal energije vetra i sunca. Srbiji i BiH nedostaje politička posvećenost što zajedno sa složenim regulatornim i administrativnim okruženjem rezultira višim troškovima kapitala i velikim investicionim rizicima.
• Regionalna saradnja ključna je za povećanje razvoja OIE u regionu, prvenstveno za uspostavljanje funkcionalnih tržišta električne energije i regionalno povezivanje sekundarne i tercijarne regulacije, kao i za izgradnju zajedničkih projekata OIE (npr. velikih HE na međunarodnim rekama).
• Sistemska i koordinirana regionalna saradnja među kreatorima javnog mnjenja i politika (tj. stručnom i akademskom zajednicom, industrijom, vladinim telima i agencijama) smatra se preduslovom većeg uključivanja eksperata u planiranje i sprovođenje energetske tranzicije. Kritička evaluacija budućih nacrta planova razvoja (npr. NDC-a i NECP-a), a posebno planova razvoja OIE smatra se dobrom prilikom za uključivanje eksperata u planiranje politika, s ciljem postizanja konsenzusa na regionalnoj osnovi u pogledu ključnih aspekata energetske tranzicije.

O REPCONS projektu i metodologiji

REPCONS je jednogodišnji projekat koji finansira Evropska fondacija za klimu, i koji uključuje više od 100 eksperata iz Bosne i Hercegovine, Srbije i Crne Gore. Glavni cilj projekta je definisanje prioriteta energetske politike koji bi ubrzali primenu OIE u zemljama Zapadnog Balkana, uglavnom kroz podršku prilikom izrade nacionalnih NECP-a, koji se odnose na strateške obaveze razvoja proizvodnog portfolia.

Projekat je baziran na primeni prilagođene Delphi metodologije za identifikovanje stavova i moguće postizanje konsenzusa unutar stručne zajednice u vezi sa temom korišćenja većeg udela varijabilnih OIE u zemljama ZB. Osnovne karakteristike Delphi metodologije uključuju anonimnost među učesnicima, nekoliko iteracija za sprovođenje ankete (obično 3), kontrolisane povratne informacije i izračunavanje statističkog „stava grupe“. U svakoj od tri države projektni partneri su radili na uspostavljanju Savetodavnog odbora u kojem su predstavnici vlada, elektroenergetskih kompanija i univerziteta, koji su olakšali identifikaciju i motivaciju grupe eksperata kao potencijalnih učesnika u istraživanju. Savetodavni odbori predstavljaju okosnicu projekta.

Upitnik za istraživanje je definisan kroz organizaciju „fokus“ grupa sa ključnim akterima iz stručne zajednice. Finalno definisanje upitnika baziralo se na pojedinačnim intervjuima sa uglednim ekspertima, raspravama na nekoliko konferencija (CIGRE u BiH), raspravama u fokus grupama sa članovima Savetodavnog odbora i na rezultatima nekoliko procesa planiranja, npr. u Bosni i Hercegovini pripreme „Okvirnog plana za razvoj UN SDG-a za BiH“ i integrisanog „Nacionalnog plana za energiju i klimu – NECP“.

Delphi istraživanje je sprovedeno u dva kruga putem online upitnika, koji je učesnicima garantovao anonimnost. Nakon prvog kruga istraživanja, sprovedena je početna analiza, a upitnik je prilagođen na način da se uklone suvišna pitanja tamo gde je postignut „grupni stav“ (konsenzus) prema određenim temama, da bi se dobio detaljniji odgovor u određenim oblastima, a posebno razumevanje stavova o strateškim pitanjima tranzicije (poput koncepta razvoja proizvodnje energije iz OIE).

Povratne informacije učesnicima u drugom krugu prosleđene su korišćenjem prosečnih vrednosti pokazatelja za svaki odgovor u prvom krugu. Sistematizovani rezultati istraživanja su distribuirani i raspravljani na tri nacionalne radionice i jednoj regionalnoj radionici, koja je okupila članove Savetodavnih odbora i eksperte iz sve tri države. Osim identifikovanja ključnih aspekata energetske tranzicije u regionu, identifikovana su i tri skupa mišljenja – nazvana: BAU (Business as Usual), RES Light (Renewables Light) i RES Plus (Renewables Plus).