Transformacija EPS-a kroz izgradnju novih kapaciteta iz obnovljivih izvora je garant sigurnog snabdevanja električnom energijom u Srbiji

Sektor energetike u Srbiji se nakon havarija u EPS-ovim dotrajalim termoelektranama, smanjenje proizvodnje u hidroelektranama zbog suše, ali i ekstremno visokih cena električne energije na berzama, nalazi na istorijskoj prekretnici. Sve oči uperene su u EPS kao dominantnog proizvođača i snabdevača električnom energijom u režimu regulisanih cena.

Ukoliko država želi da nastavi sa primenom modela sigurnog snabdevanja električnom energijom po pristupačnoj ceni, moraće da podrži ozbiljnu transformaciju EPS-a i obnavljanje njegovih proizvodnih kapaciteta, uz značajno učešće novih i čistih tehnologija, poručuje profesor Nikola Rajaković u intervjuu za Balkan Green Energy News.

Aktuelna energetska kriza nametnula je rešavanje energetskih potreba sledeće zimske sezone kao najviši prioritet. Da li se na taj način udaljavamo od ciljeve energetske tranzicije, odnosno od postupne dekarbonizacije?

 Samo na prvi pogled izgleda tako jer neke zemlje pribegavaju opciji ponovnog puštanja u rad termoelektrana na ugalj. Ova kriza je ogolila problem i čak je i krajnjim skepticima sada jasno da bez radikalnog zaokreta ka obnovljivim izvorima i primene mera energetske efikasnosti zadatak održive energetike ne može biti rešen. Dakle, energetska nezavisnost postaje prioritet koji se rešava paralelno sa prelaskom sa fosilnih goriva na obnovljive izvore energije.

Cena električne energije koju plaćaju krajnji potrošači u Srbiji znatno je niža od cene koju plaćaju potrošači u državama Evropske Unije. Da li je to održiv model za naš elektroenergetski sektor?

Dobro je poznato je da cena električne energije koju u ovom trenutku plaća krajnji potrošač u Srbiji više od četiri puta niža od cene koju, na primer, plaća potrošač u Danskoj. Sve analize pokazuju da je cena električne energije u Srbiji niža od ekonomski opravdane cene i da su određene korekcije neophodne.

Cene električne energije u EU ne odslikavaju stvarne troškove već predstavljaju legitiman, ali spekulativan, karakter ovog tržišta

Međutim, aktuelne cene električne energije u Evropskoj Uniji ne odslikavaju stvarne troškove već predstavljaju legitiman, ali spekulativan, karakter ovog tržišta, koji je mnogim kompanijama za proizvodnju električne energije u EU, zapravo svima koje ne koriste prirodan gas kao osnovni energent, doneo ekstremno visoke profite u drugoj polovini prošle i prvoj polovini ove godine.

To što je nekome svanulo znači i da se nekome smrklo. A smrklo se svim potrošačima električne energije, a posebno industrijskim potrošačima, kojima ovakve cene smanjuju konkurentnost na globalnom tržištu. Stoga neke Vlade država članica EU razmatraju administrativne mere suprotne osnovnim postulatima otvorenog tržišta, kao što su, uvođenje dodatnog poreza kompanijama u energetskom sektoru koje su ostvarile ekstra profit, ili administrativnog ograničavanja cene energije za pojedine potrošačke kategorije.

Smrklo se svim potrošačima električne energije, a posebno industrijskim potrošačima, kojima ovakve cene smanjuju konkurentnost na globalnom tržištu

Da rezimiram, model regulisanih cena koji postoji u Srbiji, uz napomenu da je cene potrebno korigovati kako bi dostigle ekonomski održiv nivo, može biti izuzetno važan za preživljavanje energetske krize, koja će, sada je to sasvim izvesno, trajati barem pet do deset godina, sa velikom verovatnoćom da se cene energije na evropskim berzama nikada neće vratiti blizu nivoa pre nastanka ove krize. Ovaj model može da opstane na duže staze samo ako je Elektroprivreda Srbije, kao javno preduzeće za proizvodnju električne energije, sposobna da u potpunosti pokrije domaće potrebe ili njihov najveći deo. Ukoliko EPS bude morao da kupuje značajne količine električne energije na tržištu, po cenama koje su nekoliko puta veće od regulisane prodajne cene, bojim se da o nekoj održivosti nema govora.

Da li to znači da se Vi zalažete za značajniju ulogu EPS-a?

Moram da priznam da je aktuelna energetska kriza učvrstila moj stav da se ne sme zapostaviti uloga javnih kompanija za proizvodnju električne energije. Da bi se spoznaje o narušenom balansu između ponude i potražnje ili o nekom drugom kriznom događaju sprovele u konkretan rezultat, odnosno u izgrađenu novu elektranu za proizvodnju električne energije, potrebne su godine. U tom vremenskom periodu kompanije za proizvodnju električne energije koje deluju na otvorenom tržištu nastoje da kroz visoke cene što više uvećaju svoj profit. Iako potpuno legitiman, ovaj model može imati ozbiljne socijalne i ekonomske posledice, i to je ono što se upravo dešava u Evropskoj Uniji.

Ukoliko dominantan udeo u domaćim potrebama dolazi iz javne kompanije, Vlada te države može obuzdati želju svoje kompanije za ekstra profitom, održati pristupačne cene električne energije i time sačuvati standard građana, funkcionisanje javnih servisa i najvažnije, konkurentnost domaće privrede.

Ukoliko država želi da nastavi sa primenom modela sigurnog snabdevanja električnom energijom po pristupačnoj ceni, moraće da podrži ozbiljnu transformaciju EPS-a i obnavljanje njegovih proizvodnih kapaciteta, uz značajno učešće novih i čistih tehnologija

Dugo godina EPS nije ulagao u izgradnju novih proizvodnih kapaciteta. Ukoliko država želi da nastavi sa primenom modela sigurnog snabdevanja električnom energijom po pristupačnoj ceni, moraće da podrži ozbiljnu transformaciju EPS-a i obnavljanje njegovih proizvodnih kapaciteta, uz značajno učešće novih i čistih tehnologija. Iz tih razloga svi EPS-ovi projekti (samostalni ili u formi partnerstva) moraju da imaju prioritet kod priključenja na mrežu. Čak bi i za privatne investitore kao kriterijum na aukcijama država trebala da postavi procenat energije koji ostaje u Srbiji po dugoročno garantovanoj ceni.

Koja tehnologija je po Vama najbolja u našim uslovima?

Jasno je da ne postoji tehnologija koja je dominantna po svim bitnim parametrima. Stoga je najpre potrebno definisati te ključne parametre, odrediti im prioritet i uporediti sve raspoložive tehnologije:

Lokalno raspoloživi energenti i energetski izvori u našoj zemlji su svi vidovi obnovljivih izvora energije (sunce, vetar, hidroenergija, biomasa, biogas, itd.) kao i ugalj (lignit)

Lokalna raspoloživost energenta odnosno energetskog izvora. Aktuelna energetska kriza je jasno pokazala koliko je za sigurnost snabdevanja važno raspolagati energentima ili izvorima energije na sopstvenoj teritoriji. To je posebno važno za male države poput Srbije, koje nisu u prilici da nameću svoja pravila. Lokalno raspoloživi energenti i energetski izvori u našoj zemlji su svi vidovi obnovljivih izvora energije (sunce, vetar, hidroenergija, biomasa, biogas, itd.) kao i ugalj (lignit). Ono što nemamo su prirodni gas, nafta i naftni derivati i nuklearno gorivo.

Za svaku tehnologiju se moraju uzeti u obzir kompletni troškovi izgradnje i održavanja tih elektrana tokom životnog veka

Cena proizvodnje električne energije je svakako jedan od najvažnijih faktora u izboru najpogodnije tehnologije. Nije jednostavno izvršiti fer poređenje. Najpre, za svaku tehnologiju se moraju uzeti u obzir kompletni troškovi izgradnje i održavanja tih elektrana tokom životnog veka. Na primer, za izgradnju nove termoelektrane koja koristi lignit, potrebno je uključiti i troškove otvaranja novih površinskih kopova, eksproprijacije potrebne teritorije, ekonomsku vrednost tog uglja, kao i troškove saniranja pepelišta i remedijacije površinskih kopova na kraju životnog veka ovih postrojenja. Pored prihoda od prodaje električne energije postoje ili će izvesno postojati neki dodatni prihodi ili rashodi, zavisno od primenjene tehnologije. Tako će, na primer, elektrane koje koriste obnovljive izvore energije imati dodatan prihod prodajom sertifikata o garanciji porekla na domaćem ili regionalnom tržištu ali i dodatne troškove vezane za balansiranje. Sa druge strane, elektrane bazirane na fosilna goriva (ugalj, gas, mazut) plaćaće takozvane ekološke takse.

Uticaj na životnu sredinu. Pored emisije gasova koji dovode do globalnog zagrevanja naše planete, a čije smanjenje je deo međunarodnih obaveza Republike Srbije, posebnu pažnju bih skrenuo na efekte zagađenja vazduha, tla i vode neposredno u okruženju energetskih objekata, posebno termoelektrana. U našem narodu sve više narasta svest o štetnom uticaju ovih zagađenja. Postoje ozbiljne studije i modeli koji ovaj negativan uticaj iskazuju kroz dodatne troškove koje neko društvo ima usled lečenja oboljenja nastalih ovim zagađenjima, kao i troškova odsustva sa posla radno sposobnog stanovništva. Zaključak ovih studija je da su to veoma visoki troškovi.

Uticaj na elektroenergetski sistem: Jedna od retkih slabih strana vodećih tehnologija obnovljivih izvora energije, a to su protočne hidroelektrane, vetroelektrane i solarne elektrane, je potpuna zavisnost njihove proizvodnje od raspoloživosti vode, vetra i sunca, a ne od potreba za električnom energijom u tom trenutku. Ova slabost prevazilazi se izgradnjom sistema za skladištenje električne energije.

U situaciji kada je tržišna cena električne energije mnogostruko veća od realne „proizvodne“ cene, brzina puštanja u pogon elektrane postaje jedan od ključnih parametara

Brzina realizacije projekta. U nekim drugim vremenima ovaj faktor možda ne bi bio ovako važan. Međutim, u situaciji kada je tržišna cena električne energije mnogostruko veća od realne „proizvodne“ cene, brzina puštanja u pogon elektrane postaje jedan od ključnih parametara. Prema raspoloživim podacima, u poslednjih 10 meseci Srbija je potrošila 1.5 milijardu dolara na uvoz električne energije. Procene su da će za “preživljavanje“ ove zime biti potrebne barem još 2 milijarde dolara. Postoje ozbiljne indicije da se situacija neće bitno popraviti te da će i narednih nekoliko godina cena na tržištu električne energije biti izuzetno visoka. To zapravo znači da svaki mesec skraćenja rokova izgradnje novih proizvodnih kapaciteta znači desetine i stotine milion dolara više u državnoj kasi.

Kada saberem i oduzmem sve ove faktore moj glas definitivno ide ka obnovljivim izvorima energije. Ako stavimo po strani male hidroelektrane, koje su pod nekom vrstom moratorijuma, preostali raspoloživi hidroenergetski potencijal u našoj zemlji nije velik. Ono što preostaje, a što može činiti okosnicu buduće elektro energetike u Srbiji, su solarne i vetro elektrane. Neka istraživanja pokazuju da je optimalno imati približno jednak odnos ovim elektrana. Ipak ja blagu prednost dajem solarnim elektranama

Najpre zbog nešto niže „proizvodne“ cene električne energije, a zatim i zbog bolje korelacije sa oblikom potrošnje na nivou dana, posebno kod solarnih elektrana kod kojih su paneli postavljeni na sistemima za praćenje kretanja sunca. I konačno, zbog mogućnosti da se solarne elektrane ravnomerno rasporede po teritoriji naše zemlje. Ovo je veoma bitno kako bi se sačuvao pouzdan i siguran rad našeg sistema. Svi postojeći vetro parkovi, kao i većina vetro projekata u razvoju koristi „košavski“ vetar kao svoj „energent“. To zapravo znači da će se sve ove elektrane ponašati kao jedna velika zbirna elektrana, čime se uslovi za balansiranje ovakve proizvodnje značajno komplikuju.

Svi solarni i vetro projekti treba da budu opremljeni sopstvenim sistemima za balansiranje

Ipak zbog mogućeg negativnog uticaja na rad elektroenergetskog sistema, svi solarni i vetro projekti treba da budu opremljeni sopstvenim sistemima za balansiranje, ili da njihovo puštanje u pogon bude vremenski koordinisano sa većim projektima skladištenja električne energije, poput projekata koje EPS već razvija.

Balansiranje je reč koju mnogi koriste u poslednje vreme. Da li je pravilno koristimo? Kakav je Vaš stav u pogledu potreba za balansiranjem i koja tehnologija je po vama najbolja?

Primetno je da se reč balansiranje veoma često koristi poslednjih meseci i imam utisak da je svako koristi iz perspektive sopstvenih zadataka i ciljeva. Dominantno se tu misli na odstupanje između kratkoročnog plana proizvodnje posmatrane elektrane (za dan unapred ili unutar tog dana) i stvarno ostvarene proizvodnje te elektrane. Međutim, potrebno je razmišljati i o ravnoteži kad se analizira ukupan plan proizvodnje i ukupan plan potrošnje u sistemu na godišnjem (ili sezonskom) nivou. Tada je primerenije koristiti reč bilansiranje.

Potreba za balansiranjem i bilansiranjem postoji i u sistemima bez obnovljivih izvora energije, ali svakako značajno raste sa porastom učešća obnovljive energije.

U narednoj deceniji očekuje se i da skladištenje vodonika, odnosno amonijaka postane komercijalno opravdana tehnologija

Trenutno postoje dve komercijalno opravdane tehnologije za skladištenje električne energije: pumpno-akumulacione elektrane i sistemi energetskih baterija. U narednoj deceniji očekuje se i da skladištenje vodonika, odnosno amonijaka postane komercijalno opravdana tehnologija. Pored toga, upravljanje potrošnjom, kao i takozvana „elektrifikacija“ sektora transporta i grejanja, mogu biti efikasni načini za ostvarenja balansa između proizvodnje i potrošnje.

Postoje stavovi da su pumpno-akumulacione elektrane i energetske baterije konkurenti i da u sistemu nema mesta za obe tehnologije. Po meni to je pogrešan stav. Obzirom na svoju fleksibilnost, bolju efikasnost ciklusa punjenja i pražnjenja, i brzinu odziva, baterije predstavljaju bolje rešenje za veoma brze, kratkoročne, unutar dnevne intervencije. Za potrebe višednevnog, pa čak i sezonskog skladištenja energije, pumpno akumulacione elektrane i dalje predstavljaju isplativije rešenje.

Baterije za skladištenje energije od par stotina mega-vat-časova mogu se instalirati u roku od 3 meseca

Instalacija energetskih baterija je veoma brza. Postrojenja od par stotina mega-vat-časova mogu se instalirati u roku od 3 meseca. Na žalost, za izgradnju većih pumpno-akumulacionih elektrana, pored mukotrpnih ispitivanja i savladavanja prepreka ekološke održivosti, potrebno je preko 10 do 15 godina kako bi se takva postrojenja izgradila i  pustila u pogon.

Konačno, istakao bih potrebu da se kreira odgovarajući model koji bi podstakao ulaganja u postrojenja za pružanje balansnih i ostalih sistemskih usluga. U dosadašnjoj evropskoj praksi se pokazalo da je kratkoročno tržište sistemskim uslugama daleko nestabilnije od tržišta „obične energije“ i da te ogromne fluktuacije unose preveliki rizik i neizvesnost finansijskih projekcija potencijalnim investitorima. Stoga su čak i u nekim najrazvijenijim državama, poput Velike Britanije, primenjeni modeli dugoročnog ugovaranja kapaciteta za pružanje ovih usluga.