Foto: Balkan Green Energy News
Privreda se ne boji dekarbonizacije i primene Mehanizma za prekogranično prilagođavanje ugljenika (CBAM), ali je zabrinuta da država ne prepoznaje šta je sve potrebno da uradi da bi olakšala poziciju pogođenim industrijama, što je važno zbog očuvanja radnih mesta i konkurentnosti domaće privrede. Da bi ušli u eru CBAM-a neoštećeni, proizvođačima cementa, čelika, aluminijuma i mineralnih đubriva, kako samo tvrde, nije potreban ni novac, niti nove tehnologije. Potrebno je pre svega usklađivanje domaće regulative s evropskom i dosledna primena propisa, što treba da podstakne razvoj cirkularne ekonomije, olakša investicije u zelenu energiju i omogući zaštitu domaćeg tržišta od nelojalne konkurencije.
Ovo su glavne poruke upućene sa panela ‘Dekarbonizacija industrije i poslovanja kao odgovor na Zelenu Agendu i oporezivanje CO2’, održanog u okviru Beogradskog energetskog foruma – BEF 2024, koji je ove godine okupio 500 učesnika iz 30 zemalja. Mehanizam prekograničnog prilagođavanja ugljenika (CBAM od Carbon Border Adjustment Mechanism) je taksa na određena dobra koja se uvoze u EU. Obračunava se na osnovu emisija ugljen-dioksida ili drugih gasova sa efektom staklene bašte koji nastaju tokom proizvodnje, odnosno čitavog životnog ciklusa proizvoda.
Proizvođači aluminijuma, đubriva, cementa i čelika i vodonika, zajedno sa izvoznicima električne energije, od 1. oktobra 2023. dužni su da mere emisije CO2 emitovane u procesu proizvodnje robe koju izvoze u EU, a od 1. januara 2026. biće u obavezi da plaćaju navedenu prekograničnu taksu EU na CO2.
Primena CBAM-a u Srbiji direktno će pogoditi više od 15.000 direktno zaposlenih u četiri industrije, a indirektno i više od 50.000 radnika.
Primena CBAM mehanizma podrazumeva da će prve biti pogođene komanije koje imaju direktne emisije CO2 nastale u procesu proizvodnje, tokom ekstrahovanja sirovine, iz prekursora – poluproizvoda koji se koriste u proizvodnji i iz tehnološke i energetske prerade sirovine, što je zajedno prvi skup ili scope 1), dok će naplata i indirektnih emisija nastalih korišćenjem električne energije u proizvodnji robe započeti kasnije i bi bila sledeća celina.
Industrije aluminijuma, čelika, mineralnih đubriva i cementa biće prve na udaru taksi na CO2, zajedno sa Elektroprivredom Srbije, izvoznikom električne energije. Primena ovih mera direktno će pogoditi više od 15.000 direktno zaposlenih u navedenim domaćim industrijama, a indirektno i više od 50.000 radnika, po proceni domaćih proizvođača čelika, aluminijuma, mineralnih đubriva i cementa čiji su predstavnici govorili na BEF-u 2024.
Oni su predstavili vlastite napore za smanjenje emisija CO2 i naveli koje propise bi država trebalo da donese ili sprovede. Zajedno zapošljavaju oko 5.000 ljudi, a indirektno oko 15.000. Tim kompanijama početak primene carine na ugljenik može da preko noći promeni poslovanje i ugrozi radna mesta.
Oni su najavili formiranje asocijacije energetski intenzivnih industrija koje podležu primeni CBAM regulative, kako bi zajednički nastupali i ponudili rešenja, i u partnerstvu sa državom prevazilazili izazove, za šta su ove kompanije životno zainteresovane.
Industriji cementa nisu potrebne subvencije, već regulativa koja omogućava dekarbonizaciju
U evropskim zemljama, cementare su perjanice promena u oblasti dekarbonizacije, a najbolji projekti imaju i podršku iz evropskih fondova. Primera radi, cementara Koromačno u Hrvatskoj dobila je projekat čijih 50 odsto troškova pokriva Evropska unija, a ukupna vrednost investicije je 250 miliona evra.
U cementnoj industriji, prvi izvor emisija je kalcijum-karbonat iz sirovine, odnosno kamena. On prilikom zagrevanja ispušta CO2. Drugi izvor je sagorevanje uglja, koksa i drugih goriva za dobijanje toplotne energije, a treći je logistika, odnosno transport. “Poslednji izvor može da se reši tako što ćemo kupiti kamione na struju, ali za prva dva su i nož i pogača kod regulatornog tela”, kaže Dimitrije Knjeginjić, generalni direktor kompanije Lafarge Srbija.
Knjeginjić: Ne treba da izmišljamo rešenja – ona već postoje
On ističe da industriji cementa u Srbiji nisu potrebna ni dodatna finansijska sredstva niti subvencije da brže smanjuje emisije CO2. “Nama ne treba da neko izmišlja rešenja – ona već postoje – niti da izmišljamo toplu vodu. Treba samo da primenimo ono što već postoji u Evropskoj uniji, od 1. januara 2026. godine da prepišemo zakone”, navodi Knjeginjić.
Od prethodnog Beogradskog energetskog foruma se ništa nije promenilo, pa se industrija i dalje suočava sa istim preprekama na putu dekarbonizacije i po pitanju alternativnih goriva.
Kao jedan od primera, navodi da Lafarge Srbija već treću godinu čeka da mu Elektromreža Srbije da odgovor o solarnoj elektrani koju želi da izgradi. “Međutim, čak i da dobijemo da izgradimo tih 26 megavata, to je godišnje devet odsto naše potrošnje električne energije, a ostalih 91 odsto moramo da kupujemo na tržištu. I dalje ćemo kupovati od onih koji imaju zelene serfitikate”, navodi on.
Cementna industrija je, prema njegovim rečima, prvi zagovornik da se primene sva pravila cirkularne ekonomije, obrazloživši da cementare dolaze na kraju lanca. „Sve što nije moglo da se iskoristi za reciklažu, nego ide na deponije, dolazi kod nas. Pokušavamo da ubedimo zvaničnike da bar tri cementare u Srbiji dobiju status da imaju kogeneraciju, da se deo otpada iz Ćuprije, Jagodine i Paraćina otprema u cementaru u Popovcu, da otpad iz Požege, Kosjerića i Užica ide u cementaru u Kosjeriću, a iz Novog Sada i svih opština koje gravitiraju Novom Sadu u Beočin. Na taj način bi se otpad upotrebio u energetske svrhe, kao supstitucija fosilnih goriva”, dodaje Knjeginjić.
Zečević: Jedini način da preživimo 1. januar 2026. jeste da primenimo regulativu EU
Iz industrije čelika poručuju da se, bez uspostavljanja nacionalnog sistema naplate taksi na ime količine ispuštenog CO2, posle uvođenja CBAM-a može dogoditi da srpsko tržište bude preplavljeno proizvodima iz zemalja gde se ne obračunavaju ove takse. To se i sada ponekad dešava i protiv toga nema adekvatne zaštite, upozorio je Branko Zečević, predsednik Metalfer Grupe.
“Ako se za uvoz određenog proizvoda u Evropskoj uniji plaća određeni iznos po emisiji CO2, to isto mora da se primenjuje u Srbiji. U suprotnom, od 1. januara 2026. će se pojaviti reka proizvoda kojima je spuštena rampa u EU i tražiće tržišta na kojima mogu da prodaju robu koju više ne mogu da plasiraju u EU. Nijedna firma i nijedna industrija ne mogu da se bore protiv takvog dampinga”, ocenio je.
On ističe da su u ovoj kompaniji pre nekoliko godina shvatili šta će CBAM doneti i uložili velika sredstva u dekarbonizaciju, zahvaljujući čemu danas imaju, prema informacijama kojima raspolažu, najniži ugljenični otisak po toni proizvedenog čelika u Evropi. Iako će im to olakšati plasman proizvoda u EU, Zečević upozorava da će, ukoliko srpsko tržište ostane potpuno otvoreno, ono biti poplavljeno prljavim tehnologijama.
“Ništa ne treba da izmišljamo novo, samo treba da primenimo istu regulativu koja postoji i u EU. To je jedini način kako možemo da preživimo 1. januar 2026. godine”, naveo je.
Umesto da gradimo svoju cirkularnu ekonomiju, mi izvozimo sirovinu nekom drugom ko gradi svoju, a mi uvozimo gotov proizvod
Jedan od glavnih problema za industrije cementa i čelika jeste izvoz otpadnih proizvoda koji bi mogli da budu ponovo upotrebljeni u proizvodnji, dok se, s druge strane, uvoze proizvodi sa maksimalnim emisijama CO2, naglašavaju u tim kompanijama. One ulažu napore da koriste što veći procenat recikliranih proizvoda, ali postoji problem sa nedostupnošću sirovina, otkrili su. To se, između ostalog, odnosi na otpadni čelik, koji je važno sredstvo za dekarbonizaciju proizvodnje.
Zečević objašnjava da je, po Zakonu o upravljanju otpadom, zabranjen izvoz otpada koji nastaje u Srbiji i za kojeg u zemlji postoje preradni kapaciteti.
“Međutim, praksa pokazuje da se izvozi. Izdaju se izvozne dozvole. I to ne samo čelični otpad, nego i bakar, aluminijum, šljake koje bi mogle da se prerađuju u zemlji. Umesto da gradimo svoju cirkularnu ekonomiju, mi izvozimo sirovinu nekom drugom ko gradi svoju, a mi uvozimo gotov proizvod”, napomenuo je.
Predojević: Unapređenje cirkularnosti važan instrument na putu ka dekarbonizaciji
Proizvodnja mineralnih đubriva je još jedna grana industrije kojoj predstoje velike promene kad 2026. počne naplata taksi po CBAM mehanizmu. Elixir Group, koji ima postrojenja u Šapcu i Prahovu.
U Prahovu je jedna od šest fabrika u Evropi koje proizvode fosfornu kiselinu, koja se koristi pretežno u poljoprivredi, a proces dekarbonizacije započela je pre nekoliko godina. Ova kompanija izvozi oko 70 odsto proizvodnje, a oko 50 odsto na tržište EU.
“Već sada redovno izveštavamo o emisijama CO2. Imamo i velike kupce iz EU, iz hemijske industrije, koje za njihovu kalkulaciju traže naše podatke”, navodi Matijas Predojević, potpredsednik za korporativni razvoj u grupaciji Elixir.
On navodi da kompanija, između ostalog, planira izgradnju nove fabrike fosforne kiseline, kao najveći potrošač ove kiseline, i napominje da se u Prahovu troši 10 megavata električne i više od 50 megavata toplotne energije.
Elixir Group redovno šalje izveštaje o svojim emisijama ugljen-dioksida
“Decenijama se gledao optimum capex-opex [kapitalnih i operativnih troškova], a sad se isplati investirati više ako imate bolje iskorišćenje sirovina ili ako je tehnologija fleksibilna da može da primeni neke sekundarne sirovine. Nastojimo da svi naši pogoni budu integrisani, da ako u nekom pogonu ima nusproizvoda, da se može iskoristiti u drugom. Cirkularnost se ne završava unutar fabrike. Na primer, fosforna kiselina i posle nekoliko ciklusa može da se vrati. Postoje firme koje je koriste i u Srbiji i u EU, i to onda više nije otpad, nego sekundarna sirovina”, navodi on.
U planovima kompanije je i izgradnja spalionice industrijskog otpada. On se trenutno izvozi u Austriju, Švajcarsku i Nemačku, jer ne postoje odgovarajuća postrojenja. “Obišli smo postrojenja u Evropi, identifikovali tehnologiju sa visokom energetskom efikasnošću i započeli izradu projekata, a sa Ministarstvom zaštite životne sredine radimo na pribavljanju dozvola“, kazao je Predojević.
Takođe, otkrio je da Elixir planira da iskoristi 300 hektara zemljišta u Prahovu, pored Dunava, za izgradnju solarne elektrane, vetroparka i baterijskog skladišta kako bi sam balansirao proizvodnju električne energije i pripremio se za period od 2026. godine.
Jukić: Bez zelenih sertifikata, ruke su nam vezane
Jedan od glavnih zahteva predstavnika energetski intenzivne industrije pogođene CBAM-om je da im se omogući brži put do dozvola ako sami investiraju u proizvodnju električne energije. Iako imaju različita iskustva realizacijom investicija, dele stav da su neophodna unapređenja na tom planu.
Messer Tehnogas, koji proizvodi tehnički gas, najviše je izložen efektima CBAM-a kroz potrošnju električne energije. “Mi smo jedna od najčistijih industrija, ali su 2026. godina i scope 1 tu sutra, a scope 2 prekosutra. Pitanje transporta ćemo rešiti, a naša sirovina je čista. Ostaje električna energija, koja mora na neki način da bude sertifikovana, i tu ćemo imati situaciju da su nam ruke apsolutno vezane”, kaže Mirjana Jukić, šef nabavke u kompaniji Messer Tehnogas.
Prema njenim rečima, ako privreda ne radi, onda kompanije moraju da gledaju kako će naći alternativne izvore energije. EPS-ova tranzicija na održive izvore će biti jako spora, smatra Jukić. Počeo je i to je odlično, ali ide jako sporo, dodala je.
Glavni izazov za Messer Tehnogas je da obezbedi snabdevanje zelenom električnom energijom
Jukić navodi da je ova kompanija pokrila veći deo svojih lokacija solarnim panelima, čija je ukupna instalisana snaga oko 1,5 megavat, ali da oni pokrivaju svega oko dva odsto potrošnje. “Ne možemo pokriti sopstvenu potrošnju našim izvorima, a jako je komplikovano ako hoćemo da idemo dalje u investiciju, jer je otežano dobijanje različitih dozvola da na sopstvenim parcelama gradimo solarne elektrane”, dodaje ona.
Ona ističe da privreda ne traži podsticajna sredstva i novac za investicije, već samo da se olakša postojeći sistem, odnosno primene zakoni na pravi način, da to što kompanije žele da izgrade, mogu zapravo i da koriste.
“Messer ima idealnu potrošnju za solare, jer nemamo velike potrebe za balansiranjem. Izgradnjom naše solarne elektrane od 15 megavata mi bismo pokrili trećinu svojih potreba. Ako bi sva privreda preuzela na takav način na sebe generisanje zelene energije, imali bismo dvostruku korist, jer se smanjuje potrošnja struje iz prljavih izvora, smanjuje se emisija CO2, a privreda dobija zelenu energiju, podsticaj za izvoz i sertifikate za izvoz”, zaključila je Jukić.
Slično iskustvo sa ulaganjima u obnovljive izvore energije ima i Metalfer Group, koji je postavio tri megavata solara na svojim krovovima. To je, prema rečima Zečevića, kap u moru u odnosu na potrošnju u proizvodnji čelika, a posebno u piku.
“Ideja jeste da bar deo potrošnje pokrijemo sopstvenom proizvodnjom, za koju dobijamo i zelene sertifikate. Znam da se ide u pravcu prozjumera i izmene zakonskih akata, ali to bi moralo mnogo brže. Takođe, ne može u istu ravan da se stavi neko ko investira za tržište i za sopstvenu potrošnju. Trebalo bi da imamo brže i lakše procedure, posebno ako se energija ne predaje u mrežu”, navodi on.
Barbulov: Puna primena Zakona o klimatskim promenama uslov da se takse na CO2 naplaćuju u Srbiji
Što se tiče države, utisak je da je CBAM do sada gledan pre svega kroz administraciju i zakonodavni okvir, ocenjeno je na panelu. Između ostalog, najava uvođenja ovog mehanizma predstavlja obavezu države da svoju klimatsku politiku prilagodi EU.
„To podrazumeva da uskladi svoje ambicije kroz potpunu i do kraja dorađenu izradu Zakona o klimatskim promenama, koji je usvojen 2021. godine. Do kraja 2023. su usvojena tri podzakonska akta, ali nedostaje još podzakonskih akata da bi se mogao u potpunosti primenjivati, da bismo mogli da sprovodimo sopstveni mehanizam merenja i verifikacije unutar zemlje, pod kontrolom sopstvenih akreditovanih institucija“, kazala je moderatorka razgovora Ankica Barbulov, direktorka kompanije Negawatt Solutions.
Završetak tog zakona podrazumeva i uspostavljanje sopstvenog sistema veoma sličnom evropskom Sistemu za trgovanje emisijama (EU ETS), kako bi se takse na CO2 naplaćivale unutar zemlje. „To bi doprinelo očuvanju konkurentnosti privrede, na način da će štititi našu proizvodnju od nelojalne konkurencije. Na isti način kako se štiti Evropa, tako treba i mi da se štitimo od naših partnera od kojih uvozimo proizvode na koje se ne obračunava taksa na CO2“, dodaje Barbulov.
Budite prvi i ostavite komentar na ovaj članak.