Najbogatiji emituju najviše CO2 i na njima je glavna odgovornost za klimatske promene

Najbogatiji stanovnici planete, koji čine samo 1% globalne populacije, odgovorni su za duplo više emisija gasova sa efektom staklene bašte od najsiromašnijih, koji predstavljaju čak 50% populacije, pa će morati da smanje emisije najmanje 30 puta kako bi se ograničilo globalno zagrevanje i dostigli ciljevi Pariskog sporazuma.

Ovo je još jedna poruka, ovaj put kroz najnoviji izveštaj o emisijama (eng. Emissions Gap Report), koji je pripremio Program za životnu sredinu Ujedinjenih nacija (UNEP), da najbogatiji moraju da preuzmu najveću odgovornost za rešavanje problema klimatskih promena jer ih njihove aktivnosti u najvećem delu i izazivaju.

Izveštaj UNEP-a svake godine procenjuje koliki je jaz između očekivanih emisija i nivoa koji je potreban da bi se ispunili ciljevi Pariskog sporazuma – da se globalno zagrevanje u ovom veku ograniči na znatno ispod 2 stepena sa iljem da bude 1,5.

Prosečne emisije najbogatijih su 75 tona ekvivalentnog CO2, a najsiromašnijih oko jedne tone

Izveštaj otkriva da je planeta, uprkos kratkom padu emisija ugljen-dioksida zbog pandemije COVID-19, i dalje na putu da zabeleži porast temperature u ovom veku veći od tri stepena.

Jedan od načina da se ovaj scenario spreči je da emisije smanje oni koji su za njih najviše i odgovorni – a to su najbogatiji.

U izveštaju se navodi da je za ispunjavanje ciljeva Pariskog sporazuma neophodno smanjenje prosečnih emisija iz potrošnje po glavi stanovnika na oko 2-2,5 tona ekvivalentnog ugljen-dioksida (tCO2e) do 2030.

Sada je taj prosek kod 1% najbogatijih stanovnika planete skoro 75 tona, a kod najsiromašnijih 50% oko jedne tone.

To znači da bi najbogatijih trebalo da smanje trenutne emisije najmanje 30 puta, dok bi emisije najsiromašnijih mogle i da se povećaju jer su sada niže od proseka koji je dovoljan da se ostvare ciljevi Parsikog sporazuma, navodi se u izveštaju.

Potrošačke navike se moraju promeniti

Izveštaj naglašava da su promene u potrošačkim navikama neminovne – ne samo da bi se smanjile klimatske promene, već i da bi se sprečilo narušavanje prirode i zagađenje.

Brojni su primeri kako vlade mogu da promovišu održiv način života:

• Zamena aviona vozom za kratka putovanja u okviru jedne države.
• Podsticaji i infrastruktura koji omogućavaju korišćenje bicikala i deljenje automobila (eng. car sharing), uz istovremeno ograničavanje upotrebe automobila na benzin.
• Poboljšanje energetske efikasnosti u stambenom sektoru.
• Inicijative za smanjenje rasipanja hrane.

Zeleni oporavak od pandemije mogao bi da smanji emisije 25% do 2030.

Izveštaj otkriva da su u 2019. ukupne emisije gasova sa efektom staklene bašte, uključujući promenu namene zemljišta, dostigle novi maksimum od 59,1 gigatona ekvivalentnog CO2. Emisije su u proseku rasle 1,4% godišnje od 2010, da bi rast ubrzao na 2,6% u 2019. zbog većeg broja šumskih požara, navodi se u izveštaju.

Zbog manje putovanja, niže industrijske proizvodnje i niže proizvodnje električne energije usled pandemije ove godine će emisije CO2 pasti i do 7%. Međutim, ovaj pad dovoljan je samo za smanjenje globalnog zagrevanja od 0,01 stepen do 2050.

Programi za oporavak zasnovani na merama definisanim pre pandemije koji podržavaju niske emisije ugljenika mogli bi da smanje emisije 25% u odnosu na nivo koji se očekuju 2030, navodi se u izveštaju.

Takav oporavak daleko bi nadmašio uštedu predviđenu sprovođenjem nacionalno utvrđenih doprinosa u okviru obaveza država prema Pariskom sporazumu i omogućio približavanje scenariju da se rast temperature ograniči na dva stepena.