Gradski građevinski otpad – potencijalni „game changer“ za industrije pogođene CBAM mehanizmom u Srbiji

Početak primene Mehanizma za prekogranično prilagođavanje ugljenika (CBAM) označiće novu fazu u procesu energetske tranzicije u Srbiji u kojoj se pažnja sa zamene samo jednog resursa, uglja, skreće na troškove koje će snositi mnogo veći deo srpske industrije nego što je sama elektroprivreda. Predstavnici pogođenih industrija, među kojima su proizvođači cementa, šansu da se izbegnu ozbiljne posledice po privredu vide u donošenju regulative kojom bi se omogućilo lakše korišćenje alternativnih sirovina i goriva.

Uvođenje CBAM mehanizma, kojeg je krajem prošle godine usvojio Evropski parlament, znači da će kompanije iz šest industrija – cementa, gvožđa i čelika, električne energije, aluminijuma, đubriva i vodonika, od 1. januara 2026. da bi izvezli svoje proizvode u EU biti obavezni da plate taksu na ugljen-dioksid koji emituju u procesu proizvodnje. Tranzicioni period, u kojem će obaveza biti ograničena samo na izveštavanje, počinje već 1. oktobra ove godine, ali  predstavnici pogođenih industrija upozoravaju da je ostalo malo vremena za prilagođavanje.

Uvođenje CBAM mehanizma uticaće na šest industrija: cementa, gvožđa i čelika, električne energije, aluminijuma, đubriva i vodonika

Prema rečima Dimitrija Knjeginjića, direktora kompanije Lafarge Srbija, šest grana pogođenih mehanizmom CBAM pokriva više od 50 odsto ukupnih emisija ugljen-dioksida u Srbiji, a izostanak prilagođavanja nosi potencijalne ozbiljne posledice po čitavu srpsku privredu.

Šest grana pogođenih mehanizmom CBAM pokriva više od 50 odsto ukupnih emisija ugljen-dioksida u Srbiji

„Da je taksa na ugljenik počela da se primenjuje u 2021, prema dostupnim izveštajima o emisijama, direktni trošak i direktni uticaj na BDP Srbije iznosio bi oko milijardu evra. U 2022. bi već porastao na oko dve milijarde evra, jer je i cena emisija ugljen-dioksida u EU rasla. Na osnovu procena o ceni emisija ugljen-dioksida u sistemu trgovanja emisijama gasova sa efektom staklene bašte u Evropskoj uniji (EU ETS) do 2030, direktan uticaj na BDP bi mogao da iznosi oko četiri milijarde evra“, rekao je Knjeginjić na Beogradskom energetskom forumu – BEF 2023.

Uticaj naplate emisija ugljen-dioksida na konkurentnost proizvoda može se objasniti primerom iz industrije cementa, za koju je u Srbiji direktno i indirektno vezano oko 15.000 radnih mesta. „Gruba računica kaže da ako je cena cementa za tonu 100 evra plus PDV, cena za ugljen-dioksid po toni je oko 100 evra u ovom trenutku, a ta cena bi do 2035. mogla da se udvostruči, i to se može ispostaviti čak kao konzervativna procena“, objašnjava Knjeginjić.

Energetska tranzicija nije samo kako zameniti ugalj

Primer cementne industrije pokazuje i da ne postoji jednostavno rešenje niti jedna tehnologija čijom primenom bi emisije ugljen-dioksida preko noći mogle da se neutrališu. To može da se uradi samo ako se istovremeno primeni više mera i obezbedi saradnja sa drugim industrijama i podrška regulatora, pre svega kad je reč o dostupnosti alternativnih energenata i sirovina.

Kompanija Lafarge postavila je za cilj da najkasnije 2030. emisije ugljen-dioksida smanji za 55 odsto, a do 2050. dostigne karbonsku neutralnost. Na smanjenju emisija ugljen-dioksida već se radi kroz korišćenje otpada kao alternativnog goriva, alternativnih sirovina, proizvodnju niskougljeničnog cementa i smanjivanje potrošnje energije u proizvodnom procesu, pri čemu i dalje značajan deo emisija ostaje nerešen.

Kako objašnjava Knjeginjić, kod proizvodnje cementa osnovna sirovina je kamen, koji sadrži oko 95% kalcijum-karbonata. Njegovim zagrevanjem se emituje 50 odsto ukupnih emisija ugljen-dioksida u proizvodnji cementa. Na to se dodaje sagorevanje uglja, koksa i drugih goriva, koji čine oko 32 odsto emisija, još 10 odsto čini električna energija, a osam odsto potiče iz logistike.

„Priča o energetskoj tranziciji je mnogo kompleksnija od toga da ugalj zamenimo energijom iz solara i vetra. Ako rešimo taj deo, to je samo 10 odsto našeg problema, a ostaje nam 90 odsto“, upozorava Knjeginjić.

Lafarge radi na dobijanju dozvola za izgradnju sopstvene solarne elektrane snage 26 megavata

Za emisije ugljen-dioksida koje potiču iz transporta i korišćenja električne energije već se radi na mogućim rešenjima i postoje planovi kako da se neto emisije ugljen-dioksida obore na nulu. „Planiramo izgradnju stanice za komprimovani naftni gas, što će omogućiti da od iduće godine više kamioni ne koriste benzin. Pripremamo se i za uvođenje elektrokamiona, što će omogućiti eliminisanje štetnih emisija u potpunosti. Kad je reč o električnoj energiji, radi se na pribavljanju dozvola kod nadležnih institucija za izgradnju sopstvene solarne elektrane snage 26 megavata, dok bi ostale potrebe za električnom energijom u perspektivi mogle biti zadovoljene kupovinom energije proizvedene u drugim vetroparkovima i solarnim elektranama“, objašnjava Knjeginjić.

Donošenje regulative ključno za opstanak pogođenih industrija

Glavni izazov je u delu alternativnih sirovina i alternativnih goriva, koja u Srbiji trenutno nisu adekvatno regulisana i koja za industrije pogođene mehanizmom CBAM predstavljaju potencijalni game changer.

„Gradski građevinski otpad je već jednom pretrpeo transformaciju i ugljen-dioksid je već emitovan, pa u slučaju ponovne upotrebe nema dodatnih emisija. U Srbiji se godišnje stvori oko million tona građevinskog otpada koji nastaje kao posledica gradnje ili rušenja starih objekata i taj materijal danas završava na gradskim deponijama, pomešan sa ostalim gradskim otpadom. Cementna industrija Srbije može da zbrine celokupnu količinu i da značajno smanji emisije ugljen-dioksida, a potencijalna redukcija je 140.000 tona godišnje. Ako želimo da se zaista bavimo cirkularnom ekonomijom, to je oblast koja treba da bude regulisana kako bi industrije pogođene CBAM mehanizmom mogle da prežive“, kaže Knjeginjić.

Kad je reč o alternativnim gorivima, neiskorišćeni potencijal predstavljaju deponije, na kojima godišnje završi više od dva miliona tona otpada

Kad je reč o alternativnim gorivima, neiskorišćeni potencijal predstavljaju deponije, na kojima godišnje završi više od dva miliona tona otpada. Knjeginjić kaže da je samo Lafarge trenutno spreman tehnički sa svojim kapacitetima da zbrine oko 220.000 tona, a da bi promenom regulative trebalo rešiti otvorena pitanja kao što su selekcija primarnog otpada i uvoz neopasnog otpada visoke toplotne moći.

„Cementare u našem okruženju već su na više od 60 odsto supstitucije, a Bugarska, Mađarska i Rumunija na 90 odsto, i sve dozvoljavaju uvoz otpada u energetske svrhe. Nama je bilo potrebno 20 godina da stignemo do 22 odsto. Interni cilj do 2026. je da stignemo do 60 odsto, a do 2030. da u potpunosti eliminišemo fosilna goriva“, navodi Knjeginjić i dodaje da se na ovaj način emisije ugljen-dioksida mogu smanjiti za 120.000 tona godišnje.