Akademik Stevanović, SANU: nepovratne posledice u slučaju izgradnje rudnika litijuma

Članovi Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) poslali su Zorani Mihajlović, potpredsednici Vlade Srbije, pismo i dokument u kojem navode konkretne razloge zašto nije dobro da Rio Tinto izgradi rudnik litijuma u Srbiji, i savetuju da se bolje sagledaju mogući problemi i nepopravljive posledice, koje bi ova investicija izazvala.

Pismo i dokument ministarki rudarstva i energetike Zorani Mihajlović poslali su akademici Vladimir Stevanović, biolog, Bogdan Šolaja, hemičar, i Velimir Radmilović, tehnolog.

Vladimir Stevanović, predsednik odbora SANU „Čovek i životna sredina“, u razgovoru za Balkan Green Energy News kaže da nema dilemu da će Srbija od rudnika imati više štete nego koristi. Dokument poslat Ministarstvu je, kako kaže, obiman, i sadrži stavove akademika o projektu izgradnje rudnika litijuma i bora, u koji će investirati Rio Tinto. Ti stavovi su mogli da se čuju i na naučnom skupu: „Projekat Jadar: Šta je poznato?“, koji je nedavno organizovala SANU, i posle kojeg Ministarstvo nije reagovalo.

Rudnik bi naneo velike i ireverzibilne štete ne samo kraju u kojem bi bio otvoren, nego celoj Srbiji

„To je dokument koji je defakto protiv rudnika litijuma, i to je argumentovano sa naše strane“, jasan je Stevanović.

U pismu, koje su poslali akademici, navodi se da će osim velikih problema zaštite životne sredine, projekat imati važne „socijalne, ekonomske i demografske implikacije koje su, čini se, stavljene u drugi plan, mada to tako ne bi trebalo da bude“.

Akademik Stevanović ističe da bi sprovođenje projekta nanelo velike i ireverzibilne štete, ne samo toj sredini gde bi bio otvoren rudnički kompleks, na pitomom i plodnom predelu u kojem se mozaično smenjuju šume, livade i poljoprivredno zemljište, nego i šire, na primer, ugrozilo bi za Srbiju važna vodosnabdevališta u Mačvi.

Jaloviše, koje bi sadržalo i toksične ostatke iz prerade rude, bi se prostiralo na 160 hektara

Jaloviše, koje bi sadržalo i toksične ostatke iz prerade rude, bi se prostiralo, kako je projektovano, na 160 hektara, a zaštićeno je, kako kaže, samo folijom od 1,5 milimetra. Stevanović se pita šta će biti kad sve to ode u zemlju, a kad-tad će se to desiti zbog sleganja zemlje, malih tektonskih poremećaju, pa će sadržaj jalovišta ući u aluvijum i vodoizvorište, a „onda će šteta biti nepopravljiva“.

Ili, dodaje, zamislite poplavu kakva je bila 2014. „Da li bi predviđeni bedemi oko jalovišta izdržali enormni priliv vode i sprečili izlivanje toksičnih materijala?, postavlja pitanje predsedavajući odbora SANU.

Čisto sumnjam da će da procveta Podrinje, kao što nisu procvetali ni Bor, ni Majdanpek

Stevanović ističe da priče o tome da će rudnik jadarita biti primer zelenog rudarstva, jednostavno ne piju vodu jer „zeleno rudarstvo ne postoji“.

„Uvek se uništava neki teren. Sad je pitanje da li želimo tu investiciju, čiji će negativni efekti po životnu sredinu biti izvesni, a još i nisu dovoljno procenjeni. Posebno je interesantna priča o fabrikama litijumskih baterija i električnih automobila koje će nići blizu rudnika jer je olako data i koja je, izvesno, na dugom štapu, ako uopšte bude ostvarena. Najveću dobiti od eksploatacije jadarita imaće Rio Tinto sa litijum karbonatom, ako do toga dođe, izvoziće ga, zna se gde će to ići, a mi ćemo dobijati rudnu rentu. Čisto sumnjam da će da procveta Podrinje, kao što nisu procvetali ni Bor, ni Majdanpek“, naglašava Stevanović.

Priča o fabrikama baterija i električnih automobila je olako data i na dugom je štapu

Na pitanje da li će Srbija od ove investicije imati više štete nego koristi, on odgovara apsolutno više štete, i dodaje da je to „klanje vola za kilo mesa“.

„Na toj površini možete da proizvedete kvalitetno voće i drugu hranu. Druga stvar je što smo mi nesređena zemlja i kada je reč o poljoprivredi, ali nama je to jedina šansa. Kada pogledamo Nacrt prostornog plana Srbije mi ispadamo rudarska zemlja. Da li mi to hoćemo ili hoćemo da živimo u životnoj sredini koja je zdrava? A, već imamo neuralgične tačke, kao što su jalovišta Bora i Majdanpeka, jalovišta, pepelišta i otkopi Kostolca i Kolubarskog basena, i hoćemo još jednu. Uticaj tog rudnika nećete moži da ograničite samo na taj kraj, tu nema nikakve dileme“, ističe on.

Da li mi hoćemo da živimo u rudarskoj zemlji ili hoćemo da živimo u životnoj sredini koja je zdrava?

Otpadne vode će se, kako kaže, navodno prečišćavati, ali ko će to u ovoj nesređenoj zemlji sa katastrofalnim odnosom prema životnoj sredini kontrolisati. „Da nije takvog katastrofalnog odnosa prema životnoj sredini u Srbiji, Rio Tinto se ne bi ovde ni pojavio“, uveren je akademik.

Sa ovakvim odnosom vlasti prema životnoj sredini, budućnost će nam biti neizvesna

On ističe da sa ovakvim odnosom vlasti prema životnoj sredini i u krajnjem slučaju prema stanovništvu, budućnost će nam, uz potvrđena negativna demografska kretanja, biti neizvesna. Imamo, kako kaže, sada posla sa ljudima koji ne promišljaju dalekosežno, misle pojednostavljeno i nepromišljeno, što nikako nije dobar saveznik u ovakvim velikim projektima i njihovim uticajima na životnu sredinu.

Megalomanski projekat izgradnje 850 mini hidroelektrana

Zapitajmo se, savetuje Stevanović, na šta će nam lepi predeli Srbije ličiti ako se na brzinu i bez ozbiljnog promišljanja planiraju projekti ovoga tipa širom Srbije. Već imamo, dodaje, iskustva sa megalomanskim projektom izgradnje 850 mini hidroelektrana koje će desetkovati rečnu mrežu u Srbiji, a od njih dobijena električna energija neće pokriti ni polovinu gubitaka u elektromreži Srbije nastalu krađom i neplaćenim računima.

I tako dobijena energija iz MHE se proglašava zelenom, a njeni efekti će biti crni, zakjučuje Stevanović.