ENERGETSKA TRANZICIJA – 3D matrica je ključ da se prate trendovi (drugi deo)

Autor: Prof. dr Nikola Rajaković, Elektrotehnički fakultet (ETF), Univerzitet u Beogradu

Ključni trendovi se danas u energetici mogu pratiti i kroz 3D matricu – dekarbonizacija, decentralizacija i digitalizacija. Ovakav pojednostavljen šematizovan koncept pruža mogućnost da se složeni procesi objasne na lakši način, piše Nikola Rajaković, profesor Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu, u drugom delu  (prvi deo) svog autorskog teksta.

I Dekarbonizacija

Dekarbonizacija se odnosi pre svega na prelazak na obnovljive izvore energije, ali je u njenoj primeni jedan od strateških pravaca promena na strani potrošnje. To je zbog toga što se bez prelaska na električni transport (e-mobilnost ili e-mobility) i bez prelaska sektora grejanja na toplotne pumpe i obnovljive izvore, ne može zadatak dekarbonizacije uspešno uraditi.

Ceo koncept na strani potrošnje se svodi na to da se sva potrošnja elektrificira!

Slično je i kod industrijskog sektora. I u njemu je zadatak da se elektrifikacija uradi u maksimalnom obimu. Ceo koncept na strani potrošnje se u osnovi svodi na zahtev da se praktično sva potrošnja elektrificira!

II Decentralizacija

Decentralizacija se odnosi na sektor proizvodnje električne energije iz malih geografski raspodeljenih obnovljivih izvora energije. Pre svega se misli na fotonaponske panele na krovovima, parkiralištima,…

Demokratizacija sektora predstavlja i demonopolizaciju velikih energetskih giganata

Decentralizacija (distribuirana proizvodnja) unosi i elemente demokratizacije u sektor u smislu demonopolizacije velikih energetskih giganata. S druge strane istovremeno sa decentralizovanom proizvodnjom ostaje nezamenjiv centralizovani način proizvodnje električne energije (koji je baziran na ekonomiji obima koja kaže da 1 kWh proizveden u agregatu velike snage od nekoliko stotina MW je značajno jeftiniji od 1 kWh proizvedenog u agregatima za red veličine manje snage)!

III Digitalizacija

Digitalizacija, odnosno širi koncept uvođenja pametnih mreža ili pametne infrastrukture, je conditio sine qua non energetske tranzicije. Prva karika u digitalizaciji mreža je bilo pametno brojilo, a danas nizvodno od brojila imaju se pametni uređaji i kućni aparati opremljeni IP (Internet Protocol) adresama koji učestvuju u odzivu potrošnje (proširena verzija interneta stvari), a uzvodno od brojila na nivou transformatorskih stanica i postrojenja koncentratori, senzori,… a sve sa zadatkom nadzora i automatizacije elektroenergetske mreže.

Conditio sine qua non energetske tranzicije

Pripadajući softver omogućava aplikacije tehničko-tehnološke prirode, ali i komercijalne i ostale primene. Dvosmerne komunikacije su pretpostavka pametne mreže i u osnovi se mogu kod pametne infrastrukture pratiti dve mreže: konvencionalna energetska i superponirana komunikaciona mreža.

Odziv potrošnje ili promena modela upravljanja potrošnjom

U procesu energetske tranzicije posebno postaje važan segment odziva potrošnje kroz aktivan doprinos svakog kupca upravljanju potrošnjom. Upravljanje potrošnjom je u prethodnim decenijama bilo realizovano kao koncept baziran na upravljačkim signalima iz nadređenog centra kod kojih je kupac bio pasivan.

Otvara se nova inovativna oblast sa pitanjima kao što je: kako da vozač električnog automobila na najelegantniji način pronađe zeleni kilovat sat

Kao što je već istaknuto, u strukturi potrošnje električne energije značajan deo pripadaće razvijenom električnom transportu.

Tu se otvara nova inovativna oblast sa pitanjima: kako da budući vozač električnog automobila na najelegantniji način pronađe zeleni kilovat sat za punjenje baterija, kako da to uradi efikasno i ekonomično, a iza toga stoje pitanja o uticaju punjača na električnu mrežu i pitanja o njenoj robustnosti, zatim pitanja o punionicama, o optimizaciji redosleda punjenja baterija (smanjivanje faktora jednovremenosti), o korišćenju baterija kao izvora električne energije u satima kad je to sistemu najpotrebnije…

Tržište

Aktuelno pitanje je svakako i dalji razvoj tržišta električne energije koje mora da uvažava elektroenergetske sisteme sa jako velikim udelom proizvodnje iz obnovljivih izvora energije.

Dosadašnji pristup tržištu je većim delom bio baziran na principu korektne valorizacije cena goriva u termoelektranama, odnosno visine varijabilnih troškova. Ostaje otvoreno pitanje cene marginalnog kilovat sata kada se ima sistem sa 100% proizvodnjom iz obnovljivih.

Da li je to samo tržište kapaciteta ili je verovatnije da i strana potrošnje diktira cenu marginalnog kilovat sata?

*Ovo je drugi od tri nastavka autorskog teksta, koji je profesor Nikola Rajaković napisao za Balkan Green Energy News.